Za razliku od Srbije, gde je malo zadruga i još manje zadružne imovine preživelo tranziciju, svaki peti građanin zemalja članica Evropske unije član je neke od brojnih zadruga. U postkrizno doba, kada se sve glasnije postavlja pitanje ograničenja preovlađujuće ekonomske doktrine, zadruge – kojima je prioritet boljitak članova i lokalne zajednice a ne maksimizacija profita – predstavljaju alternativni model poslovanja. I naša zemlja polako hvata priključak sa novim trendovima preko nacrta Zakona o zadrugama, prvom aktu koji se bavi tim pitanjem u poslednjih 20 godina.
Dok se zadrugarstvo u Srbiji poslednjih godina nalazi na najnižim granama u svojoj istoriji dužoj od 120 godina, članice Evropske unije itekako neguju tradicionalne poljoprivredne ali i mnoge druge zadruge: bankarske, stambene, potrošačke, radničke, strukovne i socijalne (kod nas poznate kao socijalna preduzeća). U Evropi trenutno posluje 160.000 zadruga, koje imaju oko 123 miliona članova, zapošljavaju 5,8 miliona radnika i predstavljaju značajnu ekonomsku snagu u okviru evropske privrede.
Ovi podaci organizacije Cooperatives Europe ilustruju koliko je zadrugarstvo duboko ukorenjeno u zemljama EU. Primera radi, u Finskoj je 75 odsto građana učlanjeno u zadruge, u Italiji zadružni maloprodajni lanci drže trećinu tržišta, dok u Francuskoj one zapošljavaju 4,5 odsto radne snage. „Zbog snage koju zadruge danas imaju na evropskom tržištu, treba podsetiti da se one od klasičnih preduzeća razlikuju upravo po načinu poslovanja,“ kaže direktor Cooperatives Europe Klaus Niderlander. „Suštinska razlika leži u tome da zadruge imaju članove a ne akcionare, i da su ti članovi jednaki u pravima i obavezama. Odluke se donose glasanjem po principu ’jedan čovek – jedan glas’, a dobit od poslovanja se zajednički kontroliše i deli u skladu sa dogovorom zadrugara.“
Istraživanje Cooperatives Europe potvrđuje i da su se zadruge pokazale daleko otpornijim na posledice krize u odnosu na klasična preduzeća – pa su u ključnim postkriznim godinama 2009. i 2010. imale gotovo za trećinu više zaposlenih nego deceniju ranije. Zato je osnovano pitanje mogu li se i u Srbiji iskoristiti kao model za rešavanje makar dela problema, kao što su visoka nezaposlenost i neiskorišćenost privrednih kapaciteta, koje je iza sebe ostavila privatizacija? Klaus Niderlander veruje da zadruge jesu odgovor na poremećaje na tržištu, bilo da se radi o globalnoj krizi ili zatvaranju neke lokalne fabrike, pošto je rezultat, kaže, isti – ljudi ostaju bez posla i prihoda: „Zadruge su uvek nastajale u krizi, kada ljudi shvate da nema dovoljno posla, da nema plata, da ne mogu da obezbede svoje porodice – onda počnu da se udružuju. Zato su one i danas dobar model za poboljšanje ekonomske stituacije u lokalnim zajednicama. Ne mora uvek da se ide logikom – odmah nam treba veliki proizvođač, najbolje bi bilo da dođe neka multinacionalna kompanija i otvori nova radna mesta. Takvi investitori su, naravno, važni ali treba se osloniti i na sopstvene građane, pomoći im da se udruže i rade zajedno, da stvaraju radna mesta na lokalnom i regionalnom nivou“.
Radničke zadruge: prednosti i predrasude
Za razliku od poljoprivrednih, studentskih ili stambenih zadruga koje su u našem pravnom sistemu odavno poznate, radničke zadruge nisu postojale – u vreme Jugoslavije zato što su radnici ionako smatrani vlasnicima društvene imovine, a kasnije zato što je otklon od komunizma i socijalizma bio toliko jak da se nije ni razmišljalo o razvoju zadrugarstva koje bi po svojoj prirodi podsećalo na „udruženi rad“. Za to vreme, paradoksalno, šampioni evropskog kapitalizma poput Francuske, Italije, Španije i Velike Britanije razvijaju radničke zadruge.
