Kako je, od građanskih ratova u Nikaragvi i Salvadoru sa početka osamdesetih pa sve do Iraka 2003, naš sagovornik prošao više od trideset različitih ratišta na pet kontinenata, zabeležio ih okom kamere, preživeo, i, što je prema njegovim rečima najvažnije – uspeo da, posle svega, ostane normalan?
Kada je bio stariji tinejdžer Veljka Đurovića je fasciniralo izveštavanje iz rata u Vijetnamu, koji je, kako kaže, bio prvi „televizijski“ rat u istoriji. U to vreme je već znao da će studirati za snimatelja jer je već godinama vežbao na jednoj kameri koju je dobio na poklon. Kasnije, kao apsolvent na Fakultetu dramskih umetnosti, za diplomski rad je odabrao ratnu reportažu kod profesora Nikole Majdaka.
„U vreme Hladnog rata mediji iz Jugoslavije, odnosno čitavog Istočnog bloka, nisu pokrivali ratove sa „američke strane“. Sve što smo gledali o ratnim zbivanjima, pa i Vijetnamski rat, dobijali smo preko evrovizijske razmene. Tada su bili popularni igrani filmovi o ratnim izveštačima, poput „Under Fire“, „Death Zone“, „Killing Fields“, u kojima je profesija ratnog reportera romantizovana. Veoma brzo, već posle svog prvog rata, uvideo sam da je prava slika upravo obrnuta – to je zapravo veoma delikatan, odgovoran i opasan posao, i nimalo romantičan“, ističe Đurović.
„Za diplomski sam skupljao građu po bibliotekama, Tanjugu, stranim kulturnim centrima i međunarodnoj štampi. Na kraju mi je nedostajao i pravi rat, da sve to potvrdim u praksi“. Potrefilo se da je baš nekako u tom trenutku dobio ponudu da sa beogradskim slobodnim novinarem Draganom Havzijevićem otputuje u Nikaragvu da napravi reportažu o tamošnjem građanskom ratu. Tadašnji direktor RTS Dušan Mitević dao im je novac za put i boravak za otprilike mesec dana. Međutim, stvari su se na licu mesta promenile, mladi istraživači su dobili priliku da odu i do Salvadora, u kome je takođe besneo rat, pa je boravak, umesto pet nedelja potrajao čitavih pet meseci.
Bejrut 1987
Veljko Đurović: To je za mene predstavljalo prekretnicu, inficirao sam se ratnim žarom. Sećam se da smo se vratili u avgustu, a već u septembru otputovali u Severnu Irsku, gde smo uspostavili kontakte sa IRA i Šin Fejnom, zatim u Liban, tri puta zaredom.
Tada smo sa našim pasošem imali veliku prohodnost. SFR Jugoslavija, kao lider Pokreta nesvrstanih, podržavala je oslobodilačke levičarske pokrete po svetu: SWAPO (Namibija), FSLN (Nikaragva), Polisario (Zapadna Sahara), FMLN (Salvador), PLO (Liban, Izrael), Crvene Kmere (Kambodža) i dr.
BIF: Koliko je teško ratnom reporteru da zadrži profesionalnu objektivnost kada mu se nemile scene odigravaju pred očima? Kada vidite zločine jedne strane, da li u glavi pokušavate da ih relativizujete i otkrijete šta radi i ona druga sukobljena strana?
V. Đurović: Izveštači od slike, fotografi i snimatelji, za razliku od svojih kolega iz štampanih medija, su u delikatnijoj poziciji. Mi ne možemo, kao oni, da budemo za šankom nekog bara u bezbednosti pres centra ili hotela u kome su smešteni novinari. Tu primaju agencijske i lokalne vesti koje obrade i pošalju svojim redakcijama i još uvek imaju status ratnog izveštača, (Po mojoj proceni 50% izveštača ne odlazi u borbenu zonu). Našu situaciju najbolje je definisao Robert Kapa: „Ako ti slika nije dovoljno dobra znači da nisi bio dovoljno blizu.“
O objektivnosti medija u ratu raspravlja se još od pronalaska telegrafa sredinom devetnaestog veka. Mislim da je svako izveštavanje iz rata subjektivno. Samim tim što si samo na jednoj od zaraćenih strana više nisi objektivan jer nemaš podatke šta se događa na drugoj strani. Ako je pred tobom pet mrtvih civila ti o tome izveštavaš. Možda je sa druge strane osam ali ti to ne znaš. Ti prenosiš samo to što si video.
U tom smislu najbolja je preporuka čuvene američke novinarke Marte Gelhorn iz vremena Španskog građanskog rata: „Ograničiti se na ono što vidiš i što čuješ, ništa ne prikrivati i ništa ne izmišljati“. Samo tako možemo biti bliži traženoj objektivnosti.
