U Evropi je otprilike milion nesretnika koji su u nju pohrlili nošeni očekivanjem boljeg života, života dostojnog čovjeka, nadajući se ljudskom prijemu i uslovima u kojima će sami moći da se brinu za sebe i svoje porodice. Našli su se nasukani na neprijateljski nastrojenom kontinentu.
Eropa se, s pravom i razlogom, užasnula onih nekoliko (barem do sada) terorističkih napada što su ih u nekim metropolama starog kontinenta počinili pripadnici, odnosno poklonici tzv. Islamske države. Bolje bi i tačnije bilo reći nakaradnog tumačenja islama, što u svetoj knjizi islama, Kuranu, nema nikakvoga utemeljenja. Počinitelji tih zločina bili su mahom iz redova muslimana koji već godinama žive u Evropi, a neki su ovde i rođeni. Ubačenih terorista nije bilo ili takva veza još nije otkrivena. U novogodišnjim nasrtajima na žene u nizu nemačkih gradova učestvovali su pak pretežno ljudi iz talasa izbeglica koji je zapljusnuo Evropu u poslednjih pola godine (zanemarimo ovom prilikom one koji već godinama stižu, ako se putem ne utope, do evropskih destinacija preko Italije). Sada, međutim, nastaje situacija koja realno preti da će stvoriti teroriste upravo od onih koji su na evropsko tlo stupili negde od kraja leta prošle godine, pa do danas. Stoga nije nimalo preterano reći kako će Evropa, preciznije Evropska unija, proizvesti teroriste. I nećemo dugo čekati da ti ‘teroristi made in EU’ počnu tražiti ulaznicu za raj ubijanjem na ulicama evropskih gradova. Preterujemo? Ni slučajno! Pogledajmo činjenice, a na temelju njih nije teško zaključiti kako će se i šta događati i zašto će se događati.
U otprilike godinu dana u Evropu je stiglo nekih milion izbeglica, što s Bliskog istoka, što iz Afrike, što iz zemalja Srednjeg istoka. To nije ni jedan (!) postotak ukupnog stanovništva Evrope, pa je stoga lamentiranje o tome kako je to za stari kontinent prevelik i neizdrživ teret naprosto smešno. Ostavimo sada po strani pitanje (koje inače itekako zaslužuje analizu) kako se moglo dogoditi da stotine hiljada nesretnika, izbeglih iz zemalja koje su postale žrtve ‘izvoza demokratije’, odnosno u kojima je egzistencijalna osnova za mnoge ubijena politikom koja nije ništa drugo nego neokolonijalistička, osete potrebu da se pokrenu. Odakle je krenula glasina ‘pođimo u Nemačku, Nemačka nas čeka, Nemci grade kuće za nas, svako će dobiti posao’, a upravo su takve poruke u određenom trenutku što usmenom predajom, što mobilnima i društvenim mrežama stigle do hiljada i hiljada očajnih ljudi, izbeglica u potrazi za svojom budućnošću i budućnošću svoje dece (a neretko i starih roditelja), to je još uvek pitanje bez odgovora. Oni koji vole teorije zajere bez po muke prepoznaće tajnu operaciju slabljenja Nemačke i njenog rušenja s trona najmoćnije države Evropske unije. Doda li se tome i ‘naglo otkrivena’ afera koja će industrijski div Volkswagen, jedan od stupova njemačkoge ekonomije, stajati na desetine milijardi dolara, takva ‘zaverenička teorija’ dobija na uverljivosti, čak i onda ako u igru ne ubacimo uporno ponavljanu želju Nemačke da se ukinu ili barem ublaže ekonomske sankcije Rusiji (zato što one nanose sve veću štetu i Nemačkoj). No to je, rekosmo, neka druga priča.
