Mora da je debelo zagustilo kad se, eto, čak i ova, 2015. može komotno nazvati “Godinom paničnog traganja za srećom”. Ne znam da je ikada ranije održano toliko međunarodnih skupova i izdato knjiga i stručnih tekstova na temu sreće. Navešću samo značajnije, počevši od Međunarodnog dana sreće – 20. marta, pa nadalje. Taj dan je obeležen velikim naučnim skupom u Španiji pod naslovom “Sreća građana i održivi razvoj”; pet dana kasnije Don’t worry be happy! How? (Ne brini budi srećan! Kako?) internet konferencija na Harvardu; zatim ništa manje značajan skup Happiness of Cities (Sreća gradova) 20. maja na London School of Economics; pa 20. juna Happiness Planting Festival (Festival sađenja sreće) – opšte veselje na Havajima u gradu Lihue, uz simpozijum sociologa. Za taj festival glumac Morgan Friman je pozirao za plakat uz sopstvenu sentencu: “Svet se menja svakim i najmanjim aktom dobre volje”; 7. jun Westminster Hall – AFH (Action for Happiness) diskusija o sreći sa poslanicima britanskog parlamenta i građanima… Prešao bih na ono što tek sledi: Science of Happiness (Nauka o sreći), onlajn rasprave koje će se održati 28. avgusta, 8. septembra i 13. i 14. novembra (Klejton), Gibson Klinika workshop “Pozitivna psihologija”, zatim Happier World (Srećniji svet) – 21. septembra u Londonu, povodom Dana mira, na kojem će učestvovati neizostavni Dalaj Lama, istog meseca bi ONU trebalo da raspravlja o održivom razvoju u okviru teme i o Svetskom izveštaju o sreći 2015. godine i konačno Goss National Happiness – skup novembra u Butanu. To su samo najvažniji međunarodni skupovi.
Za nas koji nismo u mogućnosti da pratimo ovakve skupove, najbitnija je pojava (maja meseca) knjige[ref][1][/ref] The Happiness Industry: How the government and big business sold us well-beeing (Industija sreće: Kako nam vlade i veliki biznis prodaju blagostanje) britanskog sociologa Vilijama Dejvisa, čije neobične i provokativne teze plene pažnju širom sveta kojim dominiraju radikalne teorije bespoštedne štednje/eksploatacije kao aksiom. Profesor Dejvis navodi obilje primera i kaže: “Preduzeća danas počinju da investiraju značajna sredstva pokušavajući da učine srećnim svoje zaposlene – uvode kurseve motivacije, besplatnu kvalitetnu hranu, tretmane masaže na radnom mestu, takmičenja u slikanju ili pevanju, a ko to ne prihvati i to sa entuzijazmom, biva deklarisan kao saboter na kojega valja usmeriti pažnju”.
Još 2008. godine na univerzitetu Vorvik (Warwick Business School) trojica profesora ekonomije (A. Osvald, E. Proto i D. Sgroi) ustanovili su da osećanje sreće čini zaposlene za 12 odsto produktivnijima. Nesrećni su, međutim, za 10 odsto manje produktivni od proseka. Sreća pored rasta produktivnosti smanjuje odsustvovanje sa posla i bolovanja. “Mi smo ustanovili – piše u studiji – da ljudska sreća ima veliki pozitivan uticaj na produktivnost. Ekonomisti od vajkada vode debate kako povećati produktivnost stručnim usavršavanjem radne snage, tehnološkim inovacijama, a naš tim je otkrio verovatno najvažniji i na dohvat ruke element – ljudske emocije… Ako sreća na radnom mestu uzvraća povećanom produktivnošću onda bi ministarstva rada, biznis menadžeri i arhitekti promotivne politike morali voditi računa o toj činjenici.”
Teorija iz Vorvika je u najnovije vreme dobila odjeka u praksi, i to na način koji autori verovatno nisu ni pomišljali da će uslediti. Toni Hsajeh (Hsieh), glavni menadžer kolosa Zappos (koji prodaje cipele onlajn) – navodi Dejvis – poziva kompanije da identifikuju 10 odsto onih koji ne prihvataju inicijativu sreće kao odnos prema radu, te da ih zbog toga odstrane da ne kvare druge. To je, po njemu, najefikasniji način da ostalih 90 odsto zaposlenih postanu super motivisani! Ni trunke milosti prema onima koji neće da budu srećni! Google ima svog Chief Happiness Officer-a koji već imenom – “Glavni referent za sreću”, neodoljivo podseća na Orvelovu mračno maštovitu literaturu.