Suština profesionalnog ratnog izveštavanja najbolje je u praksi došla do izražaja u Vijetnamskom ratu, najdužem ratu dvadesetog veka, koji je u velikoj meri bio zaustavljen baš zahvaljujući medijima. To je bio i rat sa najvećim slobodom izveštavanja prošlog veka. Nije bio navijački, već upravo obratno, što najbolje ukazuje na neophodnu premisu da su svi najbolji ratni izveštači zapravo – antiratni.
BIF: Kako pronalazite svoje klijente, medijske kuće koje objavljuju Vaše snimke? U kojoj meri se taj proces razlikuje danas u odnosu na Vaše profesionalne početke?
V. Đurović: U tom smislu nema bitnih promena. I pre je, a i danas postoji veliko interesovanje za ekskluzivnim materijalom. Tajna uspeha u biznisu medija je imati priču koju drugi nemaju. Razlika je utoliko što je u vreme hladnog rata, kada sam ja počeo, u Istočnom bloku bila državna kontrola medija i nezavisnih, slobodnih novinara (freelancers) nije bilo. Srećom, u Jugoslaviji su na tu retku pojavu gledali kroz prste, s tim što su redakcije, pre objavljivanja ili emitovanja, morale da nose tekst ili stenogram emisije na odobravanje u Sekretarijat inostranih poslova.
Već posle prve reportaže iz Centralne Amerike koju smo uradili Dragan Havzijević i ja svi TV centri iz ex-Yu su znali za nas. O tome se dosta pisalo i u štampi. Sledile su emisije o Belfastu, Libanu, Kambodži, Etiopiji, Somaliji, Sudanu, Eritreji… Snimili smo više dokumentarnih filmova o aktivnostima UNHCR (Komesarijat za izbeglice) i ICRC (Komesarijat Crvenog krsta) po Africi i Centralnoj Americi. Tako smo počeli da sarađujemo i sa stranim televizijama. Kambodžu 1984. smo snimali za francuskog producenta, krizu talaca u Libanu 1986. za američku televiziju NBC, sa kojom smo više puta sarađivali, uglavnom na Bliskom istoku.
Poslednjih godina svedoci smo pojave veće transparentnosti ratnih zbivanja – sada jednako američki marinci i islamski fundamentalisti mogu da dele svoj snimke iz rata na internetu. Građani Sirije ili Ukrajine istog trenutka „kače“ svoje „izveštaje“ – ukratko, svi su postali ratni izveštači amateri. Smatram da profesionalni reporteri ipak neće ostati bez posla dok god ima ratova, jer rat je uvek udarna vest.
BIF: Kako ste se osećali u vreme kada je u Vašoj zemlji izbio rat i kada ste iz prvog ugla bili svedok raspada sopstvene države?
V. Đurović: Negde krajem osamdesetih, kada je srušena gvozdena zavesa i Berlinski zid, moje društvo je počelo da se šali sa mnom, u jednom od mojih retkih „predaha“ od odlazaka na ratišta, kako, eto, „nema više posla“. To je potrajalo samo nekoliko meseci, a onda se rat preselio na ove naše prostore… Prvo na stadion Maksimir u Zagrebu, pa Plitvice, Pakrac… Za sam posao naizgled je prednost bila, u odnosu na strane izveštače, to što smo razumeli jezik, znali geografiju terena i mentalitet ljudi. Ali užasno je bilo to što smo gledali svoju zemlju koja se raspada.
Početkom rata u Bosni, u maju 1992. počeo sam da radim za britansku TV agenciju WTN. Praksa je bila da vest koju snimim na terenu što pre pošaljem (svakako pre konkurencije) za Ženevu gde je bio Centar evrovizijske razmene (EBU). Oni je preko satelita dignu u etar a onda je preuzimaju TV mreže na svim kontinentima. Dešavalo mi se više puta da uveče, na vestima zaraćenih strana u Bosni, gledam svoj izveštaj u tri premontirane verzije i sa različitim komentarima: U jednoj je „drogirana soldateska mučki napala civilne ciljeve…“ u drugoj su „branioci vekovnih ognjišta junački štitili nenaoružano stanovništvo“, a u trećoj „srbočetnički banditi opet su pogodili bolnicu“.
BIF: Koliko su snimatelji, pogotovu oni neafirmisani, nezaštićeni i predstavljaju „topovsko meso“ na ratištima?
V. Đurović: Svi prisutni u borbenoj zoni, borci, izveštači, izbeglice, humanitarni radnici… bilo afirmisani ili ne, predstavljaju topovsko meso, jer suština rata je u ubijanju i uništavanju. Tamo se ubijanjem beži od sopstvene smrti.
