Kako đacima u domaćem sistemu osnovnoškolskog obrazovanja približiti gradivo koje mora da se nauči, tako da im ono privuče pažnju i zainteresuje ih da sami istražuju? Potrebno je, pre svega, imati na umu da su deca male ličnosti sa veoma različitim interesovanjima i karakterima, ali i povećati dostupnost neformalnog obrazovanja, kažu sagovornici „B&F“-a.
Deca mogu da upijaju znanje kao sunđer – to znaju i vrapci na grani – no sudeći prema rezultatima koje poslednjih godina naši osnovci postižu na testovima kojima se porede sa svojim vršnjacima iz ostatka sveta, to znanje ili nije naučeno kako treba, ili nije uopšte ni podučavano. Ipak, nije zvaničan obrazovni program toliko loš, već je problem u tome da li se on uopšte sprovodi i ko ga sprovodi, kaže u razgovoru za „Biznis & Finansije” Marko Đorđević, profesor književnosti iz privatne osnovne škole „Povratak prirodi”.
„Neophodno je da se nastavnici dobro pripreme za časove, jer to jeste neka vrsta pozorišta u kojem oni igraju glavnu ulogu – imaju zadatak da prenesu znanje, da zainteresuju decu, ali i da im pomognu da razviju sopstvene stavove. Takođe, kod dece treba razvijati kritičko mišljenje, što škole u našoj zemlji pokušavaju da „uguše” već decenijama – jednostavno se gradivo „usađuje u glave“ po automatizmu. A primenjivanje drugačijeg pristupa uopšte nije mnogo komplikovano. Primera radi, kada neki đak u našoj školi kaže da mu se određena knjiga nije svidela, ja ga zamolim da mi napiše sastav u kome će obrazložiti svoj stav“, objašnjava Đorđević.
On dodaje da većina problema ove prirode nastaje zbog toga što je u našem društvu jako raširena pojava da se deca, ali i odrasli, plaše da istupe i pitaju za one stvari koje ne razumeju. Zahvaljujući ovom „konceptu blama“, osim osećaja stida, širi se i funkcionalno neznanje, a deca iz škola izlaze potpuno nepripremljena za ono što ih čeka kasnije. Zaposleni u „Povratku prirodi“, pokušali su da se sa ovom negativnom pojavom izbore na originalan način, pa su pored redovnih učionica napravili i jednu posebnu, koju su nazvali „pomoć prijatelja”, i u kojoj svi đaci i odrasli mogu da postave bilo koje pitanje koje ih interesuje, nastavnom osoblju, ali i nekom od svojih drugara.
Au što je škola zgodna
U ovoj zemunskoj osnovnoj školi svaki jutro započinje časom fizičkog vaspitanja i – muzikom, a dan se često završava tako što roditelji moraju da sačekaju decu jer ona žele da „ostanu još malo“ u celodnevnom boravku, na nekom od programa dodatne nastave, koji uključuju glumu, pevanje, ili učenje kineskog jezika.
„Jednom nedeljno održavamo sastanke na kojima iznosimo predloge kako bismo neke teme, koje dolaze prema planu nastave, mogli da učinimo zanimljivijim našim đacima, pa često smišljamo i tematske celine, nešto što će sve to povezati tako da se različiti predmeti nadopunjuju – na primer, kako da đaci na časovima fizičkog svojim telom mogu da prave geometrijske oblike, ili da prenose utakmice kao sportski komentatori, na engleskom jeziku. Često povezujemo nastavne celine sa vannastavnim aktivnostima, a posebno u okviru predmeta Svet oko nas, kako bismo pomogli deci da, kroz praksu i aktivnosti u prirodi, shvate gde se zaista nalaze sve te fizičke pojave“, nabraja Đorđević. Takav pristup pokazao se dobrim, jer đaci „Povratka prirodi“ beleže jako dobre rezultate u poređenju sa drugim školama.