Kada je izbeglički talas zaista biblijskih razmera krenuo prema Evropi, kancelarka Angela Merkel koja je u ono vreme još zasluživala titulu najmoćnije žene sveta, pozvala se na humanost, na međunarodne konvencije o pravu na azil i kratko rekla: ‘Mi ćemo to rešiti!’ (Da bi je predsednica Hrvatske napala, optužujući je kao krivca za reku izbeglica koja se i preko Hrvatske valjala prema Nemačkoj). U to vreme, a govorimo o kraju leta 2015. godine, većinsko je raspoloženje, osobito u Zapadnoj Evropi, bilo temeljeno na saosećanju, simpatijama i želji da se pomogne. Izbeglice su dočekivane aplauzima, deljeni su im odeća, obuća i pokloni. Informacije o tome da (već tada!) gotovo na dnevnoj osnovi u Nemačkoj gore zgrade predviđene za smeštaj izbeglica gurane su u drugi plan. Jer to je bilo, kako je tada govorio čelnik socijaldemokrata, ‘ružno lice Nemačke’. No u samo pola godine stanje se iz korena promenilo.
Neraspoloženje prema izbeglicama koje su od samog početka u većoj ili manjoj meri pokazivale postsocijalističke zemlje (Istočna Evropa) prelilo se, medijski izvanredno potpomognuto, na celu Evropu. Mađarski model ograđivanja zemlje žicom, koji su najpre (gotovo) svi osuđivali i odbijali, sve više postaje opšteprihvaćen, pa se Hrvatska našla suočena sa žicom na granici sa Mađarskom i Slovenijom, a sva je prilika da će pod novom vlašću koja ne skriva simpatije prema takvom načinu ‘očuvanja evropskog identiteta’ i sama početi da postavlja žicu na svoje granice (a možda to začini i slanjem vojnika). Kancelarka Merkel našla se pod žestokim udarom ne samo radikalne (ipak marginalne) desnice, nego i svoje sestrinske stranke, Hrišćansko-socijalne unije iz Bavarske. Prisiljena je iz dana u dan da odstupa od svoje prošlogodišnje pozicije, a neki komentatori idu već tako daleko da javno spekulišu koliko joj još meseci ostaje na čelu vlade.
Evropska unija do dana današnjeg nije uspela da formuliše jedinstvenu politiku u pogledu prihvata izbeglica (koje Hrvatska, ali i još neke druge zemlje licemerno nazivaju migrantima, želeći da zamagle pravu prirodu problema). Niko se na nivou vrha EU ne usuđuje da prizna da je katastrofalna politika ‘izvoza demokratije’ bombama i izvana inspirisanim i potpomognutim pobunama osnovni uzrok, ne povod nego uzrok, koji je milione ljudi pretvorio u izbeglice. Niko se ne usuđuje da prizna da je to američka politika u kojoj su vrlo spremno učestvovale i neke zemlje Evropske unije (rušenje libijskog režima najbolji je primer za to). Pri čemu, tek usput, nije istina da beže samo mlađi muškarci u dobi za služenje vojske. Beže i žene, i deca, i starci; utapaju se pri tom begu i žene, i deca, i starci; slike sa televizijskih ekrana to dokazuju, barem onima koji ne zatvaraju oči pred istinom. Tursku, koja jedina može delotvorno da prekine barem tzv. balkansku rutu, ‘hrani’ se milijardama dolara, putnim olakšicama i političkom podrškom, mada je ta Turska jedan od ključnih činilaca (dosadašnje) destabilizacije Bliskog istoka. S druge strane Grčkoj, koja stenje pod teretom izbegličkog talasa koji dolazi iz Turske (jer ga Ankara ne sprečava), se preti. A Italija, koja je ‘prihvatna tačka’ za drugu rutu, onu afričku, i dalje se ostavlja bez adekvatne podrške.
