Nadmetanje evropskih nacija u potrazi za novim i retkim biljkama tokom 17. veka predstavljalo je drugačiju vrstu kolekcionarstva, koje nije vodila strast pojedinca, već su botaničari istovremeno služili nauci i uvećanju ekonomskog prestiža svoje zemlje. Botaničke bašte su osnivane širom sveta kao kolonijalne laboratorije, a seoba i mešanje useva u globalnom loncu doprineli su preokretu ljudske istorije kroz industrijsku revoluciju.
Jedan neobičan detalj na portretu engleskog kralja Čarlsa II uočljiv je već na prvi pogled: njegov vrtlar mu, klečeći, nudi na poklon – ananas. U vreme kada je portret naslikan, oko 1675. godine, ananas je bio izuzetno redak u Engleskoj, pošto se uvozio sa Kariba, i bio je toliko cenjen da su ga nazivali „kraljevskim voćem“. Ali ananas na slici nije bio samo statusni, već i politički simbol, ukazujući na uspon Engleske kao pomorske trgovačke sile i njenu prevlast na Karibima. U to doba, evropske nacije su se nadmetale u otkrivanju, razvrstavanju, gajenju i eksploatisanju mnoštva biljaka iz Azije i Amerike, koje su im iznenada postale dostupne. To je bila ne samo nova, već i drugačija vrsta kolekcionarstva, svojevrsna „ekonomska botanika“, u kojoj je potraga za naučnim saznanjima išla ruku pod ruku sa podrškom nacionalnim interesima, pa su botaničke bašte osnivane širom sveta kao kolonijalne laboratorije.
Nesporni predvodnici u oblasti ekonomske botanike krajem 17. veka bili su Holanđani, koji su istisnuli Portugalce i postali dominantna evropska sila na Istoku. Holanđani su žudeli da upoznaju nove biljke iz dva glavna razloga: da pronađu lek za tropske bolesti od kojih su oboljevali njihovi mornari, trgovci i kolonisti i, ujedno, novu poljoprivrednu robu, osim već poznatih začina, na kojoj će zaraditi. Sa tim ciljem osnovali su botaničke bašte na kolonijalnim ispostavama na Malabaru, na Šri lanki i Javi, kao i u Brazilu, i sve su one razmenjivale uzorke sa sličnim ustanovama kod kuće, u Amsterdamu i Lajdenu. Ove botaničke bašte su imale daleko ambiciozniju misiju od onih koje su osnivane u Evropi početkom 16. veka, uglavnom u medicinske svrhe. Kako su se Engleska i Francuska utrkivale u imitiranju Holandije, te osnivale vlastite kolonije i trgovačke centre, otkrile su i entuzijazam za ekonomsku botaniku. Jer prethodna istorija trgovine začinima je pokazala da ogromno bogatstvo čeka onoga ko bude upravljao proizvodnjom i trgovinom vrednih namirnica.
Ceo svet u jednoj bašti
Kao da žele da istaknu vezu između geopolitike i ovladavanja botanikom, neke botaničke bašte su bile i projektovane tako da predstavljaju svet. Većina je bila četvrtasta i podeljena na četiri dela, po jedan deo za Evropu, Aziju, Afriku i Ameriku. Ti delovi su, potom, opet deljeni, sve do posebnih leja za različite biljke. Botaničari koji su ih osnivali, sanjali su o tome da na jednom mestu okupe sve biljke sveta. Ali ispostavilo se da je taj ambiciozni cilj bio beznadno nerealan, pošto se broj poznatih biljaka neprekidno i ubrzano uvećavao. Istorija biljaka koju je napisao Teofrast, starogrčki pisac, uključivala je svega 500 biljnih vrsta. Epsko delo „Pinax theatri botanici“, koje je objavio švajcarski botaničar Kaspar Bauhin 1596. pobrojalo ih je šest hiljada, a osamdesetih godina 17. veka „Historia generalis plantarum“ Džona Reja, navela je preko 18.000 poznatih biljaka.
