Banke su zbog konverzije kredita iz švajcarskog franka u evro najavile tužbu pred arbitražom Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova, koja je samo kap u moru onoga što možemo očekivati ako EU potpiše nove sporazume o slobodnoj trgovini sa SAD i Kanadom.
Banke bi mogle da pokrenu arbitražni postupak pod patronažom Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova Svetske banke u Vašingtonu (ICSID-eng. International Centre for Settlement of Investment Disputes) protiv Republike Hrvatske težak osam milijardi kuna, koliko su izgubile zbog izmena Zakona o kreditnim institucijama (ZOKI) i Zakona o potrošačkom kreditiranju (ZOPK) koje je jednoglasno doneo prošli saziv Sabora 11. septembra prošle godine, a kojima se omogućuje konverzija kredita u švicarskim francima (CHF) u evre. Potvrdio je to u sredu aktuelni ministar finansija Zdravko Marić.
Iako se ne zna tačno koje će banke pokrenuti arbitražu, iz Intesa San Paolo (Privredna banka Zagreb) I Hypo za HRT su rekli da su sve pravne mogućnosti otvorene, dok su iz Raiffeisen i Erste banke potvrdili da su novoj Vladi poslali obaveštenje sa ciljem mirnog rešavanja spora u roku od 90 dana, kada se prema ICSID-ovim pravilima može pokretati postupak.
Podsetimo, osam je banaka, uz spomenute tu su i Unicredit (Zagrebačka banka), OTP, Sberbank i Societe Generale (Splitska banka), sve u stranom vlasništvu, od 2004. do 2008. godine nudilo povoljne kredite u švajcarcima. Kurs franka naspram kune u tom je razdoblju pao sa oko 5 na 4,4, što je doprinelo popularnosti tih kredita. A onda počinje svetska ekonomska kriza što, između ostalog, uzrokuje i velike nestabilnosti na finansijskom tržištu, posebno po pitanju švajcarske valute.
Vrednost CHF-a počinje naglo da raste te krajem 2012. Švajcarska centralna banka (ŠSB) odlučuje da brani kurs CHF-a prema evru, što se preračunato u kune stabilizovalo na oko 6,1. Tri godine kasnije, početkom 2015., ŠSB prestaje da brani kurs te franak naspram kune raste na oko 7,3. Tada Hrvatska donosi odluku o administrativnom kursu od 6,39 kuna za CHF (koliko je on iznosio dan pre odustajanja obrane kursa, op.a.) te, na kraju, u 11. septembra iste godine i gore spomenute izmene zakona, koje fizičkim osobama i preduzetnicima u delatnostima slobodnih zanimanja, trgovcima pojedincima i porodičnim poljoprivrednim biznisima omogućavaju konverziju svih vrsta kredita koji do 30. septembra 2015. nisu bili otplaćeni.
Upravo su te izjene novi kamen spoticanja u slučaju Franak. Naime, država je u ovom slučaju delovala u javnom interesu, odnosno stala na stranu dužnika od kojih je mnogima bila ugrožena egzistencija zbog, u nekim slučajevima, gotovo dvostrukog poskupljenja rate zbog nestabilnog kursa CHF-a. Bankama se to, naravno, nije svidelo.
„Propisana konverzija kredita u suprotnosti je sa odredbama Ustava RH o trodiobi vlasti. Retroaktivna promjena odredbi ugovora među privatnim osobama područje je djelovanja sudbene vlasti, a ne izvršne i zakonodavne. Povrijeđene su i ustavne odredbe o jednakosti svih pred zakonom te o zaštiti privatnih ulaganja. Na zaštitu ulaganja odnose se i međunarodni ugovori koje je RH sklopila sa zemljama iz kojih je u domaće banke uložen kapital“, stoji u analizi Raiffeisen banke iz oktobra prošle godine u kojoj se ne zaboravlja napomenuti da je sav teret konverzije na kreditoru, što takođe, kažu, nije „fer“.
