Preko 50 miliona ljudi u svetu je van svojih domova, a gotovo 25.000 je izgubilo živote tokom prethodnih 15 godina pokušavajući da ilegalno uđe na teritoriju Evropske unije. Sa eskalacijom problema migranata, posebno u Evropi, pored zidova i ograda od Španije do Bugarske, raste i brutalnost mera koje se primenjuju u odbrani od neželjenih pridošlica. Na dugoročnu političku strategiju koja će adekvatno i humano odgovoriti na seobu naroda 21. veka – i dalje se čeka.
Ukupan broj izbeglica, tražilaca azila i interno raseljenih lica u svetu je premašio 50 miliona, navodi se u prošlogodišnjem saopštenju Agencije UN za izbeglice, uz upozorenje da je to najveći broj nakon Drugog svetskog rata. Situacija je u međuvremenu nastavila da se pogoršava: ratu u Siriji ne vidi se kraj, Irak i Libija su postali novi izvori masovnog izbeglištva, siromaštvo je u globalnom porastu i sve više ljudi je spremno da preuzme ozbiljne rizike kako bi se domogli bogatih zemalja i u njima započeli nov život.
Sirija je posebno tragična priča, jer je bezmalo polovina populacije ove zemlje interno raseljena ili je završila u izbeglištvu otkako je počeo brutalni građanski rat. Broj interno raseljenih iznosi gotovo sedam miliona, dok je više od četiri miliona pronašlo utočište u drugim, pre svega susednim zemljama, poput Turske, Libana i Jordana. Stotine hiljada su se uputile prema Evropi i tako drastično pojačale već postojeći talas migracija iz zemalja razorenih sukobima ili siromaštvom. Ugroženi ljudi ne beže u Evropu samo sa Bliskog istoka već i iz Avganistana, afričkih zemalja, palestinskih teritorija…
Svi (ilegalni) putevi vode u Evropu
Izbeglice i migranti koji žele da stignu do Evrope to mogu da učine jedino ilegalno. Oni ne mogu da se ukrcaju u avione i brodove koji saobraćaju prema Evropi, jer im bez odgovarajućih viza neće biti dozvoljeno ukrcavanje u tačkama polaska. Na isti način biće zaustavljeni na graničnim prelazima zemalja koje se nalaze na spoljnim evropskim granicama. Jedini izuzetak su simbolični kontingenti koje su zemlje EU odobrile za sirijske izbeglice, ali time se legalan ulazak u Evropu obezbeđuje za mali broj srećnika. Stotine hiljada drugih moraju da pronađu način da ilegalno uđu u EU kako bi bili u mogućnosti da zatraže azil. Njihova golgota počinje u Turskoj, gde ih trgovci ljudima sprovode do pograničnog pojasa sa Grčkom i Bugarskom ili u Izmir, koji je glavno čvorište za ilegalno prebacivanje u Grčku preko mora.
U isto vreme, izbeglice i migranti iz Afrike sličnim kanalima odlaze u Maroko, gde pokušavaju da se probiju do dve španske enklave na mediteranskoj obali ili da pređu gibraltarski moreuz. Najzad, tu je pomorski put između Libije i Italije, možda i najopasnija migrantska ruta koja danas postoji, na kojoj su se dogodile najveće tragedije poput utapanja gotovo 400 migranata pre dve godine nadomak italijanske obale. Nakon ove katastrofe, italijanska vlada je pokrenula operaciju „Mare Nostrum“, čiji cilj je bio potraga i spasavanje migranata na moru. Operacija je trajala godinu dana, tokom kojih je oko 150 hiljada izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka bezbedno prebačeno na evropsko tlo.
