Vladimir Zvorkin, zvanično priznat kao izumitelj televizije, u jednom intervjuu sedamdsetih prošlog veka izjavio je da je ona toliko besmislena, da je njen najveći doprinos pronalaženje prekidača kojim se isključuje. Taj prekidač izumeo je američki pronalazač Fajlo Farnsvort, istinski tvorac televizije još u petnaestoj godini, kome je slavu i novac preotela Američka radijska korporacija, pre svega zahvaljujući dvojici zaposlenih ruskog porekla: Zvorkinu i njegovom zemljaku Sarnovu, tadašnjoj zvezdi radio industrije.
Mada je pojam „televizija“ skovao francusko – ruski pronalazač Konstantin Parski još za Parisku izložbu 1900. godine, sve do početka dvadesetih godina prošlog veka nijednoj tehnološkoj kompaniji niti poznatim izumiteljima u to doba, nije pošlo za rukom da osmisle funkcionalan sistem za kvalitetan prenos slike na daljinu. Ujedno, i predstave o tome čemu bi takav izum mogao da posluži, bile su podjednako daleko od onoga što će televizija postati. Primera radi, jedan američki naučni čaosopis je predviđao da će se televizija, kada se usavrši, koristiti kao sredstvo za sprečavanje zločina, jer će pomoću slike na daljinu osumnjičeni moći istovremeno da se pojavi u hiljadu policijskih stanica radi prepoznavanja. Neke tehnološke kompanije bile su, pak, uverene kako će novi izum omogućiti da ljudi vide jedni druge dok razgovaraju telefonom.
Kada je Njujork tajms tokom 1927. godine spektakularno izvestio o dva pokušaja prenosa slike na daljinu, jednog iz SAD a drugog iz Britanije, koji su se usled nedostataka zaglavili već na samom početku, niko nije znao da je osnova moderne televizije već rođena šest godina ranije, u glavi jednog petnaestogodišnjaka iz Ajdaha, koji je prvi upotrebio cevi sa katodnim zracima i elekztronski zrak za stvaranje slike.
Inspiracija tokom oranja njive
Ovaj zaboravljeni izumitelj televizije, Fajlo Farnsvort, rođen je 1906. godine i od ranog detinjstva bio je zaluđen tehnologijom. Već kao petnaestogodišnjak izučavao je Ajnštajnovu teoriju o o elektronima i fotoelktrenskom efektu i dok je orao očevu njivu, dobio je ideju da snopovi elektrona mogu da se projektuju na ekran u naizmeničnim smerovima, baš onako kako on postupa prilikom oranja. Za samo nekolko meseci smislio je funkcionalan plan za elektronski prenos slika, sačinio skicu i pokazao je svom gimnazijskom profesoru hemije. Ovaj je bio toliko oduševljen, da je zadržao crtež, kojim će, kasnije, biti dokazano da je Farnsvort prvi došao do tog izuma.
Farnsvort je svoj prvi televizijski patnet podneo početkom 1927. i mada je slika – obična horizontalna linija, bila daleko od savršene i mogla je da se emituje samo iz sobe u sobu, njene tehničke karakerstike imale su ono što je konkurentima nedostajalo: budućnost. Stručnjaci za elektroniku ubrzo su saznali za njegov izum i ocenili ga kao izuzetno dostignuće. Nadahnut priznanjima, Farnsvort je u kratkom roku podeno 165 patenata, među njima i one koji su predstavljali sve značajne elemente za proizvodnju savremene televizije. Ali, genijalni izumitelj nikako nije uspevao da komercijalizuje svoja otkrića, dok se nije pojavio David Sarnov, čovek koji je, prethodno, od radija napravio najunosniji medij tog vremena.
Sarnov je u Ameriku došao iz Rusije kao devetogodišnjak, a karijeru je započeo u telegrafskoj kompaniji Ameriken Markoni, gde se usavršio za radio-operatera i potao poznat po tvrdnji da je prvi primio i dalje preneo vest o potonuću Titanika. Kada je kompaniju u kojoj je bio zaposlen preuzela 1919. Američka radijska korporacija (RCA), radio prijemnik je bio uzbudljiv novitet, ali skupa investicija za prosečnog Amerikanca, pogotovo ako je mogao da sluša samo program lokalne banke, agenta osiguranja ili živinarske farme. Kompanije koje su proizvodile radio aparate nisu marile za to šta ljudi slušaju, nako što su već kupile njihov proizvod.
