Često se može čuti da neplaćeni rad žena ne igra važnu ulogu u ekonomiji. Kućni poslovi koji su još uvek deo svakodnevice velikog broja žena, marginalizovani su i nisu uračunati u ekonomske analize. Nova knjiga švedske novinarke Katrine Marçal, “Ko je Adamu Smitu skuvao večeru?” (Who Cooked Adam Smith’s Dinner?) podseća nas da je besplatan i nepriznat rad žena oduvek služio kao oslonac tzv. Homo economicusu.
Što bi se desilo ako bi jednog dana žene širom sveta odložile na stranu krpe za prašinu? Ili ako bi za sve ono besplatno čišćenje i brigu o deci nodjednom dobijale zasluženu platu? Rezultati istraživanja kanadskog Državnog zavoda za statistiku pokazali su da neplaćeni ženski rad iznosi između 30% i 40% BDP-a. To nije zanemariv postotak. Upravo zato nije jasno zašto se neplaćeni ženski rad rutinski ignoriše.
Na to pitanje Katrine Marçal nastoji da odgovori u pomenutoj knjizi. Ona pripoveda priču o nastanku Homo economicusa, mitske figure oko koje se vrti naš svet. On je racionalan, nezavisan pojedinac koji donosi samostalne i vrlo promišljene odluke sa ciljem povećanja svoje efikasnosti, odnosno dobrobiti. Međutim, pre svega, on je muškarac.
On ima, piše autorka, osobine koje su se tokom istorije uvek vezivale za muškarce: “On je racionalan, nezavisan i sebičan, dok je Ona emocionalna, požrtvovana i zavisna od njega. Ona je tip osobe koja Mu pomaže da nesmetano doprinosi BDP-u”.
No, današnji muškarci se ne uklapaju sasvim u mit o Homo economicusu. Bihevioralna ekonomija je pokazala više puta da niko ne donosi odluke ‘racionalno’. One su uslovljene našim trenutnim raspoloženjem, društvom u kojem se nalazimo i brojnim drugim faktorima. Sve ove varijable mogu nas navesti da donosimo odluke koje su naizgled u suprotnosti sa našim interesima. Pa ipak, te ‘iracionalne’ odluke koje donosimo svaki dan nastojimo da ignorišemo po svaku cenu.
Što se tiče brižne domaćice, ona je konstantno izložena pokušajima racionalizacije nejednakosti. Prema mišljenju onih kojima je mantra da je tržište uvek u pravu, situacije u kojima je ‘ženski posao’ neplaćen ili potplaćen, mogu se racionalno objasniti. Ekonomisti iz Čikaga, koji su 1950. među prvima pokušali da uključe neplaćeni rad u ekonomske modele, pretpostavili su da žene ne mogu kao muškarci da ulože dodatni napor u plaćeni posao, jer su preumorne od silnog poliranja i ribanja. Stoga je bilo logično da se plaćaju manje. S druge strane, zaključili su i da žene obavljaju više kućnih poslova upravo zato što su manje plaćene.
No, vrednost ženskog neplaćenog ali i onog zvaničnog potplaćenog rada počinje polako da raste, tvrde kritičari knjige na stranicama Open democracy.
Prošle godine je naime, Biro za statistiku Velike Britanije da bi mogao uključiti neplaćene kućne poslove i brigu o deci, starijima i sl, u obračun BDP-a. Ovo nije mala stvar: procenjena vrednost neplaćenog rada je 440,4 milijarde funti, odnosno 607,8 milijardi evra. Samo čišćenje i pranje veša je u 2012. godini vredelo 97,2 milijarde funti, odnosno 5,9% BDP-a. Neki drugi poslovi, poput čuvanja dece, vrede i po tri-četiri puta više.
Protivnici vrednovanja ženskog rada po kući često kao argumente navode da “to nije ekonomska aktivnost već produžetak ženske dobrodušne i brižne prirode. Žene su ovo uvek radile i radiće, bez potrebe za kvantifikovanjem vrednosti njihovog rada”. Međutim, i nastavnike i kuvare i medicinske sestre plaćamo za isti ili sličan posao. Vremena se menjaju, a sa njima će verovatno i odnos prema ženskom neplaćenom radu.
Preneto sa Vox feminae