Nakon što je Evropski parlament odbacio mehanizam zaštite investitora u okviru TTIP-a i CETA-e, Investor State Dispute Settlement, Evropska komisija predložila je novi mehanizam – Investment Court System. On međutim sadrži tek kozmetičke promene u odnosu na odbačeni. Jedina pozitivna stvar koja je iz svega proizašla jeste da se EP usprotivio, i da bi razvoj događaja mogao da zakomplikuje put prema ratifikaciji sporazuma.
Nakon opšteg nezadovoljstva javnosti i protesta širom zemlje, u novembru prošle godine je američka Vlada donela odluku o zaustavljanju gradnje planiranog naftovoda Keystone XL, kojim je trebalo iz Kanade u SAD transportovati naftu iz tzv. naftnih pesaka (eng. tar sands), čija je eksploatacija daleko invazivnija i štetnija za životnu sredinu nego kod konvencionalnih bušotina. Međutim, ova bi pobeda javnog nad privatnim interesom stanovnike Sjedinjenih Država mogla skupo koštati. Kanadska korporacija TransCanada, koja stoji iza projekta Keystone XL, zbog takve je odluke početkom ove godine tužila SAD za više od 15 milijardi dolara, koliko su procenili da im vrede dosadašnja ulaganja uvećana za očekivani budući profit. Ovo je najnoviji primer „modusa operandi“ mehanizma pod nazivom Investor State Dispute Settlement – ISDS.
„Radi se o pravnom mehanizmu koji služi za rešavanje sporova između stranih investitora i države koji proizlaze iz navodnih nepoštovanja ugovorenih obaveza od strane države. U praksi, investitor tuži državu kada proceni da je došlo do povrede njegovih prava, odnosno ugrožavanja profita, čak i onog budućeg, očekivanog“, objašnjava Jakov Kolak iz hrvatskog ogranka evropske inicijative Zaustavimo TTIP.
Kao i u slučaju NAFTA-e, Severnoameričkog ugovora o slobodnoj trgovini između SAD, Kanade i Meksika, u gornjem primeru, takav bi mehanizam trebalo da bude deo trgovinskih ugovora koji se trenutno pregovaraju između SAD i EU – Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (eng. Transatlantic Trade and Investment Partnership – TTIP) i CETA-e – Sveobuhvatnog ekonomskog i trgovinskog ugovora (eng. Comperhensive Economic Trade Aggrement – CETA) između EU i Kanade.
Oba ta sporazuma su naišla na širok otpor javnosti, a kao najveći problemi isticani su tajnost pregovora i ISDS. Pritisci su rezultirali time da je Evropska komisija „skinula veo tajni“ oko spornog mehanizma i po tom pitanju je organizovala konsultacije. Odazvalo se oko 150 hiljada ljudi, od kojih se čak 97 posto izjasnilo protiv ISDS-a.
I nisu jedini. Naime, Evropski parlament je 7. jula prošle godine usvojio rezoluciju kojom podržava transatlantsku zonu slobodne trgovine, ali je istovremeno odbacio ISDS i tražio da se on zameni. Zbog ovakvog razvoja događaja, Komisija donosi novi predlog mehanizma zaštite investitora i naziva ga „Sistemom investicionih sudova“ (eng. Investment Court System – ICS).
„ICS ni u kom slučaju ne adresira fundamentalne probleme ISDS-a te nije ništa drugo nego primer kako se korišćenjem lepših fraza, rafiniranijeg jezika i uvođenjem kozmetičkih promena nastoji uveriti javnost u promenu temeljne agende koja stoji iza uvođenja ove vrste mehanizma rešavanja sporova, a to je dalje podređivanje državnog suvereniteta interesima multinacionalnih kompanija kojima se daje mogućnost da instrumentalizuju same države kako bi ostvarile ultimativni cilj – sticanje maksimalnog mogućeg profita uz minimalne troškove, bez obzira na posledice koje takvo delovanje ima na društvo, životnu sredinu, zdravlje“, tumači Kolak.
Pomaci na bolje ipak postoje. Za razliku od „starog“ ISDS-a, ICS omogućava državama pravo žalbe na prvostepenu odluku, a uspostavio bi se i roster od 15 stalnih arbitara kojima bi bilo zabranjeno da budu advokati u nekoj drugoj ICS arbitraži. Takođe, investitorima bi se automatski obustavili svi pokrenuti postupci na nacionalnim sudovima pri pokretanju parnice na ICS-u te im ne bi bilo dozvoljeno ponovno pokretanje slučaja u sklopu nacionalnog zakonodavstva u slučaju neuspeha na ICS-u.
