„Moj cilj je bio da popularišem nauku i naučnu literaturu pišući o jednom od najvećih srednjovekovnih „brendova“ sa ovih prostora – Marku Kraljeviću“, kaže u razgovoru za B&F Marko Aleksić, arheolog i stručnjak za istoriju Srednjeg veka. Naš sagovornik, u svojoj izuzetno popularnoj knjizi o junaku epskih narodnih pesama, saopštava mnoštvo novih istorijskih detalja, ne samo o Marku Kraljeviću, već i o životu u srednjovekovnoj Srbiji, koji protivreče uvreženim stereotipima.
Knjiga „Marko Kraljević“ u izdanju beogradske „Lagune“ za kratko vreme objavljena je u četiri izdanja, što predstavlja nemalo iznenađenje, s obzirom da je reč o naučno-popularnoj literaturi, pomalo zapostavljenom „žanru“ u našoj sumornoj svakodnevici i moru estradnih izdanja. Autor knjige, Marko Aleksić, arheolog i specijalista za Srednji vek, već godinama je predavač u Istraživačkoj stanici Petnica i saradnik brojnih obrazovnih i institucija iz oblasti kulture. Njegova knjiga „Srednjovekovni mačevi u Jugoistočnoj Evropi“ dobila je više pozitivnih prikaza u vodećim svetskim stručnim časopisima i citirana je nekoliko stotina puta.
„Naša istorijska nauka značajno je napredovala u poslednje dve-tri decenije, pa o periodu Srednjeg veka u Srbiji sada znamo znatno više i imamo mnogo dostupnijih materijala. Ta ekspanzija vidljiva je u celom svetu, a donekle su je podstakle i sve brojnije naučno-popularne emisije na najgledanim kablovskim kanalima. Sada je idealan trenutak da to iskoristimo, pošto u Srbiji ima mnogo prostora za napredak u popularizaciji nauke“, objašnjava naš sagovornik šta ga je podstaklo da napiše knjigu o Marku Kraljeviću koja je naučno utemeljena i, istovremeno, veoma zanimljiva najširoj publici.
BiF: Zašto o Marku Kraljeviću do sada nije napisana nijedna relevantna naučna knjiga?
Marko Aleksić: To je i za mene bilo zanimljivo pitanje – kako to da za 150 godina postojanja naše moderne istorijske nauke nije napisana nijedna sveobuhvatna biografija našeg nacionalnog junaka… Pretpostavljam da na početku možda nije bilo dovoljno samopouzdanja da se jedan epski, nacionalni junak koji je tokom 19 veka bio toliko značajan za motivaciju ljudi, podvrgne strogim zakonima moderne istorijske nauke, dok je u kasnijem periodu, posle Drugog svetskog rata, možda postojao i određeni strah od političkih i nacionalnih ideja koje je on mogao simbolizovati. Ali osim što je nacionalni heroj, upravo je Marko Kraljević jedini heroj koji pripada svim Južnim Slovenima, što podseća na ideju zajedništva koja ne mora biti na prvom mestu politička – već jedna opšta svest da smo ljudi koji dele zajedničko poreklo i kulturu.
BIF: Gde ste pronalazili istorijske podatke za svoju knjigu?
M. Aleksić: Hronike tog doba ne govore mnogo o samom Marku Kraljeviću, ali veoma dobro dočaravaju srednjovekovnu svakodnevicu. Gradski arhivi Kotora i pogotovo Dubrovnika, pružili su obilje informacija o gradskom ekonomskom i političkom životu u Srednjem veku. Pisanje pisama je, takođe, bilo široko rasprostranjeno, ali i veoma poverljivo – jedan deo pisma obično bi bio poslat usmeno preko glasnika, a drugi bi bio ispisivan na marginama crkvenih knjiga. Naravno, tu su i strani istorijski izvori, pre svega vizantijski, ali i albanski, kao i strana stručna literatura.
BIF: Na osnovu Vašeg obimnog istraživanja, koliko se „stvarni“ Marko Kraljević razlikuje od onog koga poznajemo iz epskih narodnih pesama?
M. Aleksić: Legenda o Marku je nastajala u jednom herojskom dobu, a on nije bio jedini junak u to vreme koji je zapamćen u narodu – to su i Knez Lazar i Miloš Obilić. Tada je postojao jedan opšti kulturni senzibilitet za stvaranje takvog fenomena, i to nije samo naša osobenost, već i mnogih drugih naroda. Priča o junaku i njegovom slavnom dobu je bitna jer je kroz nju narod čuvao sećanje na svoju veličinu, što je veoma racionalan postupak i ima civilizacijsku važnost u očuvanju istorijskih podataka.
Marko Kraljević je odrastao u vreme Dušanovog carstva, u atmosferi poleta i pobeda, kulturnih i vojnih osvajanja, pomeranja granica i emancipacije na ovim prostorima. On ne dolazi iz tipične slovenske narodne pastorale, već ima mnoge elemente evropskog srednjovekovnog viteštva. Freska iz Markovog manastira kod Skoplja, nastala 1377. godine, prikazuje ratnika na konju, sa svom viteškom opremom tog vremena. Po svoj prilici, na fresci je Marko na svom šarcu, budući da prikazuje čoveka na „prljavom“ konju i sa troperim topuzom koji mu visi na boku. Realna naučna pretpostavka je da je to je prva vizuelizacija Marka Kraljevića.
