Sistem javnog zdravstva neretko je prvi na udaru navodno nužnih reformi i bolnih rezova zbog svoje tobožnje velike rastrošnosti. No uporne promene i reforme zdravstva nisu donele obećavanu efikasnost, a usput su ozbiljno ugrozile zdravlje stanovništva.
Skorašnja izjava u nacionalnom dnevniku ministra zdravlja Zlatibora Lončara da je “budžet za zdravstvo dovoljan za sve što je planirano”, trebalo je valjda građane da ubedi kako ovdašnje zdravstvo funkcioniše skoro bez ikakvih problema. Međutim, stanje na terenu nije ni blizu neproblematičnog. Srpski zdravstveni sistem se godinama unazad nalazi među najgorima u Evropi. To odveć loše stanje javnog zdravstva dodatno pogoršavaju sistemski problemi koji se iz godine u godinu sve više talože. Tako ovdašnji medijski prostor u poslednje vreme neretko okupiraju negativne vesti iz oblasti zdravlja čiji sadržaji izazivaju zabrinutost kod građana. Poslednja u nizu koja je podigla paniku u javnosti jeste vest o epidemiji malih boginja (morbila) u kruševačkoj Opštoj bolnici.
Nakon što su lokalni mediji preneli izjavu direktorke kruševačke bolnice Vesne Stević Gajić da se u roku od dva dana razbolelo 12 radnika, i da su svi simptomi (povišena telesna temperatura, dijareja i osip) ukazivali na male boginje, što je Institut “Torlak” potvrdio nakon obrađenih uzoraka, proglašena je epidemija unutar ove medicinske ustanove. Direktorka je takođe napomenula da niko od obolelog medicinskog osoblja nije bio na bolničkom lečenju, a ispostavilo se da je epidemiju uzrokovao pacijent koji je zbog drugih razloga prebačen na lečenje u Niš. Usled manjeg broja radnika na anesteziji, otkazano je nekoliko “hladnih operacija”, što predstavlja ozbiljan problem. Puka sreća je da na čekanju nisu bile ozbiljnije intervencije, jer bi se u protivnom stanja pacijenata dodatno zakomplikovala. U takvim situacijama oboleli se šalju za Niš, Kragujevac ili Beograd. Pored činjenice da u našem zdravstvu ima daleko manje lekara nego što je potrebno, u ovakvim situacijama oni bivaju višestruko opterećeni, te ne mogu da se posvete svim pacijentima podjednako. Usled unutrašnje loše organizacije i smanjenja plata ne treba da čudi i prisustvo korupcije.
Napad na prevenciju
Kako je reč o virusnoj infekciji, čiji period inkubacije traje dve nedelje, postoji opravdana bojazan među građanima da će se epidemija proširiti van bolnice, na šta je upozorio i epidemiolog Predrag Pavlović iz kruševačkog Zavoda za javno zdravlje. Za sada se to još uvek (na sreću) nije dogodilo. Iako je dobar procenat starijih uglavnom preležao male boginje, vakcina kao vid prevencije ne može da razvije stopostotni imunitet na bolest, a nedovoljan broj vakcinisane dece može da dovede do kompromitovanja kolektivnog imuniteta. Na taj način se otvara prostor za širenje oboljenja. Ovde nikako ne treba izostaviti nemali uticaj različitih anti-vakcinaških grupacija nadrilekara, koji na svojim portalima dele savete za “lečenje” ljudi od svih bolesti “sodom bikarbonom i gledanjem u sunce”. Takođe, izrazit otklon prema vakcinisanju dece postoji i u konzervativnim krugovima čiji lideri u vakcinama vide zaveru “zlog Zapada protiv Srba”. Ako ostavimo anti-vakcinaški lobi po strani, opet nedostaju javne kampanje o značaju prevencije putem vakcine, tome se generalno posvećuje malo pažnje što je posledica kontinuiranog opadanja kvaliteta zdravstvenog obrazovanja namenjenog širem stanovništvu.
