Podaci Agencije za privredne registre da su trgovci na veliko i malo u Srbiji 2015. godine ostali dužni dobavljačima oko 6,4 milijardi evra, najbolja je ilustracija primene zakona o rokovima plaćanja. Uprkos velikim očekivanjima, on nije doprineo da se obaveze za isporučenu robu izimiruju bar u kraćim rokovima u odnosu na stanje pre njegove primene, a plaćanju na vreme niko se nije ni nadao.
U izveštaju APR o finansijskom poslovanju privrede u 2015. godini navedeno je da su obaveze iz poslovanja trgovine na veliko i malo iznosile oko 777,5 milijardi dinara, što je za sedam odsto više nego u 2014. godini. To se najvećim delom odnosilo na obaveze prema dobavljačima, ali u najvećim trgovinskim lancima za Biznis i finansije tvrde da sve svoje obaveze izmiruju uglavnom na vreme. Istovremeno, mali proizvođači nerado prozivaju svoje poverioce, iako priznaju da je nelogično da se veliki sistemi finansiraju na njihov račun i narušavaju im likvidnost. Navode i da ima izuzetaka među velikim sistemima, koji se trude da u ugovorenom roku isplaćuju usporučenu robu.
Stručnjaci takvu sitiaciju tumače pristankom dobavljača da ih trgovci ucenjuju plaćanjem kad njima odgovara, jer se plaše da će njihovo mesto zauzeti konkurencija. Ima i onih koji smatraju da se odnos između dve strane najbolje uređuje obligacionim odnosima, odnosno ugovorom, tako da trgovac i njegov dobavljač treba sami da utvrde rokove koji njima odgovaraju i da država u to nije ni trebala da se meša, a sudovi su ti koji presuđuju kad jedna strana ne ispunjava obaveze. To, naravno, ne bi bilo sporno kada bi sudski postupci bili brzi i efikasni i privrednici mogli da očekuju da će njihova prava biti zaštićena, ali sporost pravosuđa je jedan od razloga što je Srbija veoma nisko na lestvici konkurentnosti.
Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u finansijskim transakcijama počeo je da se primenjuje od 2013. godine, sa obavezom da se plaćanja unutar privrede obavljaju u roku od 60 dana, odnosno od 90 uz davanje bankarske garancije, dok je rok za sve državne institucije, opštine i javna preduzeća bio 45 dana. Sada je prosek u Srbiji više nego duplo veći od propisanog maksimuma, odnosno premašuje 125 dana. Kada je zakon donet, 70 odsto dugova privatnom sektoru bila su potraživanja od države, najviše lokalnih javnih preduzeća, zatim republičkih javnih preduzeća i državnih institucija. To se sada značajno popravilo, ali su i dalje prisutna velika kašnjenja između kompanija u privatnom sektoru.
Sve se vrti oko likvidnosti
Na usvajanju zakona o rokovima plaćanja insistirao je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, koji je obećavao da će novi propisi značajno skratiti lanac dugovanja i doprineti boljoj likvidnosti privrede, ali se ubrzo pokazalo da to ne ide tako lako. Njegov naslednik Lazar Krstić nije stigao da se bavi tim problemom, ali je sledeći ministar Dušan Vujović imao ambicije da podigne nivo fiinansijske dicpline, pa je prethodna Vlada Srbije usvojila izmene zakona o rokovim plaćanja kojim je regulisano i da od 2016. sva plaćanja unutar javnog sektora budu u roku od 60 dana. Izuzetno se ugovorom između javnog sektora i privatnih firmi može predvideti rok za izmirenje novčanih obaveza do 90 dana u slučaju kada je dužnik Republički fond za zdravstveno osiguranje, odnosno korisnik sredstava tog fonda.
Vujović je tada, obrazlažući predloženi zakon rekao da se u privatnom sektoru ustalio rok plaćanja od 90 dana, što je, na žalost, bilo daleko od stvarnog stanja. Po rečima Dragoljuba Rajića, konsultanta Mreže za poslovnu podršku, malo je onih koji uspevaju da do svog novca dođu ne za 60, nego ni za 90 dana.
„Pre nego što je usvojen prvi zakon o rokovima plaćanja, naplata potraživanja trajala je od 125 do 132 dana, a prema našim podacima u prvom kvartalu 2015. taj rok je, i pored zakonskih sankcija, produžen na 141 dan. Sada je prosečan rok oko 125 dana. Zbog toga su u najgoroj situaciji proizvođači koji nisu pretežni izvoznici i koji imaju kredite kod banaka. Za njih je problem i što je opala prodaja zbog slabog standarda građana, pa ne čudi bankrot mnogih firmi kada se nađu u situciji da im istovremeno kasni isplata za isporučenu robu od nekoliko poverilaca“, rekao je Rajić za Biznis i finansije.