Međutim, njenim nastavnicima donekle je lakše da ispoljavaju kreativnost u primenjivanju školskog programa nego njihovim kolegama u državnim školama, u kojima, često, nedostatak finansijske, ali i intelektualne motivacije negativno utiču ne samo na prosvetni kadar, već i na roditelje. S druge strane, roditelji u Srbiji su navikli da se o svemu pobrine država, i ne shvataju da bi mnoge stvari bile bolje ukoliko bi se i oni aktivnije uključili. „Tu se na delu ispoljava jedna naučena bespomoćnost, jer se od države ili škole očekuje da preuzmu svu odgovornost, a kada se tome dodaju svi negativni efekti tranzicije, koji su dodatno otupeli čitavo društvo, dolazimo do toga da ono oseća da ne može da bude nosilac promene. Pritom, postoji jedna nevidljiva barijera između škole i porodice, koja se postepeno razvijala vremenom – roditelji u školama treba da vide partnere, a ne konkurente“, naglašava psiholog Dragana Koruga, ekspertkinja za obrazovanje Centra za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar).
Kroz mnoge završene i još uvek aktuelne programe CIP Centar, između ostalog, pokušava da aktivira roditelje da preuzmu inicijativu i uključe se u obezbeđivanje adekvatnog obrazovanja svojoj deci. Prvom prilikom kada uvide da, zapravo, veoma jednostavno mogu da doprinesu, tako što će da predlože neki prostor u kome će se odvijati neformalno obrazovanje ili način na koji taj prostor može da bude opremljen, u njima raste motivacija da se aktivno uključe, kaže naša sagovornica.
Neformalno obrazovanje za sve
Treba imati na umu da se neformalno obrazovanje po definiciji ne plaća, što mnoge ljude ume da zbuni jer neki vidovi komercijalnog obrazovanja, poput raznih kurseva, mogu da se odvijaju u neformalnom i nekonvencionalnom okruženju. „Neformalno obrazovanje bi trebalo da bude dostupno većem broju ljudi. Ono se dešava izvan školskog programa, iako može da bude započeto na inicijativu školskih nastavnika. Međutim, tu se javlja jedan drugi problem – što prosvetni radnici u našoj zemlji često nisu motivisani da se time bave izvan svog radnog vremena”, naglašava Koruga.
Tokom njenog rada na programima CIP Centra opštine su se pokazale kao dobri katalizatori neformalnog obrazovanja. „To se posebno odnosi na opštine u unutrašnjosti, koje su spremnije da iskoriste prostore kojima raspolažu, ustanove kulture pre svega, dečje i sportske centre – mada šetališta i izletišta takođe mogu biti potencijalna mesta učenja, i ljudske resurse. Ono malo što imaju, žele da ponude. Pokazalo se da su zaposleni u takvim ustanovama jako zainteresovani za naše programe – oni bi ih možda i ranije započeli, ali nisu adekvatno obučeni za rad sa decom, pa su im vaspitači veoma važni u toj komunikaciji“, ističe Koruga.
Evropska komisija preporučuje da se neformalno obrazovanje prizna kao ključni deo opšteg obrazovanja, te da njegovim aktivnostima treba podsticati mlade na aktivno učešće u društvenom životu, a posebno u zemljama u tranziciji. U tu svrhu namenjeno je otvaranje fondova i pristup resursima koji su potrebni da se neformalno obrazovanje učini značajnim elementom nacionalne politike za mlade, piše u zvaničnoj preporuci EK. Kao jedan od najznačajnijih postignuća neformalnog obrazovanja ističe se njegov značaj za sticanje praktičnih znanja i veština, koje se, nažalost, nedovoljno ispoljavaju u formalnom obrazovanju.
Učiteljicino „zlato“
„Nastavnici u našem školskom sistemu imaju običaj da isključuju povučeniju decu, ili da pokušavaju da promene njihov karakter. Svi se sećamo šta predstavlja ’san svake učiteljice’ – dete koje se stalno javlja, smeje, sedi u prvoj klupi, pleše, igra… a to je pogrešan stav. Deca u školu dolaze sa različitim interesovanjima, predznanjima, i iz različitih porodica. U pitanju su male ličnosti, koje treba negovati – njihovu izuzetnost, ali ne u smislu nadarenosti i talenta, već upravo različitosti karaktera“, napominje Marko Đorđević.
Upravo zato, dodaje, napredak svakog deteta treba da se ocenjuje u odnosu na njegov minuli rad, a ne prema učinku druge dece. „To je potrebno predočiti i roditeljima, i objasniti im da je sasvim u redu kada njihovo dete nema sve petice“.