Spomenuti ugovori ustvari su bilateralni investicioni sporazumi (BIS), u ovom slučaju radi se o onima sa Austrijom i Italijom. Upravo oni bankama omogućavaju pokretanje postupka pred ICSID-om.
„Vjerujem da se tamo itekako debelo lobira i da taj sud uopće nije sud, nego lobistička organizacija. I zato ja takvim sudovima ne vjerujem ništa“, rekao je HRT-u Goran Aleksić iz Udruženja Franak.
Naime, radi se klasičnom primeru funkcionisanja pravnog mehanizma pod nazivom ISDS (eng. Investor State Dispute Settlement) koji služi za rešavanje sporova između investitora i država.
„Svaki put kada investitor smatra da mu je nekom državnom mjerom, odlukom ili regulativom ugrožen, ne samo realni, nego i očekivani profit, može pokrenuti ISDS postupak“, objašnjava Dean Derežić iz Centra za demokratizaciju, nevladinog udruženja koje se bavi trgovinskim sporazumima.
Takva se klauzula nalazi i u hrvatskim BIS-ovima sa Austrijom i Italijom. Međutim, iza dugačkih, pametnih reči lišenih svih emocija krije se nedemokratski, paralelni pravni sistem (izvan nacionalnih zakonodavstava i evropskog zakonodavstva) koji se nikako ne može nazvati sudom. Da bi to potvrdili, dovoljno je pogledati pravila po kojima se takve arbitraže vode.
ISDS je dostupan isključivo investitorima, dakle korporacijama illi privatnim osobama, država na takvoj arbitraži ne može pokretati postupak protiv investitora. Spin kojim se to pravda je da BIS-ove sklapaju države, a ne investitori, koji ih onda ne mogu ni prekršiti. Takođe, ne postoji pravo žalbe na konačnu odluku arbitražne komisije.
Problem postoji i kod odabira samih arbitara koji ne moraju biti licencirani suci, najčešće se radi o elitnim korporativnim pravnicima koji su, zbog ICSID-ovih pravila, u višestrukom sukobu interesa. Da pojasnimo, neko ko je u jednom ISDS postupku arbitar, u drugom može biti u ulozi advokata, što je pravno apsurdno. Takođe, dok sudovi imaju stalno zaposlene suce, kod ovakvih arbitraža se članovi komisije biraju ad hoc te su plaćeni po danu (čak i do više hiljada ecra dnevno, op.a.), u čemu se očituje njihov finansijski interes da takvih arbitraža bude što više.
A prema podacima Konferencije Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju UNCTAD, takvih je slučajeva na globalnom nivou oko 700. Rešeno ih je oko 450, od čega države gube ili se nagode, što takođe znači plaćanje odštete, u dve trećine slučajeva. Bitno je za napomenuti da čak i u slučaju kada tužba bude odbačena, države troše višemilionske iznose na skupe troškove postupka (prosečno oko 8 miliona po slučaju, op.a.) i vlastiti pravni tim. Dobar primer za to je Australija koja je svoje advokate u slučaju kada ih je Phillip Morris tužio zbog definisanja izgleda pakovanja duvanskih proizvoda platila oko 50 miliona dolara. Naravno, radi se o javnom novcu.
No, vratimo se na slučaj Franak. Dok su bankama puna usta toga kako se ne tretiraju fer, kako su nejednake pred zakonom i kako su prošle godine zbog konverzije, pri put nakon bankarske krize 1998., upisale gubitke, zaboravljaju da napomenu nekoliko činjenica.
Za početak, prema podacima Udruženja Franak, banke koje posluju u Hrvatskoj ostvarile su, u razdoblju od 2005. do 2014., neto dobit od gotovo 32 milijarde kuna. Dakle, upravo u vreme recesije, kada svi „stežu kaiš“. Nadalje, tvrditi da korisnici kredita treba da snose deo troška konverzije podrazumeva da je, recimo, vlasnik OPG-a jednako finansijski obrazovan kao i službenik banke koji mu prodaje kredit pa bi, eto, bilo fer da podele teret. Takođe, iz udruženja KREDA tvrde da se konverzija ne sprovodi transparentno niti po zakonu. Ali, očito ništa od toga ne sprečava banke u njihovom naumu.