Prošlog oktobra nadležnost je od Italije preuzela Agencija za koordinaciju aktivnosti na spoljnim granicama EU (Frontex), koja je pokrenula sopstvenu operaciju Triton, sa mnogo manjim budžetom i sredstvima na raspolaganju. Od početka operacije broj utapanja na migrantskim rutama ka Italiji se udesetostručio, a samo u aprilu ove godine više od hiljadu ljudi je nastradalo u prevrtanjima pretovarenih brodova u blizini libijske obale. Stoga, Evropska komisija sada planira da za operaciju Triton značajno poveća budžet.
Bodljikave žice duž evropskih granica
Javnost u Srbiji se pre dva meseca iznenada upoznala sa veličinom ovog problema, nakon što je Viktor Orban najavio podizanje ograde duž granice sa Srbijom kako bi zaustavio priliv izbeglica i migranata u Mađarsku. Našim, ali i građanima drugih zemalja je, međutim, manje poznato da ovakve ograde nisu nikakva novost u Evropi i da se Evropska unija već dve decenije na ovaj način „brani“ od nevoljnika koji sanjaju o boljem životu na njenoj teritoriji. Prve evropske teritorije koje su se našle „na udaru“ bile su dve male španske enklave na marokanskoj obali – Melilja i Seuta. Suočena sa sve većim prilivom migranata na ovim lokacijama, španska vlada je devedesetih godina prošlog veka uz podršku EU počela konstrukciju ograde duž granica Melilje (11 kilometara) i Seute (8 kilometara). U početku su to bile obične ograde koje je bilo lako savladati, da bi vremenom i nakon velikog broja incidenata u kojima je bilo ljudskih žrtava, ove barijere prerasle u trostruke linije bodljikave žice visine šest metara i gotovo u potpunosti pokrivene kamerama i senzorima. Migranti su, međutim, nastavili da pristižu iako je postalo izuzetno teško preći ovu prepreku.
Kako je njihov broj ispred ograde rastao, tako su počeli da niču improvizovani kampovi u kojima su hiljade ljudi provodile mesece, ponekad i godine, čekajući svoju priliku. Oni koji su imali novca da pokušaju trafiking preko mora ili kopnom preko Turske to su i učinili, dok su ispred ograda ostali uglavnom oni koji nisu imali drugih opcija. Vremenom su migranti shvatili da su im masovni „udari“ na ogradu najbolja šansa, tako da se ovakvi incidenti danas dešavaju gotovo redovno. Jedan broj migranata uspeva da prođe kroz ogradu i stigne do naselja, gde imaju pravo da se prijave policiji i zatraže azil.
Evropa se od migranata ne brani samo u Španiji i na Mediteranu. Još i pre nego što je rat u Siriji proizveo milione izbeglica, Turska je bila glavno čvorište za trgovinu ljudima koji pokušavaju da se domognu Evrope. Zbog toga je grčka vlada 2010. godine odlučila da podigne barijeru duž reke Evros, koja čini kopnenu granicu između Grčke i Turske. Migrantske rute su, zatim, preusmerene tek malo dalje na sever, tačnije na bugarsku granicu, tako da je prošle godine bugarska vlada odlučila da pokrije „najkritičnijih“ 30 kilometara svoje granice sa Turskom bodljikavom žicom, sličnom onoj u španskim enklavama. Nakon što je ograda kompletirana, broj pokušaja ilegalnih prelazaka u ovom sektoru je drastično opao, pa je bugarska vlada najavila da će i preostalih 130 kilometara granice sa Turskom zatvoriti na isti način.
Najbogatiji su i najzaštićeniji
Uočljivo je da ogromna većina migranata nema nameru da se zadržava u pograničnim zemljama EU. Njihov cilj su Nemačka, Švedska, Danska i druge najbogatije evropske zemlje. Ono što zabrinjava pogranične zemlje je Dablinska konvencija, koja reguliše zahteve za azil na teritoriji Evropske unije. Prema ovoj regulativi, azilanti koji uspeju da ilegalno uđu u EU mogu da traže azil samo u prvoj zemlji do koje su stigli, odnosno u kojoj su evidentirani. Ova odredba pogoduje geografski zaštićenim zemljama kao što su Nemačka ili Švedska, ali u isto vreme stavlja pod ogroman pritisak Španiju, Grčku, Italiju, Mađarsku, Bugarsku i Rumuniju.Te zemlje su na „prvoj liniji odbrane“, pa im se zato toleriše često kršenje propisa EU kada je u pitanju tretman azilanata.