Jedna naučna teza, koja u osnovi može biti vrlo prijemčiva u rukama biznis kapoa, postaje morbidno psihološko nasilje nad zaposlenima. Zaposleni počinju da liče na cirkuske akrobate koji sleđenim osmehom prikrivaju napor. Nusprodukt veće produktivnosti uz taj veštački osmeh na licu u radno vreme su depresije i kardiovaskularni problemi van radnog vremena – ustanovio je nemački psiholog Diter Zapf sa Gete univerziteta. Sociolog Emilio Rainer sa univerziteta u Milanu konstatuje da “sa jedne strane naučnici sugerišu preduzećima da povećaju produktivnost humanijim odnosima prema zaposlenima, a sa druge makroekonomisti nameću pravila okrutnog ponašanja prema zaposlenima, fleksibilnost koja sve više osvaja prostor i čini radnike sve manje akterima, a sve više ‘potrošnim materijalom’” – prekarijatom, koji je današnja vrsta proletarijata. Sve su manje ukupne investicije u istraživenja, jer je ušteda na radnoj snazi profitabilnija. Prema tezama Lestera Tjuroa (Thurow) to bi značilo da su multikompanije postigle oligopol te da nemaju ozbiljne konkurencije. Najnovije studije menjaju odnos, pa od sinhronizovane horske recitacije kako su radnici po prirodi lenji, nezainteresovani, nemaju radnu etiku, idu ka većoj pažnji prema nesposobnosti menadžmenta da se odvoji od prevaziđene komandne uloge, verovanja da je naredba kombinovana sa kaznom najveće dostignuće odnosa uprave i zaposlenih. Naučna saznanja nude menadžmentu da kooperacijom poveća produktivnost na obostranu dobrobit.
Naravno niti su svi menadžeri tako karikaturalni kao onaj iz Zapposa, niti su psihološka saznanja bezopasna. U tekstu Healthy Oganizations sociolozi Holmkvist i Maraveles navode primer švedske firme “Scania” – jednog od najvećih proizvođača industrijskih vozila, gde se ne samo vodi računa o psihološkom stanju zaposlenih u radno vreme nego preduzeće preuzima na sebe obavezu da organizuje njihovo slobodno vreme, uključiv i noć – savetima seksologa. Sociolozi Haolmkvist i Maravels sugerišu odgovornima u Skaniji da “vode brigu o zaposlenima ne samo na radnom mestu nego i van njega. Da pokušavaju da im pomognu da žive zdravo… Firma koja želi da ekspandira mora da ima uvida 24 sata dnevno u aktivnosti svojih zaposlenih a ne samo u radno vreme”. Nije lako uspostaviti granicu između rada i privatnog života, ako se tuđ život shvati kao element pospešivanja proizvodnje… Šteta je ipak ako sva ta saznanja ostanu da osciliraju između pomodarstva i izrabljivanja. Najnaprednije kompanije, na primer, pokušavaju pomodno da svoje radne prostore pretvore u neku vrstu Luna parka, neke se vraćaju socijalizmu. Međutim jeza spopadne kad otkrijete tendenciju nezanemarivog broja kompanija – da zaposlene pretvore u neku vrstu dobro uhranjene frizijske krave muzare koja sa blaženim izrazom tupe sreće daje sve veće količine mleka.
Uprkos naglom publicitetu i većoj naučnoj utemeljenosti danas, težnja da se zaposlenima radni postor i vreme učine što ugodnijim i time poveća njihovo zadovoljstvo poslom i vezanost za firmu poznata je još od treće decenije prošlog veka, kada je studija Eltona Maja (Mayo) iz Western Electric Chicago pokazala da i kvalitet i kvantitet rada više zavise od motivacije i osećanja kolektivne pripadnosti nego od visine zarade. Jedna od najhumanijih kompanija koje su ikada postojale bila je industrija pisaćih i računarskim mašina Olivetti, dok ju je po svojim shvatanjima korektnog ljudskog i poslovnog ophođenja kreirao i vodio Adriano Oliveti. Svetski uspešna firma u kojoj su radnici radili u uslovima najpovoljnijim za rad, čak su delovi koji im stižu na traci za montažu bili raznobojni kako ih ne bi ubijala monotonija, a pomagano im je i da rešavaju svoje materijalne i porodične probleme: pritom je vrlo odmereno vođeno računa da se ne zadire u njihov privatni deo života i dostojanstvo.
Da će pokušaji da se sreća uvede među merila ekonomskog uspeha konačno uspeti najozbiljnije je izgledalo 2009. godine, kada je pod pokroviteljstvom francuskog predsednika Sarkozija formirana komisija vrhunskih ekonomista i statističara na čijem su čelu bili Amartija Sen, Jozef Stiglic i Žan Pol Fitosi. Imali su zadatak da nekako zatrpaju jaz između statističkih merenja i opšte percepcije ekonomskih performansi. Jednostavnije – da nađu način kako da se meri kvalitet života. Nakon dve godine predali su svoje “Preporuke” i uglavnom se na tom ostalo. Neprikosnoveno ali nezadovoljavajuće merenje uz pomoć BDP (bruto domaćeg proitvoda) nije se ni zaljuljalo.
