U vreme kada su penzioneri postali stigmatizova kategorija stanovništva, za koju se neprestano ponavlja da „nimalo ne doprinose produktivnosti a uništavaju javne finansije“, američki mediji s oduševljenjem prenose životnu priču čoveka kome su već na početku karijere prorekli da ništa neće uraditi jer je – prestar. Fizičar Džon Gudenaf autor je dva revolucinarna otkrića, od kojih je prvo objavio sa 57, a najnovije sa 94 godine.
Vest koja je nedavno obišla svet da je Džon Gudenaf, izumitelj litijum – jonskih baterija smislio još moćnije, staklene baterije, sadrži, zapravo, dve važne vesti. Prva se odnosi na njegovo najnovije otkriće – staklene baterije koje mogu znatno da poboljšaju skladištenje električne energije i već su pobudile interesovanje najvećih tehnoloških kompanija. Mediji navode da je Gudenaf razvio prve baterijske ćelije koje su potopuno u čvrstom stanju i imaju tri puta veću energetsku gustinu od litijum-jonskih baterija.
Nova i moćnija generacija baterija se može napraviti samo od stakla, kako bi skladištile i prenosile energiju na temperaturama nižim nego korišćenjem litijum-jonskih baterija. U vestima se citiraju i izjave Gudenafa i njegovog tima da su staklene baterije „bezbedne i jeftine potpuno čvrste ćelije, s velikim kapacitetima koje im omogućava njihova energestka gustina i s dugačkim životnim ciklusima. Baterije su pogodne za napajanje električnih vozila ili za skladištenje električne struje iz energije vetra ili Sunca“. Istraživači rade na nekoliko patenata i traže partnere među proizvođačima barterija, ali se u napisima podseća da je Gudenafu bilo potrebno 11 godina pre nego što su litijum-jonske baterije konačno plasirane na tržište 1991. godine.
Drugi važan podatak zvuči možda i neverovatnije od samog otkrića – da njegov izumitelj ima 94 godine i ne namerava da se penzioniše dok je živ. Najnovije dostignuće bilo je povod da više američkih medija s oduševljenjem objave Gudenafovu životnu priču, kakva je danas, u doba potrage za sve mlađim talentima, teško zamisliva. Tim pre što i u vreme kada je ovaj istraživač počinjao svoju karijeru fizičara niko mu nije predviđao sjajnu budućnost, jer je i po tadašnjim merilima sa 23 godine bio prestar da bi postigao bilo šta revolucionarno u ovoj nauci.
Neki od nas su kao kornjače
To ga je, kako je rekao u intervjuu za Njujork Tajms, toliko iznerviralo da je rešio da postane najbolji, a što mu je uspelo u vreme kada su mnogi njegovi vršnjaci već razmišljali „kad će penzija“. Naime, imao je 57 godina kada je svojim prvim izumom, litijum-jonksim baterijama, promenio svet. „Neki od nas su kao kornjače“, kaže Gudenaf , „treba nam vremena da izađemo iz ljušture, i možda nismo shvatili sve što smo trebali pre nego što smo napunili 30 godina. Ali baš kao kornjače, moramo neprekidno da guramo napred. Uvek sam verovao da godine nisu bitne i da starenje nikoga ne bi trebalo da obeshrabri“.
Džon Gudenaf je odrastao u Konektikatu, sa roditeljima koji su se neprestano svađali. Pošto je patio od disleksije, koja u to vreme nije bila dijagnostifikovana kao bolest, u školi je zaostajao i važio je za „glupog“. Stoga su ga roditelji već sa 12 godina poslali u inetrnat u susednom Masačusetsu, gde je uspeo sam da nađe način kako da se izbori sa svojim poremećajem i da, potom, upiše studije matematike na Jejlu.
Po diplomiranju, učestvovao je u Drugom svetskom ratu, da bi nakon njegovog završetka, odlučio da se bavi istraživačkim radom u fizici. Kada je upisao studije fizike na Univerzitetu u Čikagu imao je 23 godine i profesori su mu odmah rekli da gubi vreme, jer ko do tih godina nije uradio nešto značajno u fizici, nema šta da traži u njoj. Umesto da se obeshrabri, Gudenaf je, kako ističe u intervjuima, u tom trenutku rešio da dokaže kako su takve konstatacije „čista glupost na akademskom nivou“.
