Dvadeset četiri dana pre zatvaranja svetske izložbe u Milanu dobih prekoran poziv od rodbine iz tog grada da će me se odreći ako se EXPO zatvori, a da ga nisam vedeo, i pritom smatram sebe radoznalim novinarom. Nema druge nego na put. U mojim godinama obično je dobro da čovek ne ide sam, a daleko se oseća bolje i prpošnije ako ga prati supruga, a ne patronažna sestra. Sedamo u moderan voz, današnji nemaju kupee, vagon iscela sa 98 mesta. Nalazimo ona koja nama pripadaju i posle nekog vremena vadim novine.
Zapažam da sam jedini koji drži tu kabastu hartiju u ruci. Ne bih li se malo prikrio vadim Velikićevog “Islednika” koji me je uzeo pod svoje, pa da ga dočitam. Opet vidim da niko sem mene ne drži ni knjigu. Šta više da sam i poneo moj Kindle bio bih sa njim kao neko ko danas svojim “Yugom” krene u inostranstvo. Svi gledaju u svoje smartfone, iPhone, tablete, retko ko i razgovara bilo sa nekim do sebe ili preko nekog “ego-fona”, kako zbirnim imenom te sprave naziva Mikele Sera u romanu “Svako bi mogao”. Samo pilje u ekrane, tipkaju po njima i menjaju izraze lica zavisno od sadržaja koji prate. Nailazi kondukter i mi sa našim voznim kartama kupljenim preko interneta i odprintanim spadamo u Treći svet. Većina jednostavno pokaže svoj smartfon na kojem, ako je stariji tip kondukter poredi broj uplate sa onim na svom ekranu, a kod novijih koji imaju NFC (Near Field Communication) samo prisloni svoj čitač smartfonu i operacija je gotova.
Na milanskoj železničkoj stanici koju modernizovanu jedva prepoznajem, na trećem nivou ispod zemlje, gde je metro koji mi tražimo, prilazimo automatu da kupimo kartu. Supruga vadi novčanicu od 5 evra i taman da je stavi u automat kad je preseče jedan glas: “Stop! No! Momento!” Jedan mladić joj otrgne novčanicu i strpa u ruku dve vozne kartice sa magnetskim trakama i kusur od 2 evra. Pokušavamo da se objasnimo ali ne vredi, momak je uvežban, govori neverovatnom brzinom i ne reaguje na naša pitanja i proteste. Možda nas i ne čuje jer mu iz ušiju vire oni beli kablovi od slušalica ili se pravi da nas ne čuje. Hvata nas za ramena i sprovodi do ulaza na peron, štekuje u naše ime kartice i dok odlazimo dovikuje: “Vidite da je sve u redu. Srećno vam čudo u Milanu”. Gledamo s nevericom – dao nam je karte od kojih svaka važi za neograničeni broj vožnji u naredna 24 sata i vredi 4,50 evra. Platili smo ukupno 3, a dobili protivvrednost od 9 evra! Prvi put da me tapkaroš nije odrao, nego naprotiv. Progone me kombinacije kako se na takvoj transakciji može zaraditi. Najverovatnije je da kartice krade neko od zaposlenih u Metrou, pa ih dotura tapkarošima i na taj način svaka cena predstavlja čist prihod. U metrou brojim one sa ego-fonima, sa knjigama i one koji naprosto odsutno gledaju u daljinu: 17 njih petlja oko ego-fona, 3 čita knjigu ili novine, 1 gleda izgubljeno, a jedan crnpurasti vrlo poslovno deli putnicima svoj mini “prospekt” kojim moli za finansijsku pomoć. Kad stigne do kraja vagona vrati se na početak da pokupi svoje prospekte i dobije koji novčić.
Sledećeg jutra stižemo pred EXPO koji se otvara (sa pravca kojim mi dolazimo) u 10, a zatvara u 24 sata. Na početku su kase – ima ih 35, a radi samo 4! Nema potrebe za više. Pred njima su najmanji redovi koje ćemo u narednih 7 sati špartanja po EXPO-u videti. Svi su već negde i nekako kupili kartu preko interneta, posredničkih agencija, Grupona… Cene su skoro kao kod onog tapkaroša u metrou. Oficijelno ulaznica košta 62 evra, na blaganji se prodaje za 52 (popust za keš plaćanje), u pretplati su 38, za “seniore” u pretplati 28 evra, mi smo platili 21 evro po osobi jer je postojala neka greška u knjiženju pretplate, pa su dali dodatni popust. Na ulazu posetioci uglavnom samo pokazuju ekrane svojih smartfona ili ištampane karte A4 formata.