Važno je istaći da se vakcine uglavnom nabavljaju na tržištu i pod tržišnim uslovima. Tome je u najvećoj meri doprinela propast nekadašnjih giganata domaće farmaceutske industrije. Velike farmaceutske firme poput “Galenike”, “Zdravlja”, ‘”Hemofarma”, “Jugoremedije” itd. ne samo da su proizvodile vakcine i lekove za domaće potrebe, već su izvozile svoje proizvode širom sveta. Ironično, čuveni “Torlak” se sada održava u životu tako što kupuje vakcine u inostranstvu i onda te iste vakcine prodaje državi po višoj ceni. Pomenute firme su najbolji primer kako su se strateške i bogate društvene firme koristile za pljačkanje i bogaćenje političkih elita, a danas predstavljaju bedne distributere velikih stranih kompanija.
Incidentna bolnica
Kruševačka bolnica je u protekle dve godine često dobijala naslovne strane u svim većim medijima zbog brojnih afera koje su se u njoj dešavale. Podsećanja radi, imali smo vesti o štrajku glađu zbog mobinga, video snimke na kojima se vidi ogromna količina neskladištenog medicinskog i drugog otpada za koji i danas javnost ne zna gde je završio, preko pojave bubašvaba na dečjem odeljenju, nameštenih konkursa i finansijskih malverzacija, pa sve do traženja mita, uz od pre mesec dana bivšu direktorku Slobodanku Jocić koja je radniku pretila otkazom u medijima. Kako partijski kadrovi uvek vode glavnu reč, jer je zdravstvo pre svega postalo ratni plen, u ovakvim prilikama najviše ispašta vredno i marljivo medicinsko osoblje, kao i običan narod koji se tu leči. U tom kontekstu, kruševački medicinski centar ne predstavlja nekakav izolovan slučaj, već upravo suprotno, on zapravo samo reflektuje stanje u javnim medicinskim ustanovama širom zemlje.
Zbog bolničkih partijsko-interesnih grupa, koje vrše represiju nad nepodobnim osobljem, lekarski poziv se izvrće ruglu i obezvređuje, zbog čega građani gube poverenje u državne bolnice, te češće bivaju prinuđeni da medicinske usluge traže u privatnim ustanovama. S druge strane, to se uklapa u neoliberalnu politiku restrukturiranja javnog zdravstva gde se kroz budžetske rezove i otpuštanja medicinskog osoblja jasno kreira prostor za parcijalno ili delimično privatizovanje delova zdravstvenog sistema. Tako je ideja povećanja konkurentnosti i efikasnosti javnog zdravstva na tržištu dovela do krajnje neefikasnosti, pa otud imamo predugačke liste čekanja, premalo posvećenog vremena pojedinačnim pregledima pacijenata, kao i njihov sve veći broj – za šta niko ne preuzima odgovornost.
Rezanje zdravlja
Kad aktuelne vlasti kroz politiku sprovođenja neoliberalne ideologije koriste frazu “racionalizacija javnog sektora”, to u praksi znači pravljenje ozbiljnih budžetskih rezova u dve ključne oblasti – prosveti i zdravstvu. Ti radikalni rezovi doveli su do preopterećenosti kompletnog medicinskog osoblja, te do dodatnog opadanja kvaliteta zdravstvene nege, dugih lista čekanja na rutinske operacije, nasilja u porođajnim salama, ali i češćih grešaka lekara koje imaju fatalni ishod. Državne klinike zbog loših uslova i manjka zaposlenih ne mogu da pariraju privatnim klinikama, kojih je sve više i koje se na sve načine trude da budu konkurentne. Tada se otvara pitanje dostupnosti bazične i javno finansirane zdravstvene nege širim slojevima stanovništva. Jak sistem zdravstvene zaštite jedna je od značajnih progresivnih tekovina bivše socijalne države. Ono što se trenutno događa u Srbiji ukazuje na to da su sistemi koji brinu o “malom, običnom čoveku” potpuno devastirani.
Problemi u javnom zdravstvu ne mogu da se posmatraju, a ni da se rešavaju parcijalno. Zabluda liberala je da je to pitanje stručnosti i iskorenjivanja korupcije, dok strukturno rešenje uporno izostaje. U tom smislu, to je pre svega veoma važno političko pitanje. Međutim, kako slobodno tržište uvodi nova pravila igre, to implicira da zdravlje, koje bi trebalo da bude odgovornost države i važan društveni resurs, polako postaje tržišna roba i privilegija onih malobrojnih platežno sposobnih.
Nikola Živadinović
Preuzeto sa Biltena