Začudo, čini se da je Sarnov jedini uvideo da uspeh radija zahteva profeisonalnu organizaciju i, iznad svega, zabavan program. Nakon što je organizovao 1921. pranos boks meča za titulu nacionalnog prvaka, kada je radio prijemnik imalo tek svako petstoto domaćinstvo u SAD, već krajem decenije „magičlni aparat“ nalazio se u gotovo svakoj kući. Sarnov je, potom, ubedio RCA da zajedno sa Vestinghausom i Dženeral elektrikom osnuju radio mrežu NBC, a taj primer su sledili i drugi. Ali problem je bio u tome što je emitovanje programa, naročito prenosa uživo, bilo skupo, a tek poneki sponzor nije mogao ni da pokrije troškove, a kamo li da donese zaradu.
Sarnov je i za to našao rešenje, dosetivši se da naplaćuje reklame za prodaju različitih proizvoda i, već nakon druge godine emitovanja programa, NBC je prodavao reklame u vrednosti od preko 10 miliona dolara godišnje. Početkom tridesetih, radijsko oglašavanje u SAD vredelo je više od 40 miliona dolara, dok je u dnevnim novinama opalo za trećinu, u magazinima za polovinu, a samo deceniju nakon nastanka radio mreža propalo je 250 dnevnih novina.
U laži su duge noge
David Sarnov, miljenik radio industrije otkrio je televiziju 1929. na konferenciji radijskih inženjera u Ročesteru, zahvaljujući prezentaciji njegovog zemljaka i pronalazača Vladimira Zvorkina. Zvorkin je pobegao u SAD posle Oktobarske revolucije i dobio posao u Vestinghausu, gde je toliko impresionirao direktore da su mu odmah obezbedili sopstvenu laboratoriju.
Sarnov je, zahvaljujući ruskom pronalazaču, uvide da televizija ima daleko veći potencijal nego radio i prihvatio Zvorkinovu ponudu da mu plati 100.000 dolara kako bi, za dve godine, dobio efikasan televizijski sistem. Ispotavilo se, međutim, da je RCA koštalo više od 50 miliona dolara kako bi taj sistem postao funkcionalan – što je bilo neverovatno kockanje sa neproverenom tehnologijom. Još gore, Sarnov je ustanovio da najvažnije patente za taj sistem poseduje mladić Fajlo Farnsvort iz San Franciska.
Farnsvortu nije išlo najbolje, jer je dalji razvoj njegove tehnologije zahtevao početna ulaganja od više miliona dolara. Kada mu je u ime RCA došao u posetu kolega pronalazač Zvorkin, Farnsvort mi je naivno pokazao sve detalje svoje tehnologije, uveren da će kompanija uzeti licence za njegove patente. Umesto toga, Sarnov ga je nehajno izvestio da RCA ne želi njegove patente, ali da će mu „velikodušno“ platiti 100.000 dolara za sve: patente, šeme, funkcionalne modele i kompletnu sadržinu njegove laboratorije. Farnsvort je tu ponudu odbio kao uvredljivu, što je i bila.
U sve očajnoj potrazi za sredstvima, sve je prodao kompaniji za proizvodnju bateraija Filadelfija, ali ubrzo se posvađao sa direktrima, dao otkaz i upustio se u sudski spor sa RCA zbog kršenja patentnih prava. Advokati RCA tvrdili su pred sudom da Farnsvort nikako nije mogao kao petnaestogodišnjak da osmisli tehnologiju koja je godinama izmicala najbrilijantnijim umovima. Srećom po pronalazača, njegov gimnazijski profesor hemije podneo je kao dokaz originalnu skicu koju je sačuvao. Na osnovu toga, ali i činjenice da je posedovao relevantne patente, sud je 1935. presudio da je Farnsvort „neporecivo izumitelj televizije“ – što je bila neverovatna pobeda za usamljenog pronalazača.
RCA je, međutim, ignorisala tu presudu u svojim daljim psolovima i nakon više godina dodatnog sporenja, kompanija je konačno pristala da isplati Farnsvortu milion dolara i honorar po svakom prodatom televizoru. Međutim, važenje njegovih najvrednijih patenata isteklo je krajem četrdesetih godina prošlog veka, baš kada se spremao nagli uzlet televizije, pa Farnsvort nikada nije došao ni blizu bogatstva koje je, po pravu, trebalo da mu pripadne. Uz to, Sarnov je ubedio Američko udruženja proizvođača radio i TV aparata da se Farnsvort progalsi „ocem televizije“, a da zvanje izumitelja pripadne Zvrokinu, što je američkog pronalazača ne samo diskreditovalo, već veoma brzo gurnulo u zaborav.
Farnsvort je umro 1971. u šezdest četvrtoj godini, pijan, depresivan i zaboravljen. Tri godine nakon njegove smrti, Zvorkin je u jednom intervjuu izjavio da nikada ne gleda televiziju jer je toliko besmislena, da je njen najveći doprinos pronalazak prekidača pomoću kojeg se isključuje. Taj prekidač izumeo je Fajlo Farnsvort i on je bio sastavni deo njegovog prvog patenta.