Redovi za ulazak su bezbrojni i ogromni, ali brzo odmiču. Stvaraju se samo zato što na ulazu svi prolaze istu kontrolu kao na aerodromu: sve metalne stvari, torbe, kaputi… stavljaju se u plastične lodne, a posetioci idu kroz onaj magnetski “gejt”. Redari su predusretljivi i veoma ljubazni. Od ulaza počinje prvih 300 metara “maratona” do prvih paviljona, zatim 200 metara hoda do glavne aleje i njom 1500 metara, s kraja na kraj. Ne znam da li je i jedan posetilac ta samo dva kilometra prošao za manje od 5 sati i u povratku za bar pola tog vremena. Počinje se od “nultoga” paviljona koji većina izbegne da ne bi gubila dragoceno vreme na opšte priče o poremećenom bilansu planete i ko zna kojem obećanju OUN da će likvidirati glad u svetu. Odatle pa nadalje pred svakim vratima, ili otvorom u zidu, bez obzira da li je to paviljon, kafić ili WC, stoje nepregledni redovi. Biblijske mase sveta valjaju se centralnom avenijom. Do prvog oktobra izbrojano je ukupno 16,8 miliona posetilaca. Prvog vikenda u oktobru bilo je 400.000 posetilaca. Tempo porasta broja posletilaca je takav da postoji velika verovatnoća približavanja idealnoj cifri od 20 miliona posetilaca ukupno za šest meseci trajanja Izložbe.
Centralna avenija nosi ime Dekumano, dobila ga je prema centralnoj ulici antičkih rimskih gradova (Decumanus) jer se kao i one proteže sa zapada na istok. Na 1000 metara od početka preseca je podjednako široka avenija Cardo, opet starorimskog imena, jer kao i one antičke ide u smeru sever – jug. Na počeku impresivne Dekumano avenije zasvođene senicima od nategnutih folija, pažnju oblikom i visinom pleni nepalski paviljon u obliku pagode, iako se ne nalazi na samoj aveniji već na jednoj od paralelnih ulica. Nije naročito veliki broj zemalja koje su se opredelile za tradicionalne nacionalne oblike tako da se Nepal, Katar, Oman, Kina i Kazahstan osetno razlikuju od drugih. Pritom je kineski paviljon izvanredan spoj tradicionalnog koncepta i maštovite moderne izvedbe.
Na suprotnoj strani aleje paviljon Brazila. Preko cele sale razapeta zakrivljena mreža po kojoj se hoda, pada, kotrlja, diže, pa opet pada – veselo, neočekivano i nedokučive poruke. To su one mreže koje istraživači prirode u Amazonu razapinju preko vrhova drveća i po njima hodaju, na njima žive i rade. Sve to podseća na onog Čehovljevog Feramonta, služitelja, iz “Tri sestre” koji priča (a možda i laže) “da je preko cele Moskve razapeto uže”, pa kad ga Andrej pita: “Zašto?” On bezazleno odgovara: “To ne bih znao.”
Upadamo u optičku klopku: ispred paviljona Južne Koreje, zaobljenog, izrazito pojednostavljenog oblika, minimalistički bele boje. Red od svega dvadesetak metara do ugla na kojem stoji neki neveliki natpis i gde red zamiče. Stajemo i kako se približavamo mestu za koje smo verovali da je ulaz, konačno čitamo da je od tog mesta do ulaska u unutrašnjost paviljona vreme čekanja u redu koji krivuda oko zgrade ravno još jedan sat! Utrošenih dvadesetak minuta čekanja ne želimo da bacimo i ostajemo u redu. Okolo špartaju lepe mlade kosooke stjuardese, sve kao da su štancovane, dođe vam da ih dodirnete ne bi li ustanovili da li su prave ili neka Samsungova nova app. Na platou pred samim ulazom jedna od njih objašnjava da paviljon ima oblik koreanskog seoskog spremišta za hranu – nečega između trapa i ambara, što deluje kao olakšavajuća okolnost za njegovu spoljnu monotoniju. Uči publiku kako se na njenom jeziku kaže – dobrodošli. Ulazi se u grupama od dvadesetak posetilaca na gledanje izvanrednih projekcija i slušanje cvrkutavih objašnjenja odnosa prema hrani, štetnoj gojaznosti, načinu čuvanja i pripremanja namirnica. Sve je vizuelno izvanredno prikazano pa se posetilac trgne kad stigne u centralnu salu u kojoj je jedna ogromna zemljana posuda velične omanjeg samačkog stana i u njoj je video prikaz pripreme jela na tradicionalan način. Prekoputa dva industrijska robota kao mađioničari ili samuraji vitlaju svaki sa po jednim ogromnim ekranom na kojem se smenjuju savršene slike voća, povrća, apstrakcije… ekrani se dodirnu pa pretope u jedinstvenu sliku, ponovo razmaknu i svaki za sebe vizuelno priča svoju priču da bi se ponova u nekoj tački spojili fizički i tematski – izvanredno.