Međutim, da Komisija u ovom slučaju vežba PR ili se igra pravnog šminkera mišljenja je i Gus Van Harten, profesor na britanskom Osgoode Hall Law School, koji u svom radu Key flaws in the European Commission“s proposals for foreign invesor protection in TTIP ističe koji su to fundamentalni problemi koje gore spominje Kolak.
„ICS ‘suci’ bi i dalje imali finansijski interes za pokretanje što više budućih tužbi, jer bi i dalje bili plaćeni po danu (u proseku oko 2 hiljade evra, op.a.). Takođe, i dalje bi se vodili uobičajenim pravilima ISDS arbitraža, ne bi morali zadovoljiti uslove za postajanje sudijom ni u jednoj državi te ih ništa ne bi sprečavalo da rade kao adcokati u ISDS postupcima u sklopu drugih trgovinskih i investicionih sporazuma“, navodi Van Harten.
Još jedan od problema koje Komisija nije dotakla je i jednosmernost tzv. „Sistema investicionih sudova“. I dalje je podizanje tužbe ekskluzivno pravo stranih investitora.
„Komisija predlaže vrlo velika prava i privilegije za strane investitore, bez srazmernih obaveza. Ponovo, ne uzimaju za ozbiljno diskriminaciju prema domaćim investitorima i građanima. Ako su toliko predani da nađu ravnotežu, barem bi se pobrinuli da se ISDS može iskoristiti protiv stranih investitora ukoliko prekrše ekološke, radne, potrošačke i druge standarde“, piše Van Harten.
Mreža organizacija Seattle2Brussels u svojoj analizi ICS-a je isti problem opisala drugim rečima.
„Investitorima će biti omogućeno pravo da tuže države temeljeno na odredbama o zaštiti investitora iz raznih sporazuma, umesto na demokratski donesenim zakonima, što je slučaj za sve ostale.“
Takođe, iako bi stranim investitorima bilo zabranjeno pokretanje postupka u sklopu nacionalnog zakonodavstva nakon pokrenutog ICS spora o istom predmetu, ništa ih ne sprečava da nakon negativnog ishoda na najvišim instancama nacionalnog zakonodavstva pokrenu slučaj na ICS-u, niti ih išta sprečava da potpuno zaobiđu nacionalna ili evropsko zakonodavstvo i direktno pokrenu slučaj na ICS-u. S druge strane, Van Harten tvrdi da u praksi ne postoji valjan razlog za uključivanje bilo koje verzije ISDS-mehanizma.
„Sistem zaštite stranih investitora daje poseban status i, posledično, javni podsticaj (u novčanom smislu, op.a.) stranim investitorima suočenim sa uobičajenim poslovnim rizicima izazvanim demokratskim odlukama i regulacijom. U slučaju TTIP-a, Komisija predlaže da proširi takav sistem na države čije je sudstvo pouzdano, otvoreno, nezavisno i u mnogočemu superiorno nad samim ISDS-om“, navodi Van Harten. Trenutno samo 8 posto američkih kompanija ima potpisane sporazume sa članicama EU koji uključuju ISDS mehanizam.
ISDS je kao mehanizam nastao u postkolonijalnom razdoblju u svrhu zaštite stranih investicija u zemljama sa nedovoljno razvijenim zakonodavstvom. Kako nije posebno isplativo tvrditi da ti sopstveno zakonodavstvo ne valja, glavni izgovor Komisije za uključivanje ISDS/ICS-a u sporazum sa SAD-om je zaštita malih i srednjih preduzetnika. Srećom, osim PR-a, postoji i statistika.
Primer sa početka teksta, prema UNTCAD-ovom Investment Dispute Settlement Navigatoru, samo je jedan od 667 poznatih ISDS slučajeva. Stvarni je broj teško proceniti zbog česte tajnosti takvih sporova, ali najcrnje prognoze govore o njih više hiljada.
Od poznatih, do sada ih je zaključeno 429. Već spomenuti Van Harten i Pavel Malysheuski, njegov kolega sa univerziteta, u svom su radu Who has benefited financially from investment treaty arbitration? An evaluation of the size and wealth of claimants analizirali njih 214 i došli do rezultata suprotnih onome što Komisija tvrdi.
