Skoro sam dobio vizit kartu čiji vlasnik se predstavlja kao „proizvođač preduzetništva“, odnosno kao osoba koja pokreće jednu po jednu poslovnu ideju kroz osnivanje firmi, koje zatim prodaje. Da li je ovaj „serijski preduzetnik“ ustvari „serijski izdajnik“ i prodavac duše, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?
Ne izlazi mi iz glave razgovor koji sam nedavno vodio sa jednim od mojih kolega sa berlinske start-ap scene. Pričali smo o njegovom projektu. To zapravo nije više projekat, to je već firma. Poslovna ideja u prilično razvijenoj fazi. Mladi preduzetnik je registrovao preduzeće, ima lepo dizajniran i privlačan sajt, impresivnu bazu poslovnih kontakata, formirao je mali tim koji radi punom parom i već prodaju svoje usluge. Prema klasičnom shvatanju preduzetništva, to preduzeće i njegov mladi osnivač nalaze se na početku jednog dugog, ali obećavajućeg puta ka osvajanju svetskog tržišta. Neko ko je ambiciozan, shvatio bi to kao zadatak za ceo život, ili barem veći deo života.
Kada smo, međutim, počeli da razmatramo šta je uspeh a šta neuspeh u preduzetništvu, moj sagovornik je veoma staloženo objasnio da sa firmom koju je upravo osnovao ne namerava da osvojiti svet. On, zapravo, planira da poveća promet i da je se otarasi za veliku sumu novca. Ako ne uspe, osnovaće novu i ponovo pokušati da je proda. Zašto? S obzirom da ima 21 godinu i da potiče iz uspešne preduzetničke porodice, te da mu je ovo prvo poslovno iskustvo u koje se upustio uporedo sa završnim ispitima na fakultetu, teško je poverovati da je reč o nedostatku ambicije.
Zato moram da priznam da me je takav stav začudio. Naravno da su mi poznate situacije kada neko želi da zaradi prodajom svoje firme. Ali po mom iskustvu, to su obično dugo najavljivane transakcije, uglavnom velikih biznisa, koje se preduzimaju radi strateških ciljeva, kao što je ulazak na novo tržište kroz kupovinu tamošnjeg preduzeća. U slučaju koji sam naveo, međutim, nije reč o nekoj multinacionalki, već o tek rođenoj ideji u razvoju. O početničkoj firmi. Razmišljanje da se ona što pre unovči kroz prodaju nekom drugom, učinilo mi se na prvi pogled kao izdaja ideje i svih onih koji su u nju uložili mnogo truda. I pomalo kao prodaja duše.
Institucionalizovano neverstvo
Moje rekacije su, ustvari, očigledan pokazatelj da pripadam „staroj“ gardi preduzetnika, koji su lično, pa i emotivno, veoma vezani za sve što su uspeli da stvore u svom poslu. Ideja da se osnuje firma samo zato da bi se što pre uspešno prodala, stigla je u svet preduzetništva sa novim generacijama. Da li je takav način razmišljanja svojstven samo jednom broju mladih ljudi, ili smo svedoci da je na pomolu potpuno drugačiji trend u svetu strat-apova i inovativnih preduzetnika?
Recimo, nedavno sam u novim poslovnim kontaktima dobio vizit karte, čiji vlasnici se predstavljaju sledećim zvanjima: Entrepreneur in Residence i Serial Entrepreneur. Dok za prvu titulu jos nisam proučio sta je tačno funkcija tog posla (siguran sam da je važna, ali treba prvo da je razumem), druga me je podstakla na razmišljanje: da li neko može da se bavi „proizvodnjom preduzetništva“? Drugim rečima, da sam sebe naziva osobom koja pokreće, prati i ispraća jednu po jednu poslovnu ideju. Sa stanovišta mog iskustva, to mi deluje kao institucionalizovano neverstvo – dakle „serijski izdajnik“, a ne „serijski preduzetnik“.
Pitanje koje mi se neminovno nameće glasi: da li neko može da ima neograničenu energiju i produktivnost za neprekidno stvaranje novih poslovnih ideja i novih formi za njihovu realizaciju, a koje, pri tom, moraju da obezbede brzu i unosnu prodaju? Ili, pak, u traganju za pravim odgovorom prethodno treba da se zapitamo šta, ustvari, poručujemo današnjim mladim preduzetnicima, tek izašlim sa fakulteta?
Manija za jedinstvenošću
Ako pokušamo da ih razumemo, videćemo da su oni svakodnevno preplavljeni brojnim primerima o brzom preduzetničkom uspehu u digitalnom svetu. Takva situacija im, s jedne strane, nameće da već na početku mere i upoređuju svoje ideje i sposobnosti sa rezultatima koje su postigli aktuelni ekonomski velikani, a sa druge omogućava da za kratko vreme dođu do važnih informacija, a možda i da brže prepoznaju svoje nedostatke i greške. Na osnovu sopstvenog iskustva mogu da tvrdim kako su sposobni da daleko brže donesu odluku čime će se baviti, nego što sam ja to mogao da učinim kada sam počinjao pre dvadesetak godina.
Društvene mreže, pogotovo njihove niše posvećene preduzetništvu, veoma doprinose u motivisanju osnivača start-apova da što pre saznaju koje se velike poslovne transakcije trenutno odvijaju, kao i da o tome pribave što više detalja. Diskrecija oličena u salama upravnih odbora i advokatskih kancelarija postaje „muzejska vrednost“ u poslovnom svetu, koji se sve teže brani od nadzora miliona pratilaca. Ali, budimo iskreni: ko ne sanja da baš njegova ideja bude ta koju će kupiti Facebook, Google ili Apple?!
