Ministar prirede Željko Sertić najavio je hitnu smenu svih direktora javnih preduzeća koji su vodeći firme u restrukturiranju kupovali vreme za lične privilegije i kombinacije. Ovakva obećanja međutim već godinama dobijamo od političara, a u realnosti se ništa ne događa – u većini slučajeva loši direktori su i dalje na svojim funkcijama a firme kojima upravljaju i dalje propadaju.
Ova praksa će međutim biti prekinuta u slučaju devet od 25 preduzeća u restrukturiranju kojima je trebalo da bude produžen rok za zaštitu od sudske naplate poverilaca, koji inače ističe 31. maja. “Svi smo besni zbog dosadašnjeg vođenja privatizacije, ponašanja rukovodstava tih preduzeća, ali i agencija”, otvorio je Blicu dušu resorni ministar dodajući da i premijer gaji slična osećanja. Zato su, kaže on, promenili direktora Agencije za privatizaciju i smanjili plate velikom broju zaposlenih. Na spisku za “čistku” je još deset direktora i 27 zastupnika kapitala.
Neki od njih su, iako to nije moranje u Srbiji, pritisnuti skandalima to počeli da rade i sami. Tako je Milenko Bukvić, direktor Javnog komunalnog preduzeća „Gročanski komunalac“, sam podneo ostavku nakon što je internetom počela da se širi njegova fotografija na kojoj pozira sa pištoljima.
No, ovakvi slučajevi su i dalje retkost. Češće se dešava da izbije neka afera, direktori se malo primire, sačekaju da mediji zaborave na njih, i nastave da rade po starom. Kao na primer u slučaju dva direktora EPS-a, Zorana Rajovića i Srđana Kruževića, koji su, prema pisanju Blica, ojadili tu kompaniju za sedam miliona evra kupujući informacioni sistem čiji program nije usklađen s postojećim u kompaniji. Ali, oni se nisu baš zaista “primirili”. Umesto da budu kažnjeni oni su nagrađeni novim funkcijama.
No, budimo fer – u ovoj kompaniji je ipak nešto i urađeno na polju smanjenja troškova i broja direktora. Naime, Elektroprivreda Srbije je ukinula 43 direktorske funkcije. Od 1. maja u EPS-u više ne postoje direkcije, a broj sektora smanjen je sa 65 na 35. Nova sistematizacija jedan je od koraka u korporativizaciji kompanije po programu reorganizacije, koji je krajem novembra prošle godine usvojila Vlada Srbije.
Iako se, kao što vidimo, negde smenjuju direktori a ponegde pak selektivno smenjuju i postavljaju, i dalje je najveći broj onih preduzeća u kojima su loši direktori zaštićeni članstvom u partijama. Oni mogu ne samo da ostanu na čelu preduzeća koja su prethono doveli do prosjačkog štapa, već i da bez posledica prete onima koji protiv toga dignu glas. Tako su se nedavno direktori javnih preduzeća u Vranju opirali merama štednje i odbili da sebi smanje plate, a potom i pretili batinama Milošu Antanasijeviću, predsedniku Komisije za sprovođenje mera i akata grada u oblasti obračuna i isplate zarada zaposlenima, koji se protiv ovoga pobunio.
Osim pretnji batinama, direktori javnih preduzeća imaju i druge metode borbe za održavanje na pozicijama i za održavanje novčanika punima. Ministar Sertić tvrdi da mnogi iz onih 188 firmi koje će otići u stečaj manipulišu radnicima pred kojima se pretvaraju da su iznenađeni što su na ovom spisku, a zapravo imaju desetine miliona evra dugovanja.
Takođe, neki mediji pišu o direktorima koji sprečavaju spajanje firmi kako bi što duže ostali na pozicijama, kao na primer rukovodioci „Puteva Srbije“ i „Koridora Srbije“. Naime, Zoran Drobnjak vodi „Puteve“, a Dmitar Đurović „Koridore“. Zaposleni u „Koridorima“, koji su danas rekorderi po visini zarada među javnim preduzećima sa prosečnom zaradom od 118.000 dinara, trebalo bi da se utope u sistem gde su zarade upola niže. Neki će u tom procesu morati da ostanu i bez posla. Iako je odluka o spajanju ova dva preduzeća doneta pre skoro devet meseci, i dalje se ništa nije pomerilo s mrtve tačke. Retko ko i pristaje da priča sa novinarima na ovu temu, osim resorne ministarke Zorane Mihajlović koja smatra da “ovde interesi poslovodstva “Koridora” nisu u skladu sa interesima Vlade”.
I u drugim preduzećima iz ministarkinog resora ima ovakvih slučajeva. Na primer u jednom od naših najvećih gubitaša – Železnicama Srbije, gde je poslovodstvo i pored debelog minusa u kojem je firma sebi na već velike plate isplaćivalo i stimulacije. I to takozvani „direktorski dodatak” koji po pravilu dobija poslovodstvo uspešnih preduzeća za dobro vođenje posla. U Železnicama ovaj dodatak iznosi obično 20% zarade, a ova praksa postoji već deceniju. Taj direktorski dodatak po samo jednoj osobi poreske obveznike košta oko 350.000 dinara godišnje.
No, i sama činjenica da Zorana Mihajlović sada vodi Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture govori dovoljno o tome kojom brzinom će se odvijati smenjivanje direktora i koliko su ponekad bitniji politički kompromisi od ekonomskih rezultata. Bar ako se setimo njenih sukoba sa direktorom Srbijagasa, koji je i dalje na svojoj poziciji uprkos tome što je gubitak Srbijagasa u 2013. bio 414,2 miliona evra. Doduše, i ostala preduzeća koja su pomenuta u ovom tekstu nisu daleko od Srbijagasa, Železnice Sbije su imale manjak u kasi od 64,1 milion evra a Putevi Srbije 8,8 miliona evra.
Reč nedelje je naša stalna rubrika – svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.