„Banke pretnjom tužbom pokazuju da ne shvataju, ili ne žele da prihvate, da su prodavale pokvareni finansijski proizvod“, rekao je HRT-u MOST-ov Ivan Lovrinović.
I nema tu ničeg čudnog. Banke, kao i sve ostalo što spada u kategoriju privatnog vlasništva, postoje da generišu profit svojim vlasnicima, ne da brinu o javnom dobru. Što je najgore, spomenuti primer mogao biti samo nagoveštaj onoga što bi se moglo događati u bliskoj budućnosti.
Naime, kako objašnjava Derežić, iako Evropska komisija pokušava da ukine razne BIS-ove među članicama EU zbog njihove nekompatibilnosti sa evropskim zakonodavstvom, između ostalih i one na temelju kojih nam banke prete tužbom, a s druge strane pregovara sveobuhvatne trgovinske ugovore koji će sadržavati neku verziju ISDS klauzule. Radi se o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu -TTIP (eng. Transatlantic Trade and Investment Agreement) i Sveobuhvatnom ekonomskom i trgovinskom sporazumu – CETA (Comperhensive Economic and Trade Agreement), između EU i SAD-a, odnosno Kanade.
„Ovakve su arbitraže doživjele procvat 1994. kada je ratificirana NAFTA, sjevernoamerički sporazum o slobodnoj trgovini između SAD-a, Kanade i Meksika. Isto možemo očekivati ako se ratificiraju i TTIP i CETA. Korporacije koriste međunarodne trgovinske ugovore kao sredstvo pritiska na države najavljujući im tužbe u iznosima od više milijardi eura u slučaju da planiraju donijeti zakone koji štete njihovom profitu. Tu se ubrajaju zakoni koji ciljaju zaštiti okoliša, radničkih prava, zdravstva… Jednostavnije rečeno, svih mjera, zakona i regulativa koji ciljaju zaštiti javnog interesa. U razdobljima ekonomskih kriza i nabujalih vanjskih dugova država, već su same prijetnje tužbom najčešće dovoljne da države odustanu od zacrtanih planova“, kaže Derežić, (čije je udruženje deo šire platforme NVO-a Zaustavimo TTIP, koja na opasnosti spomenutih sporazuma upozorava već godinu i po, op.a.), što uostalom dokazuju i iz Raiffeisena koji u svojoj analizi kažu da bi „nakon završetka arbitražnog postupka šteta nanesena bankama mogla uvećati javni dug RH.“
Ipak, ako je verovati Aleksiću i bivšem ministru finansija Borisu Lalovcu, Hrvatska ima još jedan as u rukavu. Naime, ukoliko arbitražna komisija presudi u korist banaka, izgubljeno se može nadoknaditi uvođenjem poreza na aktivu banaka. Međutim, kako takvi postupci traju godinama, u međuvremenu može doći do ratifikacije TTIP-a. Iako se spomenuti ugovor ne bi trebao odnositi na fiskalne politike država, ne možemo to sa sigurnošću tvrditi jer se pregovori vode u tajnosti. Tako da nije nerealno očekivati da Hrvatska na kraju bude tužena i zbog uvođenja novog poreza. Ako nas iz EK u ovome žele demantovati, pozivamo ih da nam pošalju tekst TTIP-a, rado ćemo ga analizirati.
Međutim, ono što sa sigurnošću možemo tvrditi je da bi ova tužba protiv Hrvatske mogla biti samo kap u moru onoga što nas očekuje ukoliko EU potpiše nove ugovore o slobodnoj trgovini sa SAD i Kanadom. Poređenja radi, većina BIS-ova ima tek 10-stranica, a CETA, koja je dostupna javnosti jer su pregovori završeni, njih više od hiljadu i po.
Dražen Matiček
Izvor: H-alter