Još 1972. godine Đigme Singi Vangčuk (Wangchuck), kralj Butana, proklamovao je pokušaj da se na budustičkim vrednostima pokuša merenje opšteg uspeha neke zemlje. Osnovni korektivi uz do tada važeća merila su: 1. održivi razvoj, 2. zaštita i promocija kulturnih vrednosti, 3. očuvanje prirodne sredine i 4. postojanje dobre vladavine. Od 2012. godine taj pristup pleni sve veću pažnju pa će se od 4. do 6. novembra u Butanu (Paro) održati međunarodna konferencija o GNH – Gross National Happiness (Bruto nacionalna sreća) kriterijumima koje zagovara Butan.
Statističari imaju opako pravilo “da se ne može menjati ono što se ne može prethodno izmeriti”, pa se panično traže mogućnosti merenja sreće, ne bi li mogla da se deli na kašičicu kao sirup. Nastali su brojni indeksi i liste redosleda zemalja prema tome koliko su im građani srećni što žive u njima. Valja baciti pogled na te liste danas kada nepregledne mase ljudi glavom bez obira beže iz svojih zemalja. Posegnućemo za dva najsuprotstavljenija indeksa: Happy planet indeks (na bazi trajanja života, subjektivne ocene blagostanja i ekologije kao imenitelja) među deset najsrećnijih zemalja ubraja: Kostariku, Vijetnam, Kolumbiju, Belize, El Salvador, Jamajku, Nikaragvu, Venecuelu, Bangladeš i Kubu. Čak ni zadrti propovednici egalitarizma koji tvrde da iza svakog bogatstva stoji zločin: iza malog – mali, iza velikog – veliki, ne bi napravili takvu listu ubogih srećnika. Po tom kriterijumu Švajcarska je na 34. mestu, Nemačka 46, Srbija 79, Amerika 105, a Emirati na 130 mestu.
Septembra (od 25. do 27), zemlje članice Ujedinjenih nacija trebalo bi da usvoje SDG – Sustainable Development Goals (Ciljevi održivog razvoja) čiji deo je World Happiness Report (Svetski izveštaj o sreći) za 2015. godinu po kojem je, međutim, najsrećnija zemlja na svetu Švajcarska; slede Island, Danska, Norveška, Kanada, Finska, Holandija, Švedska, Novi Zeland, Australija… Slovenija je na 55. mestu, Hrvatska 62, Kosovo 69, Crna Gora 83, Srbija 87. (iza Rumunije), BiH 96. Subjektivna stanovišta o dobrobiti merena su po dva kriterijuma: Pozitivna iskustva – sreća, zadovoljstvo, osmeh, osećaj lične sigurnosti, osećaj materijane sigurnosti i lična zainteresovanost. Negativna su: bes, briga, žalost, depresivnost, stres i bol. Sve su to kriterijumi koji se boduju i čine jednu od osam ravnopravnih kategorija za anlizu. Nama koji ne pripadamo budističkoj kulturi, kao butanski kralj, redosled ONU izgleda logičniji.
Posebnu pažnju privlači šesta kategorija analize unutar tog Izveštaja: “Zdrava pamet mladosti – kako transformisati mentalno zdravlje kod dece”. Trećinu čovečanstva čine deca do 18 godina starosti, od njih 200 miliona (širom sveta) pati od uočljivih mentalnih problema koji zahtevaju lečenje, samo jedna četvrtina to lečenje i dobija. Konstatuje se da bez izuzetka srećna deca postaju “dobro funkcionišući” odrasli ljudi. Studija je koncentrisana na tri elementa dečijeg razvoja: škola, navike i emocije. Pokazalo se da je emocionalni razvoj najvažniji, a da je školsko obrazovanje najmanje efikasno po psihički razvoj deteta! Živimo u nadi da saznanja o statusu dece neće biti manipulisana u nekom od vidova sticanja profita na račun njihove nezaštićenosti te stvaranja socijalnih podela od malih nogu.
Veliki broj zemalja u svetu uzima – svoljevoljno ili ne – SAD kao model ekonomskog prosperiteta. Ono što tamo pokaže ekonomski uspeh i prednost u sticanju profita postaje matrica za ublažavanje konkurentske razlike, bez obzira na posledice u sferama koje nisu merive ekonomskim kriterijumima. Amerika je dala čovečansvu niz najvrednijih socijalnih dostignuća, ali i niz nehumanih primera koje su rado sledili režimi skloni manipulisanju ljudima. Na primer, pripisuje se drevnoj Kini pronalazak “xi nao”, doslovno prevedeno “pranje mozga”, čijim se proučavanjem najdoslednije bavio američki psijiatar Robert Džej Lifton – pa su tek njegove studije postale reference guide (uputstvo za upotrebu) u mnogim diktatorskim režimima Latinske Amerike, KGB, UDB, CIA i sličnim organizacijama i zemljama širom sveta. Nije nauka krivac ni tu ni oko manipulisanja srećom, ali njena istraživanja lako postaju oružje u rukama manipulatora ljudskim sudbinama.
———————
1. Samo Goodreads distribucija nudi 155 knjiga o sreći. Cene od 5,95 (Usmaru Furuja, “Sreća”) do 66,09 evra (Oksfordov “Priručnik za sreću”).
Preuzeto sa Peščanika