I kakve to sve veze ima sa stvaranjem terorista ‘made in EU’? Stvar je vrlo jednostavna, toliko jednostavna da je niko ne vidi. U Evropi je, rekosmo, otprilike milion nesretnika koji su ovamo pohrlili nošeni očekivanjem boljeg života, života dostojnog čovjeka, nadajući se ljudskom prijemu i uslovima u kojima će sami moći da se brinu za sebe i svoje porodice (a nek njemački ekonomisti nisu krili očekivanja da će im kvalifikovana radna snaga iz te mase izbeglica pomoći u ostvarenju ‘drugog ekonomskog čuda’, poput onog prvog realizovanog uz pomoć miliona tzv. gastarbajtera). Tih milion ljudi našlo se sada nasukano na neprijateljski nastrojenom kontinentu. Javnost, nekada tako prijateljska, sada je (ne sva, ali u zabrinjavajućem broju) postala netolerantna. Švedska najavljuje da će vratiti u njihove zemlje 80.000 izbeglica koje su u toj skandinavskoj zemlji potražile utočište. Nemačka pooštrava propise o tome ko uopšte ima pravo na azil i produžuje rok za ‘spajanje porodica’ na duge dve godine. Danska izglasava zakon po kojem se izbeglicama oduzimaju novac i dragocenosti (osim onih sentimentalne prirode, poput venčanih prstenova), dakle jedino što im je još ostalo, da bi se time pokrio trošak njihovog boravka. Radikalna, ksenofobična desnica sve je glasnija i agresivnija (pa Angeli Merkel poručuje da će biti proterana u izbeglištvo zbog svoje početne politike prema izbeglicama), mediji se hrane izveštajima o stvarnim ili izmišljenim prestupima izbeglica (odakle baš u jednoj noći u više nemačkih gradova stotinama iznenadna želja da napadaju žene na ulicama takođe bi vredelo istražiti). Granice se sve više zatvaraju, odnosno preprečuju žicama.
Milijun ljudi živi (ili životari) u sve izraženije neprijateljskom okruženju, bez jasne perspektive, osim one da će prisilno biti vraćeni u zemlje iz kojih su glavom bez obzira pobegli, spašavajući goli život. U Evropi su koja ih neće, suočeni sa tim da se, naglašavanjem potrebe očuvanja evropskog katoličkog identiteta, praktično diskriminišu. Propovednici džihada, islamisti, islamistički radikali neće imati nimalo težak zadatak kada priđu tim ljudima i kažu im: ‘Braćo, sve što vam se događa, događa se zato što ste muslimani. Nevernici vas odbijaju jer ste vernici. Dignimo se protiv njih. A naša vera svakom mučeniku (samoubici-masovnom ubici) jamči život u raju.’ Pa ako između milion ljudi uspeju da regrutuju deset hiljada, je li teško pretpostaviti kakav će postati život u Evropi? Teroristi ‘made in EU’ pretvoriće Evropu u skup policijskih država sa bitno suženim ljudskim pravima i slobodama (jer se moramo braniti od terorista), ideal ujedinjene Evrope zasnovane na otvorenim granicama i na, uz ostalo, solidarnosti, otploviće u zaborav ili će u najbolju ruku biti proglašen dobrom idejom koja je bila lansirana u pogrešno vreme, svakako prerano.
Idejni očevi ujedinjene Evrope imali su na umu kontinent bez rata, kontinent koji bi postao izvorište mira za celi svet. Danas ponovno počinje carevati rat. Najpre u ljudskim glavama, a onda stvarno. A da bi se ljudi mobilisali za rat, da bi se homogenizovali iza neke politike (pogotovo one sa negativnim predznakom), potrebno je imati neprijatelja. Evropska je unija na najboljem putu da zaista stvori takvog neprijatelja među nesretnicima koji su ovamo došli željni mira i normalnog života, a od kojih će se neki (poput svojevremeno Palestinaca), suočeni sa odbijanjem, diskriminacijom i netolerancijom, pretvoriti u ‘teroriste made in EU’. Možda još nije prekasno da se takav razvoj spreči. No malo je verovatno da će se to dogoditi.
Tomislav Jakić
www.portalnovosti.com