Možda je još rano za kupovinu zaliha hrane. Mada je upravo to u ponedeljak predložio Damian McBride, savetnik Gordona Browna u doba finansijske krize 2008 – dok su na berzama od Šangaja do Njujorka padale cene akcija, a iz svetske ekonomije nestajalo 1000 milijardi dolara. Sedam godina posle kolapsa Lehman Brothersa, koji je uzdrmao svetski poredak i gurnuo ga u recesiju – svaka finansijska panika liči na vesnika nove krize u nedovoljno oporavljenoj svetskoj ekonomiji.
Tržišne oscilacije posle Crnog ponedeljka i pad akcija na kineskoj berzi za 40% od juna pokazuju slabosti onoga što smo proglasili svetskim oporavkom. Iako nas zapadni komentatori uveravaju da je haos ovoga puta ograničen samo na Kinu, ovo je globalna oluja. Posle tri decenije deregulacija koje su kulminirale 2008, strah od novog kraha u kazino kapitalizmu je opravdan.
Finansijska tržišta, naduvana kreditima i kvantitativnim popuštanjem da bi se održala realna ekonomija – spremna su za novi slom ili, kako to nazivaju igrači na tržištima, „korekciju“. Jedino pitanje je kakve će biti posledice, to jest kojom brzinom će se to desiti i koliku cenu ćemo platiti ovoga puta. Paradoksalno, Peking je novu oluju dočekao spreman. Kineska ekonomija je usporila prelazeći sa izvoza na potrošnju, ali još uvek raste 7% godišnje, što je tri puta brže od SAD i Britanije koje se smatraju najsupešnijim zapadnim zemljama. Čak i ako su kineski podaci precenjeni, ovaj rast ostaje dvostruko veći od angloameričkog. To su problemi na kojima Kini mogu da pozavide mnoge zemlje.
Ona je u poslednje tri decenije ostvarivala godišnji rast od 10%, praćen najbržim ekonomskim razvojem i smanjivanjem siromaštva u svetskoj istoriji – kao i porastom nejednakosti i ugrožavanjem životne sredine. Ali kinesko tržište hartijama od vrednosti je malo u poređenju sa onima zapadnih zemalja i donekle izolovano od ostatka ekonomije. Uprkos velikom privatnom sektoru, to je još uvek hibridna ekonomija kojom dominiraju državne banke i kompanije, što znači da je njen finansijski sistem zaštićen od berzanskog udara kakvom bi bile izložene zapadne zemlje u sličnoj situaciji.
Kina je prebrodila slom 2008. osloncem na javne investicije, što je rezultiralo rastom od 78% u periodu 2007-2014, dok su SAD u istom periodu ostvarile ukupni rast od 8%. Ova odluka je Kini napravila veliki dug koji se procenjuje na 282% BDP, za koji neki smatraju da bi mogao da parališe kinesku ekonomiju. Ali to je većim delom dug između državnih institucija, tako da ne postoji osnov za slom u Lehmanovom stilu. U stvari, neki od problema sa kojima se Kina sada suočava dok pokušava da stabilizuje berzu, kao što je odliv kapitala, posledica su liberalizacije na kojoj su insistirali Svetska banka i kineski oligarsi.
Kineski manevarski prostor bi bio daleko manji da je primenila ceo paket deregulacija i privatizacije. Međutim, najveći problem njene ekonomije nisu mane njenog ekonomskog modela, već stagnacija u ostatku sveta. Obim globalne trgovine je u prvih šest meseci ove godine značajno smanjen i beleži najveći pad od 2008, delimično zbog krize u evrozoni. Osam godina posle finansijske krize koja je izbila u SAD, naknadni potresi se još uvek osećaju širom sveta. Disfunkcionalni model kapitalizma, oslonjen na deregulaciju, privatizaciju i niske zarade, doživeo je slom pre sedam godina. Posledice toga se još uvek osećaju, od evrozone do „ekonomija u razvoju“, dok pokušaji da se propali model održi jeftinim kreditima koji izazivaju nove mehure na finansijskim tržištima – ili nametnutim programima štednje – vode ka novoj krizi.
To je ono što se dešava na finansijskim tržištima ove nedelje, pri čemu je Kina pre u ulozi prenosnika nego motora. Tvrdnja da su se zapadne ekonomije koje su prouzrokovale stagnaciju oporavile je neozbiljna. Njihov oporavak je spor, a kamatne stope su na istorijskom minimumu, jer vlasnici kapitala odbijaju da ulažu u produktivnu ekonomiju. Stagnacija će verovatno teći u nedogled, praćena povremenim finansijskim potresima. Bez dalekosežne promene ekonomske politike može se očekivati nova kriza koja će zapadne, ali i ekonomije drugih zemalja, vratiti u recesiju.
To je jedan od razloga zašto pokreti protiv mera štednje i zahtevi za ekonomskim alterativama postaju sve popularniji u Britaniji, Evropi i SAD. Elite nemaju pojma šta rade, iako su najviše profitirale od krize. Zbog toga i pozivi kandidata za lidera laburista Džeremija Korbina na velike javne investicije, renacionalizaciju i kvantitativno popuštanje realnoj ekonomiji deluju realnije od održavanja status quoa koji nude njegovi protivkandidati. Ako trenutni haos na tržištima dovede do novog sloma, zahtevi za radikalnom promenom politike postaće nezaustavljivi.