Time se prodaja firme nameće kao poslovni princip i cilj već od njenog osnivanja, a takav trend izrazito podržavaju nove karakteristike preduzetništva, poput digitalizacije, mobilnosti i želje (nazvao bih je čak „manijom“) da se bude ne samo kreativan, već jedinstven. U prilog tome ide i komentar jednog danskog analitičara da je gotovo 90% svih osnivača strat-ap firmi ubeđeno kako je njihova ideja jedinstvena i da će neminovno promeniti svet.
Ta nova samouverenost ima brojne prednosti: brz razvoj, širenje na nova tržišta (danski analitičar konstatuje da 80% start-apova već u početnoj fazi ideje uključuje internacionalizaciju u svoju strategiju razvoja), ili ulazak u nove oblasti industrije ili tehnologije. Uz to, naravno, ide i podrška na tržištu kapitala, koja nudi brže i raznovrsnije mogućnosti da se pribave finansijska sredstva. Sve pobrojano može zajedno da proizvede ubrzani efekat i predstavlja okosnicu u podršci kakvu pružaju „domovi“ za start-ap firme, kao što su inkubatori i akceleratori. Odatle delom potiču i primeri uspešne prodaje start-ap firmi i njihovih ideja, a najznačajnije transakcije tog tipa u poslednjih pet do sedam godina odigrale su se u oblastima industrijske automatizacije, obnovljive energije i održivog razvoja. Tako, recimo, u Nemačkoj, više nije retkost da neki uspešan koncern kupi potpuno nepoznat ali inovativan start-ap i integriše ga u svoj razvoj.
Više preduzetnika nego stanovnika
Takve uspešne priče deluju kao mamac novim generacijama preduzetnika, ali trenutno ostvareni uspeh ne garantuje i njegovu održivost. Problem je u tome što su manje-više svi „novi“ modeli preduzetništva (start-apovi, digitalnje varijante poslovanja ili neke potpuno „virtuelne“ poslovne ideje kao sto su „Airbnb“ ili „Uber“) jako mladi. Retko ko od njih ima iza sebe poslovnu istoriju dužu od pet godina. Čak i najuspešniji i najrazvijeniji među njima, kao što su Linkedin, Facebook, Whatsapp ili Instagram, posluju suviše kratko da bi se njihov model mogao objektivnije i sveobuhvatnije analizirati. Iz toga proizilazi novi rizik, a to je da se mladim preduzetnicima sugeriše kao uzor model za koji niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da će se pokazati uspešnim i u nekom dužem vremenskom periodu.
Kako danas možemo da znamo kuda vodi trend da u svakoj ulici u Berlinu ili Barseloni ima više „Airbnb“ stanova nego stanovnika? Šta ako „Uber“ ili „shared economy“ počnu da se koriste za otimanje, umesto za zaštitu lične imovine? Možda je, ipak, mudrije da se ne zalećemo sa propagiranjem ovakvih modela „na sva zvona“, pre nego što prođe vreme koje je neophodno da se pokaže koliko je euforija oko početničkog uspeha bila osnovana, kao i sve posledice koje proizilaze iz takvog načina poslovanja, a koje iz ove perspektive ne možemo da sagledamo do kraja.
Vraćam se na mladog preduzetnika sa početka ovog teksta. On već ima matematiku za sve što mu predstoji u poslu. Prema njegovoj računici, potrebno mu je 20 poslovnih ideja koje će uspeti da pretoči u star-ap firme. Od tih 20, polovina neće opstati više od godinu dana i ako u tom roku ne uspe da proda te firme, one će propasti. Drugih deset će uspeti da prođu prve prepreke, odnosno da pronađu na tržištu kupce za konkretan proizvod ili uslugu, ali će polovina naići na probleme u fazi kada treba finansirati rast preduzeća. Na kraju, ostaće pet uspešno razvijenih kompanija, od kojih će četiri prodati kako bi finansirao onu jednu, ne zato što je njena ideja najprofitabilnija, već stoga što mu se zaista sviđa i tim poslom želi da se bavi.
Meni se dopada ta matematika, jer smatram da ukazuje na ambicije i svest koji mogu da budu veoma korisni u stvaranju novih i dobrih modela preduzetništva. Čak se uhvatim u razmišljanju da sam imao takve tehnološke mogućnosti za pribavljanje informacija i komunikaciju kada sam počinjao, ko zna šta bih postigao do sada. A onda se „prizemljim“ kada se setim da sam baš sa tim mladim preduzetnikom uspostavio poslovni kontakt na krajnje „nevirtuelan“ način – upoznao nas je zajednički prijatelj koji radi u potpuno drugoj oblasti, uz pivo u jednom lokalu u kome se okupljaju različiti ljudi, ali veoma malo privrednika. Takvi primeri potvrđuju da, ipak, nema te tehnologije i matematike koja može sve da izračuna, standardizuje i da ukalupi preduzetništvo u određeni model.
Zato je i princip da se firma osnuje radi što brže i unosnije prodaje samo jedna od opcija, ali ne i „sveto pismo nove preduzetničke ere“. Koliko god se svet oko nas manjao, a sa njim i poslovni modeli, još uvek važe neka osnovna pravila sa kojim se svakodnevno srećemo na pijaci. Jedno od njih je: nećete se baš zaletati da zimi kupujete voće kome je sezona u leto, jer ma koliko lepo izgledalo na prvi pogled, znate da nije prirodno sazrelo.
Aleksandar Međedović, nemačko-turski privrednik srpskog porekla, koji živi i radi u Berlinu i Istanbulu
broj 134, februar 2017.