Razlika je utoliko što imamo različite motive koji nas tu drže. Ljude iz medija tera potraga za pričom, odnosno slikom a to znači da treba prići što više „nultoj tački“, kontaktu zaraćenih strana. To je mesto bez milosti u kome kao da se istovremeno dešava požar, zemljotres, erupcija vulkana, pa još i gore.
Rat u Bosni je, u smislu bezbednosti izveštača, bio prekretnica. Naravno, i ranije su stradali ali nikada nisu bili u toj meri ciljane mete. Zaštitni šlem i pancirni prsluk, od tada su postali sastavni deo naše opreme, a po mogućstvu i blindirani auto. Zbog velikog broja žrtava među novinarima, (izjednačio se sa brojem kolega stradalih tokom čitavog Vijetnamskog rata), u Engleskoj je formiran prvi kamp za obuku za izveštavanje iz ratne zone, „Centurion“. U međuvremenu je ova vrsta obuke (u „Centurionu“ ili u nekom drugom sličnom kampu), postala obavezna za novinare zapadnih medijskih kuća koji odlaze u ratne zone, kao preduslov za životno osiguranje.
BIF: Da li postoji granica lične bezbednosti koju ne treba preći ili je nagon za dobrom pričom/snimkom ipak u nekim trenucima jači?
V. Đurović: Ta granica je vrlo fleksibilna i zavisi od više objektivnih i subjektvnih faktora Postoje brojne priče o tome šta su sve ratni izveštači u stanju da urade da bi došli do dobre priče ili slike. I sam sam bio više puta bio u takvim situacijama, nekad opasnim, nekad komičnim. U Kambodži sam 1984. zanemario upozorenje Crvenih Kmera da nikako ne izlazim iz kolone i iskoračio da bih napravio snimak, pa upao u zamku sa bambusovim šiljcima. U Ruandu sam 1994. krenuo bez neophodne preventive protiv malarije (tablete sam počeo da pijem u avionu, umesto dve nedelje ranije), nadajući se da „valjda neće mene“, ali se ispostavilo obrnuto – fasovao sam malariju i jedva preživeo.
Suštinski, u pitanju je lična procena svakog izveštača u koliki će rizik da se upusti i tu nema pravila. Pogrešno je razmišljati o njima kao o hrabrim ljudima. Pre bih rekao da su to ljudi koji se plaše, ali koji mogu da kontrolišu svoj strah jer im je on jedini saveznik, dokle god je racionalan. Iskustvo govori da rizik u koji se upuštamo treba da bude proporcionalan cilju. U prevodu, za dobru priču ili sliku treba reskirati i obrnuto, izbegavati nepotrebni rizik. Naravno, nekada je rat jednostavan, odeš, pogineš i gotovo.
BIF: Govorili ste jednom prilikom o „magiji koja se ne može poreći“. Koliko se ta opijenost ratom koju su opisivali mnogi bivši učesnici ratova/umetnici u svojim memoarima, filmovima i knjigama oseća na terenu i menja ljude? Da li ste Vi ikada osetili nešto slično i na koji način je Vas promenilo?
V. Đurović: Rat je najekstremnije ljudsko iskustvo gde se učesnici, u bilo kom svojstvu, često nalaze bliže nebu nego zemlji. Upravo to saznanje ti omogućava da prođeš jedinstvenu terapiju i na kratko posmatraš život iz druge perspektive. Svako ko je doživeo „fatalnu privlačnost“ ratnog izveštavanja dobro zna koliko joj je teško odoleti pre nego što i doslovno postane „fatalna“.
BIF: U kom trenutku ste shvatili da je dosta?
V. Đurović: Kada sam se prvi put zapitao da li je vreme da prestanem. Shvatio sam da bih imao sve većih problema ako nastavim. Vremenom gradiš osećaj da si stekao imunitet, što je opasno. Ono što se u ratovima od bivših vremena do danas nije promenilo (a po svemu sudeći i neće skoro) jeste to što i dalje vazduhom lete komadi metala, a to znači da će neko biti pogođen.
BIF: Kako ste uspeli da podmirite porodični život sa svojom profesijom?
V. Đurović: Kada sam odlazio na put uvek je postojala mogućnost da se više ne vratim, ali moja supruga (koja takođe ima iskustvo ratnog izveštavanja iz bivše Jugoslavije) i ja nikada nismo razmatrali tu opciju, prosto smo prelazili preko toga, kao da radim u Udruženju ribolovaca u Zemunu. Kao kada junak u crtanom filmu samouvereno leti nad provalijom sve dok ne shvati gde se nalazi. Zato je nekad bolje i ne gledati dole.