Od lepote i privlačnosti svega uokolo posetilac gubi orijentaciju, odustaje od planova kretanja, ako ih je imao, i prepušta se da ga reka ljudi nosi. Nasuprot Koreji super moderna zgrada Azerbejdžana – staklena ogromna kugla usađena među horizontalne i vertikalne mase mermera i drveta, nekakav postkonstruktivizam, veoma uspešan. Unutra dosledno dizajnirano sve u nameri da se posebno istaknu dve stvari: čistota modernih linija i onaj deo (definicije) EXPO-a koji sledi iza “Nahranimo planetu” a glasi “Energija za život”. Ništa od te raskoši ne bi bilo da Azerbejdžan nije gospodar prebogatih izvora nafte i gasa koji su mu omogućili da se i umetnički razmaše.
Posustajemo i usmeravamo se ka restoranu u kojem su gostovali čuveni kuvari – “Cascina Triulza”. Mali nacionalni restorančići postoje skoro pri svakom paviljonu. Opredeljujemo se za meni: “Primo” – parmski pršut sa dinjom i bivolja mocarela sa kriškama paradajza koji starije podseća na već zaboravljeni ukus te biljke od nekada. “Secondo” – tagliatelle (rezanci) sa sipama i biftek sa povrćem. Vino izvsna Barbera d’Alba. Cena 34 evra po osobi. Skoro da je u suprotnosti sa tezom Karla Petrinija da dobra i prirodna hrana mora biti skupa.
Posle ručka ponovo špartanje. Pred američkim paviljonom jedino nema redova – koncipiran je kao protočni bojler, nema zaustavljanja, sve se gleda u hodu, pa je cela čeona strana pretvorena u ulaz sa tzv. svečanim stepeništem (visina 8 cm i dubina 1 metar svakog stepenika) što nameće usporen hod. Stepenište vodi na prvi sprat odakle se posle pokretnim stepenicama silazi u prizemlje do izlaza. Dotičnom “protočnom bojleru” kao da je crkao grejač. Ništa ne uspeva da zagreje posetioca. Brojni tekstovi, slajdovi i retki eksponati u neskladu su sa brzinom kretanja tako da posetilac ostaje uskraćen za informacije i pod utiskom da je to neko napravio samo da otalja obavezu. Ispred nadrealističkog paviljona Rusije, neotradicionalističkog Kine, konstruktivističkog Italije i futurističkog japanskog redovi u nedogled. Šta ima unutra, za one koji misle da će to pročitati ovde, ostaće – tajna. Tu se ući ne može bez barem dva sata čekanja u redu!
“Drvo života” – 37 metara visoki simbol EXPO-a dokaz je da sve što umetnici neobuzdane mašte zamisle ima ko i da napravi. Uz muziku neverovatnih hiljada vati ozvučenja odvija se program vodoskoka koji kao da se trude da nadmaše visinu celog objekta praveći uzgred vodene figure. Finale ima neverovatnu snagu uticaja na publiku: duž celog “stabla” počinju da izbijaju raznobojni dimovi (noću se to pojačava svetlosnim efektima) a na samom stablu se otvaraju raznobojni cvetovi. Nema toga ko ne počne spontano da aplaudira.
Tražimo na planu i pogledom klaster Bio Mediterraneum – tu su smešteni zajedno Albanija, Alžir, Egipat, Grčka, Liban, Malta, Crna Gora (Montenegro), Srbija i Tunis. Malo para pa malo i muzike. Prostor srpskog dela je neveliki, ali zato jedan ogroman konusni balvan dijagonalno i zajedno sa nekim mlinskim kamenom “krasi” plafon sa kraja na kraj sale. Da li je balvanu svrha da podseti na balvan revoluciju – ne bih znao. Tek nije samo ružno, nego je besmisleno. Nasuprot ulazu levo neveliki šank sa pićima od kojih svaka beogradska solidna kuća ima bogatiji izbor, za šankom neka mladež kojoj malobrojna publika uopšte ne smeta da se zabavlja za svoj račun. Da li neko od njih dobija i honorar za to – nisam se raspitao. Desno, neka kombinacija poslastičarnice i sneka. Više nego tužno. Neko polovno pecivo i kolači, vitrina sa lodnama polupotrošenog sladoleda. Ne bih da grešim dušu, možda je pri otvaranju i u vreme boravka ministra Dačića izgledalo bolje. Slika koju sam video je deprimirajuća. Bio bi sadizam objašnjavati zašto su crnogorski i albanski paviljoni atraktivniji ili se tešiti time što Hrvatska, Makedonija, pa ni Kosovo nisu ni prisutni.