Trebalo mu je šest godina da doktorira, a odmah po diplomiranju ponudili su mu posao u Bostonu, na prestižnom Massachusetts Institute of Technology. Gudenaf napominje da je odrastao u svetu koji je bio potpuno drugačiji od današnjeg. „Nije bilo interneta, koristio se kućni telefon ako ste mogli da ga priuštite, nije bilo frižidera, već je umesto njega služio poseban prostor ispunjen ledom koji se donosio s vrha planina. Vozio se Fordov Model A, bilo je daleko manje puteva, a ljudi su umirali od bolesti koje danas važe za lako izlečive sezonske poremaćaje“.
U vreme kada je počeo da radi na MIT-u, kompjuteri su bili ogromni, ispunjavali su čitave prostorije, za podršku su koristili vakuumske cevi koje su za svaki pojedinačni računar mogle da ispune plesnu salu, a memorija je bila frustrirajuće spora, priseća se Gudenaf.
Početkom sedamdesetih prihvatio je posao na Oksfordu, gde je sa svojim timom i počeo da radi na razvoju litijum-jonske baterije. Tek 1980. godine, uspeli su da naprave kompaktnu litijum-jonsku katodu, koja bi po ugrađivanju u bateriju mogla da napaja energijom i kompaktne i relativno velike uređaje. Takva baterija mogla bi da skladišti dva do tri puta više energije od bilo koje druge punjive baterije, što znači da bi mogla biti manja. To ju je činilo superiornom u odnosu na bilo šta slično što se u to vreme moglo naći na tržištu. Shodno tadašnjoj politici Oksforda, Gudenaf nije zaštitio patent na svoje ime, već je prepisao prava laboratoriji čiji je vlasnik bilo udruženje Atomic Energy Research Establishment.
Muskove ideje su preskupe
Drugi su nastavili da razvijaju litijum-jonske baterije, ali bez nekog uspeha sve do 1991. godine, kada je hemičar Akira Jošino za Sony uspešno usavršio bateriju, a kompanija je novu tehnologiju upotrebila pre svega za razvoj kompaktnih videorekordera koji su do tada koristili masivne baterije. Kada su se kamere smanjile i postale jeftinije, krenula je masovna proizvodnja, što znači da je Gudenaf svojevremeno prodao svoj patent, sada bi bio milijarder.
Američki mediji citiraju i njegove kolege, koje smatraju da je velika nepravda to što Gudenaf za svoje otkriće nije dobio Nobelovu nagradu, za koju ga svako malo nominuju. Ipak, Kraljevsko društvo hemičara Ujedinjenog kraljevstva od 2009. svake godine istaknutim naučnicima dodeljuje nagradu koja nosi njegovo ime, a iste godine Gudenaf je osvojio nagradu „Enrico Fermi“ za životno delo. Četiri godine kasnije, tadašnji američki predsednik Barak Obama uručio mu je Državno odlikovanje za nauku.
Džon Gudenaf sada radi kao profesor Univerziteta u Teksasu i kako kaže, opsednut je idejom da se svet oslobodi zavisnosti od prljavih goriva, „jer u suprotnom, i nama i našoj planeti preostaje jako malo vremena“. Dok mnogi polažu nade u Elona Muska i njegova otkrića u projektu Tesla, Gudenaf je skeptičan i smatra da litijum-jonske baterije u ovoj fazi razvoja nisu dovoljno stabilne ni iskoristive da bismo ih upotrebljavali kao glavni izvor energije za prievozna sredstva. „Najvažnije od svega, to je preskupo. S cenom od 80 do 100 hiljada dolara za auto, Musk cilja samo na bogate klijente, a električni auto mora biti dostupan svima“, ističe Gudenaf.
S druge strane, uveren je da staklene baterije, koje nastavlja da usavršava sa svojim timom, mogu spasiti svet. Svaki dan dolazi veoma rano na posao, ali ne zato što sa 94 godine strepi od otkaza. Žuri mu se, kaže, jer i pored dobrog zdravlja, svestan je da mu nije preostalo mnogo vremena. Na pitanje novinara kada misli da će završiti svoje životno delo, odgovara: „Ne znam, ali zato znam da se nikada neću penzionisati“.