Kako je došlo do toga da mirni i naizgled hladni Skandinavci uzbude svet prvo svojim književnim, a potom i televizijskim trilerima, i od krimića naprave unosan izvozni proizvod? Autori sa severa Evrope, gde se beleži najmanja stopa ubistava, postali su međunarodne zvezde za koje ne važi pravilo da se zločin ne isplati, a skandinavske serije koje su proizvedene sa krajnje skromnim budžetima, sada kopiraju daleko bogatije produkcije.
Čitajući bilo koji iz mnoštva komercijalno veoma uspešnih romana skandinavskih autora koji su u poslednjoj deceniji preplavili američko i evropsko tržište – a sve više osvajaju i srpsku publiku zahvaljujući nekolicini naših izdavača – čitalac bi pomislio da u Švedskoj, Danskoj i Norveškoj stanovnici žive u stalnom strahu za goli opstanak. U stvarnosti, ove zemlje mogu da se pohvale da spadaju među države sa najnižom stopom kriminala i ubistava. Prema podacima Svetske banke zaključno sa 2012. godinom, u Švedskoj je stopa ubistava ispod jednog stradalog na 100.000 stanovnika, dok je u komšijskim zemljama tek nešto iznad jednog. Nasuprot tome, u Sjedinjenim Državama je stopa ubistava oko pet, a u Rusiji čak 10 stradalih na 100.000 stanovnika. Pa zašto je, onda, baš Skandinavija, koju ne samo u Srbiji već i širom sveta doživljavaju kao regiju blagostanja, ekonomske i političke stabilnosti, postala uzor za literarna i filmska ubistva i od njih napravila unosan izvozni proizvod, koji već godinama uveliko kopiraju američka i britanska filmska produkcija?
Lavinu je pokrenuo pokojni Stig Lašon sa svojom „Milenijum“ trilogijom (u Srbiji u izdanju „Čarobne knjige“). U rodnoj Švedskoj, koja ima oko devet miliona stanovnika, ovaj bivši novinar i levičarski aktivista prodao je više od tri miliona knjiga, posle čega je usledila veoma uspešna švedska filmska adaptacija, a kasnije i američka, u režiji Dejvida Finčera. „Milenijum“ trilogija prevedena je na preko 40 jezika u više od 80 miliona primeraka.
Ali, Lašon je samo izazvao interesovanje stranaca za žanr koji je već bio duboko ukorenjen među mirnim i naizgled hladnim Skandinavcima. Usledilo je otkrivanje ostalih autora: Kamile Lekberg, Jua Nesbea, kao i Heninga Mankela, „oca“ švedskog trilera, koji je pre skoro trideset godina stvorio lik mrzovoljnog policijskog inspektora Kurta Valandera, oživljenog u engleskoj TV verziji kroz glumu Keneta Brane. U ovom trenutku desetak pisaca i scenarista sa severa Evrope ima status međunarodnih zvezda, a serije poput „Mosta“ (Bron/Broen), „Ubistva“ („Forbrydelsen“) ili „Valandera“ („Wallander“) prikazuju se u više različitih jezičkih izdanja i sa velikim uspehom širom sveta.
Nespokoj narušenog mira
Najveći zapadni mediji i poznati psiholozi poslednjih deset godina pokušavaju da ustanove koji su to činioci bili presudni za uspeh „skandinavskog noara“, kako je ovaj TV krimi podžanr kasnije nazvan. To je, pre svega, prepoznatljivo sumorno okruženje hladnoće i sivila u predelima blizu arktičkog pojasa, koje nalikuje meditativnoj atmosferi Bergmanovih filmova, ali se pretvara u osećaj jeze onog trenutka kada zločin bude počinjen.
Prema psihološkinji Meri Evans, i njenoj studiji „Imaginacija zla“ koju je delom preneo „Njujork Tajms“, za prosečnog gledaoca sa zapadne hemisfere upravo čin ubistva koji narušava prividno utopijski mir i red predstavlja taj „šokantni okidač“, koji skandinavskim krimićima daje prednost u odnosu na srodna žanrovska dela iz drugih podneblja. Ovaj „atmosferski adut“ sada masovno koriste preduzimljivi producenti u razvijenim zemljama, pa su tako u kratkom vremenskom periodu nastali „velški“, „kornvolski“, „španski“, kao i „Luizijana“ noar vizuelni stilovi.