Odlazimo žurno i odjednom ugledamo prekrasan venjak od vinove loze u čijem centru je paviljončić karmin boje, a u njegovom centru šank – Franciacorta. To je oblast u severnoj Italiji čuvena po proizvodnji vrhunskih spunamte (penušavih) vina. Sa Valdobiadene, kod Venecije u neprekidnoj je bitci za super kvalitet. Degustiramo njihov Satèn (prekrasno jedinjenje šardonea i belog pinota). Boja, mikroskopski mehurići, neponovljiv buke – 6 evra čaša, ali vredi. Dan je sunčan i topao, a u Italiji se spumante pije za osveženje radije nego pivo. Iako je pred nama još masa paviljona, ovim lepim trenutkom bih da završim opis EXPO-a, jer inače utisci vuku u nedogled. Cenim da bi bila potrebna jedna cela četrdesetosmočasovna radna sedmica hodanja da se stekne korektan uvid u svih 155 paviljona i klastera.
Pravo na organizovanje Svetske izložbe Italija je stekla 2008. godine. Dve godine kasnije na osnovu projekta koji je u međuvremenu urađen počela je priprema terena ali i masa osporavanja i poziva da se odustane od bacanja para i uništavanja dragocenog prostora. Evo šta se o tome kaže u saopštenju opštine Milano: “Kritike i protesti stizali su prevenstveno od poznatih novinara i visokotiražnih listova, od političkih partija, čak i onih koje su u vladajućoj koaliciji, zatim od raznih građanskih komiteta protivnih organizaciji EXPO. Svojim prisustvom podršku protestima dala je i indijska aktivistkinja Vandana Šiva. Najviše napada je bilo zbog prisustva stranih kompanija, zbog razbacivanja milijardi umesto da se otvaraju nova radna mesta za mlade, zbog umešanosti mafije u ceo projekat…” Ličilo je na totalni raspad kad je samo godinu dana pre otvaranja zbog krađe uhapšeno preko 40 najodgovornijih i postavljena prinudna uprava. Kritike su objedinjene organizacijom komiteta “No EXPO” koji je krunisao svoj rad masovnim i agresivnim demonstracijama na dan otvaranja – Prvog maja 2015. Danas nema vladine, nevladine, antivladine organizacije i partije koja ne pokušvana da štrpne za sebe deo nesumnjivog uspeha EXPO-a.
Ne bih voleo da se ovaj deo teksta shvati kao indirektna podrška projektu “Beograd na vodi” koji po ambicijama prevazilazi EXPO. O tom projektu sam u tekstu “Grandiozno projektovanje korupcije” rekao šta sam imao, a nemam šta da dodam. EXPO je posao – biznis. Namera mu je bila, i u tome se uspelo, da pokrene privrednu aktivnost zemlje u recesiji. U studiji Privredne komore Milana konstatuje se da je projekat privukao 23 miljarde evra investicija u proizvodnju i usluge za njegovu organizaciju i funkcionisanje. Kategorija “indirektno i indukovano” podrazumeva 14 milijardi evra investicija koje su uložili kompanija EXPO, zemlje izlagači, uz doprinos porastu turističkog prometa (za 20 odsto), povećanje prihoda u ugostiteljstvu za 28,6 odsto, porast prodaje robe široke potrošnje za 13 odsto, hiljade B&B susreta (poslovni kontakti) koji povećavaju trgovinske perspektive… Moglo bi se tako nabrajati prilično dugo.
Mislilo se i na to da posle zatvaranja kapija 31. oktobra taj prostor kome je prema procenama izgradnjom spoljne i unutrašnje infrastrukture – putne mreže, prilagođavanje metroa, vodovoda, struje i kanalizacije itd. – vrednost uvećana za 10 milijardi evra, ne postane “katedrala u pustinji”, kako se to naziva u žargonu. Još pri projektovanju vodilo se računa da ceo kompleks bude trajno koristan. Plan je da ministarstvo ekonomije i državna štedionica peuzmu na sebe odgovornost za pretvaranje prostora EXPO u tehnološki epicentar Italije. Približno jedna trećina zgrada bi pripala univerzitetu, jedna naučno istraživačkim ustanovama i treća visokoj državnoj administraciji. Za adaptaciju novim namenama već je, od čiste zarade odvojeno nešto preko milijardu evra, tako da u pitanju nije pusto maštanje.
EXPO je primer uspešnog mega projekta. Građen je na ledini, ali je u njega ugrađena milenijumska italijanska cizelirana ljubav prema hrani (komparativna prednost da dobije organizaciju Izložbe), ogromno italijansko iskustvo u organizovanju priredbi, tehnološka spremnost da se realizuju najkomplikovaniji arhitektonski i tehnički zahtevi, elan organizatora i volontera da uprkos žestokim napadima i mafijaškim zamkama istraju do kraja. To su ujedno preduslovi da se ostvari veliki projekat koji su neki vizionari zamislili.