On ocenjuje da ni jedan zakon o rokovima plaćanja neće biti od velike koristi privredi dok se ne reši problem likvidnosti, za šta je lek u poreskom sistemu. Ukoliko država želi da pomogne privatnom sektoru, to po njegovom mišljenju najbolje može da uradi ako smanji poreze na zarade i spreči sivu ekonomiju.
Sa njim se slaže i Nikola Pavičić, počasni predsednik Sintelona, koji je učestvovao u pripremi zakona o rokovim plaćanja. Kako je upozorio, uroci nelikvidnosti nisu otklonjeni i uzalud je insistirati na plaćanjima u zakonskim rokovima.
Ružica Stamenković iz APR-a je ukazala da to što trgovine na veliko i malo imaju velike obaveze potvrđuje da preduzeća koja imaju visok kapital i koja mogu da se finansiraju iz sopstvenih sredstava i dalje koriste dobavljače kao sopstvene izvore finansiranja. „Ovo nije priča o nelikvidnosti, već o kršenju finansijske disipline. Privatna preduzeća ugovaraju sa svojim dobavljačima rokove isplate. U kojoj meri oni to poštuju i zašto ti dobavljači to tolerišu, to je stvar njihovog dogovora“, ocenila je ona.
Zloupotreba krize
Poreski savetnici navode da dobavljači imaju više načina da dođu do svog novca ako njihovi poverioci ne poštuju zakon o rokovima plaćanja. Prvo mogu da se obrate sudu, gde se na osnovu zakona o izvršenju i obezbeđenju naplata ostvaruje u roku od pet dana, a imaju i zakonsko pravo na jednokratnu naplatu od 20.000 dinara. Takođe, imaju pravo na zateznu kamatu od 12 odsto godišnje i da traže da sve sudske troškove snosi dužnik.
Praksa je pokazala da dobavljači retko koriste ta prava i pokreću prinudnu naplatu. Umesto toga, pristaju da daju i više od onoga što im traže trgovci, strahujući, ne bez razloga, da će se na policama umesto njihove robe sutra naći neka druga.
U još goroj situaciji su građevinske i putarske firme. Rokovi u kojima se njima isplaćuju obavljeni poslovi su od četiri do šest meseci, a neretko i duže. A još je poraznije što su njihovi poverioci državne institucije i lokalne samouprave. Ministarstvo finansija kontroliše primenu zakona o rokovima plaćanja i vodi registar neizmirenih obaveza države na svim nivoima. Tako su 20. oktobra ove godine, po podacima tog ministarstva, ukupne neizmirene obaveze republičkog budžeta bile oko 10,9 milijarde dinara, bužeti lokalnih samouprava dugovali su više od 14,5 miliona dinara, dok Vojvodina nije imala ni dinara dugovanja.
Ukoliko korisnici sredstava budžeta lokalne vlasti u izvršavanju rashoda i izdataka postupe suprotno zakonu, privremeno se obustavlja prenos transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit pravnih lica. Za razliku od lokalnih samouprava, nad kojima je republička vlast koja im daje, ali i uskraćuje novac, veliki sistemi nemaju nikog iznad sebe, a u njihovoj samovolji pri isplati malih dobavljača na ruku im ide i večita kriza u kojoj je Srbija.
Srbija prednjači u kašnjenju plaćanja
U Evopskoj uniji je prosečan rok plaćanja 30 dana. Posle Srbije, koja prednjači u regionu po dužini rokova plaćanja od 125 dana, na drugom mestu je Bosna i Hercegovina gde je prosek 100 dana, a na trećem Makedonija sa 76 dana. U Hrvatskoj je zakonom predviđen rok za plaćanje 44 dana, a prosečni rokovi su smanjeni sa 80 na 42 dana. U Sloveniji je rok 30 dana, kao i u Nemačkoj gde je ograničenje na 45 dana. U Rumuniji je prosečan rok naplate 30 dana, Mađarskoj 40, Bugarskoj 44 dana.
Kazne i do dva miliona dinara
Zakonom o rokovima plaćanja predviđene su kazne za kašanjenja u iznosi i do dva miliona dinara. Kazna za svako kršenje ugovorenog roka je 20.000 dinara, a prekršajne kazne za preduzetnika idu od 10.000 do 500.000 dinara. Prekršajne kazne za odgovorna lica u javnom sektoru su od 5.000 do 150.000 dinara, a za pravna lica od 100.000 do 2.000.000 dinara.
Marica Vuković
Biznis top 2015/16.