Preteča takvog pristupa je još jedna zemlja sa niskom stopom kriminala u realnom životu. Reč je o Englezima, kod kojih je obrazac da se šok izazove brutalnim ubistvom koje razobličava idilični život u nekoj rustičnoj provinciji prisutan već duže od jednog veka, još od prvog pojavljivanja Šerloka Holmsa ili Oca Brauna. Koga je zaista briga što je u dosadašnjih sedamnaest sezona serije „Ubistva u Midsomeru“ („Midsomer Murders“) ubijeno više ljudi nego što Midsomer zapravo ima stanovnika?
Drugi veoma važan element skandinavskog recepta je skretanje pažnje na značajne socijalne probleme kroz kriminalističku priču, a koji se „na prvu loptu“ ne vide u naizgled savršeno uređenom društvu. Pitanja imigranata, ksenofobije, mizoginije, rasizma i društvene neravnopravnosti provejavaju istovremeno dok glavni junaci istražuju počinjene zločine. Kod Lašona, švedska poslovna elita je socijalno licemerna, ona krije poreklo svog bogatstva, kriminogena je i čak povezana sa nacizmom, dok se njegovi heroji kreću na marginama takvog društva i, kako kaže Evansova, „ne žele da budu spaseni kroz bilo kakvu formu intervencije koju pruža uhodani državni sistem“. Postavljanje gorućih društvenih pitanja odlika je i američke kriminalističke serije „Žica“ („The Wire“), koja je na više lista proglašena za najkvalitetniju seriju u poslednjih dvadeset godina.
Ko kaže da se zločin ne isplati?
Ipak, najveći „magnet“ za publiku predstavljaju osobine glavnih junaka. Za razliku od gomile američkih repetitivnih serija, u kojima su protagonisti pre svega zaštitnici „zakona i reda“, uglavnom porodični ljudi sa svakodnevnim sitnim problemima, skandinavski autori su pokrenuli još jedan važan trend – uspostavljanje anti-heroja koji imaju problematičnu prošlost, klinički su despresivni ili jednostavno socijalno neprilagođeni (Lisbet Salander iz „Milenijum“ trilogije, ili Saga Noren iz „Mosta“, koja ima Aspergerov sindrom). „Ovim se postiže autentičnost i veća ljudskost likova. Kada oni zabrljaju, mi kao gledaoci ili čitaoci osećamo empatiju prema njima, jer su nam njihove greške bliske. Oni ne delaju onako kako to heroji čine – oni lažu, varaju i ne doživljavaju uvek srećne završetke“, piše u svojoj analizi „nordijskog noara“ Džejs Lejkob, urednik koji godinama prati industriju zabave. Iz svih tih razloga ovakvi junaci daleko su privlačniji od jednodimenzionalnih likova.
I na kraju, za pravu eksploziju sličnih TV trilera možemo da zahvalimo i veoma niskoj ceni njihove proizvodnje: prema britanskom „Independentu“ snimanje jedne epizode danskog „Ubistva“ koštalo je manje od 120.000 funti, što je smešno u poređenju sa budžetima kojima raspolaže BBC, a da ne govorimo tek o američkim televizijskim gigantima. Sa tako malim ulogom i niskom otkupnom cenom, „Ubistvo“ je u jednom trenutku bila najgledanija serija na engleskoj televiziji, čime je nadmašila izvikane domaće adute i stostruko povratila uložena sredstva visokim cenama reklamnog prostora u udarnom terminu prikazivanja.
Za kreatore zamišljenih ubistava pravilo da se zločin nikada ne isplati daleko je od istine. Stig Lašon danas je posthumno „težak“ oko 50 miliona američkih dolara, a Finčerov film zaradio je skoro 250 miliona dolara na bioskopskim blagajnama. Mali stan u kome je živeo i radio Lašon u centru Stokholma, običan u svakom drugom pogledu, danas predstavlja turističku atrakciju i kroz njega godišnje prođe više od milion posetitelja.