BIF: Da li je to naučna potvrda i da čuveni Markov topuz nije legenda, već istorijska činjenica?
M. Aleksić: Zanimljivo je zašto baš topuz, a ne mač, koji je milenijumima kroz ljudsku istoriju smatran za magijsko oružje i simbol vlasti. Car Dušan je koristio mač kao vladarsku insigniju i urezivao je njegovu sliku na tadašnjem srpskom novcu. Iako je topuz sasvim legitimno srednjovekovno oružje, nije do tada bilo sličnog slučaja, i mislim da je zapravo baš ta freska doprinela kasnijoj takvoj interpretaciji. Kasnije je pokušano da se tom topuzu prida veće značenje, pa su tražene poveznice sa magičnim kijačama, na primer. Hiljadu godina je dug period i ko zna šta se sve umešalo od uticaja – istorija nam pokazuje da su neke stvari plod sticaja težnji, a neke druge tek sticaj nepredviđenih okolnosti.
BIF: Da li ste prilikom istraživanja naišli na detalje koji su radikalno doveli u pitanje neke zvanične istorijske podatke?
M. Aleksić: Bilo je interesantnih momenata i novih otkrića. Primera radi, na jednom naučnom skupu pre dve godine, profesor Petrovski sa Univerziteta u Skoplju, naveo je da su Turci tokom svog pohoda 1385. godine ratovali protiv Marka Kraljevića i pokorili ga. Po završetku njegovog izlaganja, prišao sam mu i pitao ga kako je to moguće, kada je poznato da je Marko Kraljević bio vazal i pre toga. Posle šest meseci detaljnog analiziranja našli smo i nove dokaze da je profesor Petrovski u pravu i taj detalje je, potom, izmenjen i u zvaničnim istorijskim podacima.
BIF: Šta su za Vas bila najveća otkrića?
M. Aleksić: Pokazalo se da smo do sada imali prilično stereotipnu istorijsku sliku o srednjovekovnom periodu u Srbiji, kao mračnom, konzervativnom dobu u kome su sputavane slobode, posebno žena. Osim pomenute freske koja prikazuje Marka, u istom manastiru nalazi se i portret njegove majke Jelene. Portret datira šest godina nakon Maričke bitke u kojoj je poginuo njen muž Vukašin. Uprkos raširenom stereotipu – o udovici umotanoj u crninu, koja sedi i tuguje zamonašena u nekom manastiru – portret prikazuje Jelenu obučenu u raskošnu crvenu haljinu, s nakitom i krunom na glavi, koja ima svoj dvor, a prema raspoloživim podacima i svog rizničara i sekretara.
BIF: Da li takvi istorijski detalji upućuju na zaključak da su žene u to vreme imale veće ekonomske i političke slobode u odnosu na sliku koja i danas preovlađuje u javnosti?
M. Aleksić: Tadašnji pravni sistem nam pokazuje da su žene imale veliku pravnu i ekonomsku slobodu – samo četiri godine posle Kosovske bitke tri žene su bile najuticajnije političke figure u državi: Kneginja Milica, Mara Branković i Jefimija. Jefimija se kod nas prvenstveno prepoznaje po svom duhovnom životu tokom monaštva, ali ona je bila vrhunski intelektualac svog vremena. Njeno monaštvo bilo je, pre svega, poruka društvu da ne želi ponovo da se udaje nakon smrti svog muža Uglješe, ali se nije odrekla bilo čega drugog. Njeni književni radovi pokazuju da je bila veoma obrazovana i da je obrazovanje stekla već kao mlada žena na dvoru, koja je, osim crkvenih, čitala i grčke filozofske knjige. Nakon muževljeve smrti otišla je u Solun da podigne novac koji joj je pripadao u vidu ostavine, a onda pravo na dvor, kod kneginje Milice u Kruševac, gde se naredne tri decenije bavila umetnošću, zbog čega su je svi poštovali još u to doba. Takve informacije nam daju za pravo da svojoj deci kažemo da potiču iz jedne sredine koja nije bila isključivo agresivna i u kojoj je postojala tradicija uvažavanja žena.
BIF: Kako objašnjavate dosadašnji uspeh „Marka Kraljevića“ i da li razmišljate o novoj knjizi?
M. Aleksić: Ova knjiga je, donekle, namerno napravljena tako da bude atraktivna i za najširu publiku – pisana je novinarskim stilom i sadrži puno ilustracija. U eri informatičke revolucije i nauka mora da prilagođava svoj pristup, a moj cilj je bio da popularišem nauku i naučnu literaturu pišući o jednom od najvećih srednjovekovnih „brendova“ sa ovih prostora – Marku Kraljeviću. Što se tiče budućih planova, razmišljam da ponovo pišem o nekom domaćem srednjovekovnom vitezu, pogotovu što je to i tema za koju sam usko stručan.
broj 122/23, decembar 2015/januar 2016