U obrađenim slučajevima, ako se uzmu u obzir odštete i sudski troškovi, države su izgubile više od 10 milijardi dolara javnog novca, od kojeg je velika većina završila na računima ekstra velikih kompanija (kojima je godišnji prihod veći od 10 milijardi dolara) koje su u neto dobiti nešto većoj od 6 i po milijardi dolara – 136 miliona po slučaju, a slede ih bogati pojedinci sa neto dobiti nešto više od 1,7 milijardi dolara – 45 miliona po slučaju. Male i srednje kompanije u plusu su 36 miliona – dva po slučaju.
Također, prema podacima UNTCAD-a, većina ISDS slučajeva odnosi se na globalni jug. Kolonu predvodi Argentina sa 56 tužbi, druga je Venecuela sa 36, dok su na trećem i četvrtom mestu predstavnici EU, Češka sa 30, odnosno Španija sa 26 tužbi. TOP 5 zatvara Egipat sa 25. S druge strane, najveća određena odšteta iznosi čak 50 milijardi dolara, koju bi Ruska Federacija trebalo da isplati oligarsima na čelu sa Mihailom Hodorkovskim zbog tužbi povezanih sa naftnom kompanijom Yukos.
Što se same EU tiče, prema organizaciji Friends of the Earth, protiv 20 država članica pokrenuto je 127 tužbi, od čega se njih čak 97 odnosi na nove članice, koje su Uniji pristupile između 2004. i 2007. Osim spomenute Češke, koja je investitorima već isplatila preko 460 miliona evra, tu su još i Poljska sa preko 2 milijarde, Slovačka sa oko 580 miliona i Rumunija sa nešto manje od 200 miliona evra javnog novca koji je završio u privatnim džepovima. Pojedinačno, najveća se odšteta traži od Nemačke. Švedska kompanija Watenfall tu je državu tužila za 4,7 milijardi evra odštete zbog odluke donesene nakon katastrofe u japanskoj Fukušimi o postupnom gašenju nuklearnih elektrana do 2022.
Kakve negativne posledice za demokratski kapacitet suverenih država ima ovakav mehanizam pokazuje i primer spora između duvanske kompanije Phillip Morris i Australije. Naime, tamošnja vlada je 2011. godine donela odluku kojom definiše izgled pakovanja duvanskih proizvoda sa ciljem smanjenja broja pušača, a Phillip Morris ih je tužio za tzv. „indirektnu eksproprijaciju“. Drugim rečima, izgled kutije je vlasništvo korporacije.
Nekoliko se zanimljivosti krije u ovom primeru. Iako je Australija dobila ovaj slučaj, zaključen krajem prošle godine, ipak je potrošeno više desetina miliona dolara javnog novca za sudske troškove i pravni tim. Nadalje, kada je čula za tužbu, vlada Novog Zelanda je odustala do donošenja identičnog zakona dok se parnica ne završi, što predstavlja primer tzv. regulatory chill efekta. Radi se o situaciji kada država odustaje ili odgađa donošenje neke odluke samo iz straha od tužbe pred ISDS tribunalom.
Takođe, PM je Australiju tužio tna osnovu bilateralnog ugovora između te zemlje i Hong Konga iz 1993. Naime, bez obzira na adresu sedišta firme, investitor ima pravo da koristi sva prava iz ugovora između dve zemlje ukoliko na teritoriji jedne od njih ima podružnicu. U teoriji, a često i u praksi, to može značiti „poštanski sandučić i jedan zaposleni koji ga prazni“. Iako u teoriji samo strani investitor može tužiti državu, zbog ovog prava to može učiniti i domaći, ukoliko otvori podružnicu u nekoj drugoj zemlji koja sa njegovom ima potpisan trgovinski ili investicioni ugovor sa ISDS klauzulom.
Kada se sve zbroji, jedina pozitivna stvar koja je proizašla iz cele priče sa ICS-om je činjenica da je taj predlog donesen zbog odbijanja ISDS od strane Evropskog parlamenta, što se odnosi i na TTIP i na CETA-u. Budući da su pregovori sa Kanadom završeni, ovakav razvoj događaja bi mogao potencijalno da zakomplikuje dalje napredovanje prema ratifikaciji sporazuma. S druge strane, dobar je to primer koji pokazuje prave namere Komisije.
„EK je ovim predlogom, u najmanju ruku, priznala da je ISDS kakav postoji u CETA-i neprihvatljiv. Pa zbog čega onda nisu zaustavili ratifikacioni proces?“, pita se Nick Dearden, direktor organizacije Global Justice Now.
Dražen Matiček