Dakle, botaničari su služili dva gospodara. Sa jedne strane, bili su članovi međunarodne istraživačke zajednice koji su zajedno ulagali napore da uvećaju ljudsko poznavanje prirode, učesnici u naučnoj revoluciji u kojoj je neposredno posmatranje najzad pobedilo okoštale i sveznajuće drevne autoritete. Sa druge strane, od njih se očekivalo da učine sve kako bi baš njihova zemlja imala najviše koristi od novih biljaka. Robert Kid, oficir britanske vojske stacioniran u Indiji, koji je osnovao Botaničke bašte Kalkute 1787. to je rezimirao ovako. „Bašte su osnovane sa ciljem da se prikupljaju retke biljke, ali ne da bi bile kuriozitet i ukras koji služi za zadovoljenje luksuznih potreba nekog pojedinca, već radi sačinjavanja zaliha za rasejavanje onih primeraka koji bi mogli biti korisni za širenje domaće privrede i nacionalnog bogatstva“.
Kolonijalizam, privreda i nauka su bili saveznici na istom zadatku; broj biljaka kojim je raspolagala neka nacija i sposobnost domaćih botaničara da ih odgaje van uobičajenih staništa, ukazivali su na njenu tehničku moć. Botanika se smatrala velikom naukom svoga doba, pokazateljem sile i sposobnosti jedne zemlje da ovlada veoma sofisticiranim znanjima, baš kao što je danas merilo za to ovladavanje nuklearnom naukom ili svemirskim tehnologijama.
Dok su evropski istraživači, kolonisti, botaničari i trgovci tragali za novim biljkama, učili kako da ih gaje i zaključivali gde bi drugde u svetu one mogle da bujaju, menjali su i oblik svetskih eko sistema. Razmena useva između Starog i Novog sveta nakon otkrića do tada nepoznatog američkog kontinenta, u kojoj su se, na primer, pšenica, šećer, pirinač i banane preselili na Zapad, a kukuruz, kropmpir, paradajz i čokolada na Istok, imala je veliku, ali ne i jedinu ulogu u toj promeni. Evropljani su selili useve i unutar kontinenata, recimo prenoseći indijski biber u Indoneziju, a južnoamerički krompir u severnu Ameriku.
Globalni lonac
Naravno, usevi su oduvek migrirali sa jednog mesta na drugo, ali nikada tako brzo, u takvim razmerama, niti sa takvih udaljenosti. Postkolumbovsko mešanje hrane u globalnom loncu postalo je najznačajnije ljudsko preuređivanje prirodne sredine još od prihvatanja poljoprivrede. Nove vrste hrane iz stranih zemalja uklopile su se u nedovoljno iskoriščene ekološke niše, u mnogim slučajevima povećavši količinu hrane poput krompira i kukuruza u delovima Evroazije, kikirikija u Africi i Indiji, ili banana na Karibima. Ponekad su novi usevi bili izdržljiviji nego lokalni: slatki krompir sa američkih kontinenata postao je popularan u Japanu zato što je mogao da preživi tajfune koji su povremeno uništavali pirinač, a manioka, takođe iz Amerike, prihvaćena je u Africi pošto se otkrilo da je otporna na skakavce, budući da njeno jestivo korenje ostaje bezbedno pod zemljom.
Uprkos botaničarskim nacionalističkim interesima, pokušaji da se uspostavi monopol nad novim biljkama uglavnom nisu dugo trajali. Zarada na šećeru, na primer, zavisila je od posedovanja kolonijalnih teritorija sa odgovarajućom klimom, a to je najviše zavisilo od vojne, a ne botaničke sile. I pored toga, jedna evropska nacija je uspela da izađe kao pobednik iz tog neobičnog nadmetanja oko biljaka, premda je ta pobeda ostvarena na potpuno novom polju i sa posledicama koje niko tada nije mogao ni da zamisli.
Naime, razmena i raspodela useva je preoblikovala svet u dve faze. U prvoj, nove vrste hrane i novi obrasci trgovine redefinisali su demografiju američkih kontinenata, Afrike i Evrope. Nakon toga, u drugoj fazi, doprineli su da Britanija postane prva industrijalizovana država i time pokrene tehnološku revoluciju koja je iz temelja pretumbala dotadašnja shvatanja i vrednosti i preokrenula tok ljudske istorije, oko koga se danas vode žestoke polemike gde ća nas, na kraju, odvesti. Međutim, nekada ekskluzivno kraljevsko voće u Engleskoj, ananas, u tome nije odigrao bilo kakvu značajniju ulogu. Umesto njega, glavnu „prehrambenu“reč u industrijalizaciji su imali šećer, koji je plovio na Zapad preko Atlantika, i krompir koji je putovao u suprotnom smeru.
broj 118/119, jul/avgust 2015.