Naime, iako ovi propisi nalažu svakoj zemlji članici da razmotri slučaj svakog azilanta pojedinačno, organizacije koje se bave pravima izbeglica navode da bugarska granična policija često praktikuje da uhvaćene migrante, umesto sprovođenja u policijsku stanicu, jednostavno vrati nazad u Tursku. Zabeležena su slična postupanja španske policije sa migrantima koji su uspeli da probiju ogradu kod Melilje, pa čak i pucanje gumenim mecima na one koji su pokušali da preplivaju kroz vodene barijere duž obale. Grčka obalska straža, često, silom isteruje čamce sa izbgelicama iz svojih teritorijalnih voda, dok mađarske vlasti koriste sedative kako bi lakše kontrolisale migrante u sabirnim centrima.
Izvan EU, najteža situacija je na teritoriji Maroka, gde pogranična policija redovno uništava improvizovane kampove duž granica španskih enklava i sprovodi fizičko nasilje nad migrantima. Masovni juriši očajnika koji nemaju šta da izgube na „žilet-ograde“, imaju za posledicu veliki broj teških povreda koje čak i španske graničare i medicinsko osoblje navode na preispitivanje svrsishodnosti čitavog odbrambenog sistema čiji su deo.
Za i protiv ograda
U samoj Evropi se debata na temu azilanata trenutno vodi na nekoliko nivoa. Prvi je da li su u pitanju izbeglice koje beže od nasilja, ili ekonomski migranti koji samo traže bolje mesto za život. Drugi nivo polemika je da li Evropa treba da bude „širokog srca“, ili da se fokusira na svoje rastuće probleme. Treći nivo je da li granice treba braniti, odnosno da li bi situacija bila još gora da nema ograda i restriktivne imigracione politike.
Migranti, kada se suoče sa ogradom na jednoj lokaciji, ne odustaju od svog puta u Evropu većtraže nove rute kojima mogu da prođu. Pošto im Grčka i Bugarska polako zatvaraju kopnene koridore uz podršku nadležnih evropskih tela, oni se okreću pomorskim koridorima ka Grčkoj, odakle ulaze u Makedoniju, zatim u Srbiju i najzad Mađarsku kao prvu „šengensku“ zemlju. Mađarska je suspendovala primenu dablinske regulative na svojoj teritoriji i ukoliko bude podigla ogradu prema Srbiji, pitanje će biti samo da li će sledeća bodljikava žica nići na srpsko-makedonskoj ili makedonsko-grčkoj granici.
Evropa podiže zidove na svojim granicama u strahu da će bez takve odbrane, mnogo više ugroženih i siromašnih ljudi u njoj potražiti spas. Konzervativne političke struje (koje trenutno prolaze mnogo bolje na izborima u evropskim zemljama) uglavnom tvrde da Evropa tako nešto ne bi mogla da podnese. Liberalniji političari, pak, smatraju da je stari kontinent dovoljno bogat da apsorbuje nezvane pridošlice, uz argumentaciju da ako Turska sama može da primi dva miliona sirijskih izbeglica i na svakog od njih potroši u proseku tri hiljade dolara, onda i EU može da priušti nekoliko stotina hiljada azilanata. Činjenica je da ne mogu svi siromašni ljudi na svetu da reše svoje probleme tako što će se preseliti u Evropu, ali isto tako je činjenica da bi neka sveobuhvatnija i efikasna strategija usmerena na globalno smanjenje jaza između bogatih i siromašnih, možda počela da rešava ovaj problem bolje nego sve ograde i barijere zajedno.
Milan Kokorić
broj 118/119, jul/avgust 2015.