Diana Dovgan iz CECOP-CICOPA Europe, organizacije koja okuplja 50.000 radničkih zadruga iz 15 evropskih zemalja kaže da taj oblik udruživanja danas, često, koriste programeri, advokati ili novinari koji kao zadrugari nude svoje usluge na tržištu, ali da postoje još dva načina na koji se ove zadruge „rađaju“, a koji su daleko interesantniji za naše prilike: „Radničke zadruge, često, nastaju tako što zaposleni otkupe preduzeće u kojem su radili, obično zato što je zapalo u probleme i preti mu zatvaranje. To je čest slučaj još od osamdesetih godina i industrijske krize u Italiji, ali se radnici na takav korak odlučuju i danas, posle velike ekonomske krize. Ima i sve više slučajeva kada uspešne porodične firme ostanu bez naslednika koji bi vodio posao, odnosno ostanu bez vlasnika. U tom slučaju, radnici takođe mogu da dobiju priliku da preuzmu firmu i da je dalje vode kao zadrugu.“
Naša sagovornica je veoma svesna da su u zapadnoj Evropi daleko otvoreniji prema konceptu radničkog zadrugarstva, nego što je to slučaj u nekadašnjim socijalističkim zemljama. Ona, međutim, upozorava da zbog otpora prema komunističkoj ideologiji mnogi, često, previde činjenice o radničkim zadrugama – a jedna od njih je da su radnici – zadrugari spremni da se bore za svoje mesto na tržištu koliko i profesionalni menadžeri: „ Mnogi misle da u doba poslovnih kriza radničke zadruge reaguju sporo, da se gubi puno vremena na rasprave zato što treba usaglasiti stavove desetina ili stotina radnka koji su, u isto vreme, i vlasnici zadruge. Naše istraživanje pokazalo je, međutim, da se radnici-zadrugari veoma brzo prilagode zahtevima tržišta, da su spremni da donesu i nimalo prijatne odluke o uvođenju više radnih sati ili skraćivanju odmora, a sve kako bi sačuvali proizvodnju i svoja radna mesta“.
Srbija i socijalna ekonomija
Da Srbija ozbiljno zaostaje za EU kada je reč o primeni zadružnog modela poslovanja prepoznali su i u Ministarstvu privrede, koje je pripremilo nacrt novog Zakona o zadrugama i organizovalo javnu raspravu. Sada se čeka na republičku vladu da se izjasni o tom aktu, kako bi u formi predloga zakona stigao i u Skupštinu. Katarina Obradović Jovanović, pomoćnica ministra privrede, veruje da je u nacrt ušlo sve što treba kako bi i u Srbiji zadrugarstvo ponovo uzelo maha, uključujući i pojednostavljenje osnivanja zadruga (minimum 5 osnivača), definisanje osnivačkog kapitala (mininalno 100 dinara) kao i odredbu da zadruga može da poseduje imovinu (do sada je zadružna imovina nekad knjižena kao državna, a nekada kao društvena).
„Nacrt zakona predviđa i da zadružni model može da se koristi u skoro svim delatnostima, osim u štedno-kreditnoj, koja je u nadležnosti Narodne banke Srbije. Nadamo se da će, po usvajanju zakona, zaživeti i radničke i sve druge zadruge za koje osnivači procene da imaju smisla na tržištu“, kaže Katarina Obradović Jovanović. Ona ističe da na zadruge ne treba gledati kroz model kolhoza ili prisilnog ukrupnjavanja vlasništva iz komunističkog doba, već im treba dati šansu kao socijalno odgovornijem obliku privredne delatnosti od „običnog“ preduzeća. To je argument koji pred Evropskom komisijom i drugim institucijama ponavljaju i naši sagovornici iz Cooperatives Europe i CECOP-CICOPA Europe: da su zadruge alternativa preovlađujućem ekonomskom modelu, koji je, ohrabrujući trku za profitom, zaboravio da su i tržište i zarada sredstva za poboljšanje kvaliteta života ljudi, a ne ciljevi sami po sebi.
Autorka je Milica Rilak, novinarka Radio Beograda 1, a tekst je nastao na osnovu priloga emitovanih na Prvom programu Radio Beograda, u okviru projekta Media Trips to EU koji sprovode British Council i Delegacija EU u Srbiji
broj 122/23, decembar 2015/januar 2016