Uvezena korporativna i startap kultura su za samo nekoliko godina izmenile radnu, ali i životnu filozofiju poslovnog sveta u našoj zemlji. Uporedo sa zahtevima modernog biznisa, međutim, javila se i potreba za kvalitetnijim „uspostavljanjem životne ravnoteže“ u ono malo slobodnog vremena koje preostaje po završetku rada. Zato se sada na ulicama srpskih gradova sve više ljudi bavi trčanjem – jednim od najdostupnijih, najpovoljnjih i najzdravijih sportova, koji, pride, ne zna za starosne granice.
Šta rade Srbi kada ne rade? Trče. Ali ne glavom bez obzira i u nepoznatom pravcu, kako bi mnogi pomislili, već organizovano – amaterski ili takmičarski, grupno ili individualno, pa čak i meditativno. Trčanje, kao svojevrsni pokret koji je osvojio građane preko noći i broji sve više članova, već zauzima vodeću poziciju u zemlji kada su „hobi“ sportovi u pitanju, o čemu svedoči sve veći broj održanih trka, prijavljenih takmičara, osnovanih trkačkih klubova, kao i ekipa koje se samostalno udružuju preko društvenih mreža.
Nedavno je u Beogradu po drugi put održana trka „Belgrade Business Run“, na kojoj je učestvovalo 820 takmičara iz 124 domaće kompanije. Osim što su se međusobno nadmetali individualno i timski, trčeći dužinu od pet kilometara, učesnici ove trke su imali i jedan humanitarni cilj pred sobom – da prikupe sredstva za nabavku kolor dopler skenera namenjenog za dijagnostiku uroloških problema kod beba i dece, Dečjoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj.
Direktor ove trke i osnivač sajta Trcanje.rs, Veroljub Zmijanac, smatra da je nekoliko ključnih faktora doprinelo naglom razvoju interesovanja za trčanje među građanima Srbije. „Smanjivanje ’cene ulaska’ podrazumeva da su prepreke za ozbiljnije bavljenje trčanjem minimalne. Razlog za sve veću popularnost leži i u tome što je to praktično jedini sport kome mogu da se priključe svi, bez obzira na starosnu dob, što je posebno važno kada se uzme u obzir da se posle dvadesete godine značajno sužava ponuda sportskih aktivnosti na raspolaganju“, objašnjava naš sagovornik.
Razvojem trkačke „scene“ rastao je i prateći biznis – u Beogradu je otvorena prva specijalizovana prodavnica opreme za trčanje, sa najpoznatijim svetskim brendovima koje do tada uopšte nije bilo moguće naći u zemlji. Osim toga, organizuje se sve više trka, i to ne nužno takmičarskog karaktera, već i promotivno-zabavnog, kao što su „Trka u gaćama“, „Trka na štiklama“ ili „Trka u pidžamama“.
„Štreberski“ na stazu
Veroljub Zmijanac se priseća svojih početničkih dana, kada je kao student beogradskog FON-a, bio „vikend-pušač“ i imao preko 90 kilograma i astmu. Kada se obreo u Nemačkoj, kao stipendista fonda „Dr Zoran Đinđić“, postao je cimer sa dvadeset godina starijim kolegom koji je bio u mnogo boljoj formi – poziv na zajedničko trčanje tada se završio neslavno, uz mnogo znoja i gušenja.
Po povratku u Srbiju, Zmijanac je sebi postavio cilj da će istrčati Beogradski maraton, pa je iz tog razloga napravio i blog o svom napredovanju, koji je vremenom izrastao u današnji komercijalni sajt-magazin o trčanju.
U svoje treninge postepeno je „uvukao“ i svoje prijatelje i članove porodice – mamu, tatu, brata i suprugu. Pošto je istrčao maraton, na kraju je Zmijanac 2011. godine osnovao i „Beogradski trkački klub“, koji funkcioniše po principu članarina i kotizacija za trke, uz privlačenje sponzora za postizanje humanitarnih ciljeva.
„Beogradski trkački klub“ je, između ostalog, kreirao sistemski vođen program škole trčanja, kroz koji je od 2013. do sada prošlo preko tri hiljade ljudi. Škola trčanja se organizuje dvaput godišnje u Beogradu i još 15 gradova u Srbiji, i podrazumeva stručne polugodišnje treninge na otvorenom, koji potpune početnike pripremaju da istrče sat vremena bez prekida ili, za one naprednije, svoj prvi polumaraton. Na samom početku budući trkači prolaze kroz procenu „trenutne forme“, pa se na osnovu nje raspoređuju u odgovarajuću grupu i započinju rad sa trenerom – vežbe snage, trčanje i istezanje. Na taj način stiče se navika za vežbanjem, ali i novi prijatelji koji su uvek tu da pruže dodatnu podršku.
Trčanje sa stilom
Sada je po Beogradu uobičajeno videti u po bela dana strance-turiste kako trče, uporedo sa Beograđanima koji su prisvojili trčanje kao svoj način života. Oni se međusobno pozivaju na društvenim mrežama u grupe koje su posvećene trčanju ili učlanjuju u trkačke klubove kojih je sve više. Neke od popularnih novonastalih klubova kreirali su upravo ljudi koji su prošli kroz program „Beogradskog trkačkog kluba“. S obzirom da ljudi različite starosne dobi i interesovanja se priključuju trkačkom pokretu i novi klubovi se odlučuju za različite „tržišne niše“, pa tako postoje trkački klubovi koji su namenjeni studentima, mladim urbanim ljudima, poslovnom svetu, ženama, individualnom pristupu, itd.
„Novi trkači nisu listom mladi poslovni ljudi, već je njihov profil izuzetno raznolik. Njih, pre svega, odlikuje spremnost na promene i veća briga o svom zdravlju. Važno je napomenuti i da su žene te koje predvode veliki talas trčanja kod nas, i u njemu, osim zdravstvenih koristi, prepoznaju i poseban društveni aspekt“, napominje Zmijanac. Kao primer ovakve vrste druženja on navodi da samo u Njujorku postoji nekoliko stotina ekipa za rekreativno trčanje, koje su se organizovale preko Fejsbuka, i imaju najrazličitija imena, poput popularnih „Crnih devojaka“ iz Bronksa, „Ponoćnih trkača“, i sličnih.
Na pitanje gde je granica između rekreativnog i profesionalnog bavljenja trčanjem, Zmijanac kaže da novi trkači obično započnu lagano, pa kasnije jedan deo njih počne sebi da zadaje nove ciljeve – od trke na pet kilometara, pa preko polumaratona i maratona, sve do ultramaratona i dugih triatlona, koji traju i po 16 sati. Njegova procena, na osnovu sve većeg prijavljivanja učesnika na trkama širom zemlje, je da u ovom trenutku oko 50.000 ljudi u Srbiji redovno trči. „Neko kroz ovakvu vrstu aktivnosti ispunjava svoj motiv za postignućem, a nekome je važno samo dobro druženje u zdravom okruženju. Nakon prvih koraka, svako bira dalje šta će i kako dalje raditi sa sobom.“
Sport je tu, ali Saveza nema
Kada je reč o međusobnoj komunikaciji domaćih trkačkih klubova, direktor „Beogradskog trkačkog kluba“ naglašava da među njima nema nezdrave konkurencije, već da postoji zajednička vizija rasta. „Pre četiri godine smo zajedno kreirali predlog Strategije razvoja trčanja u Srbiji do 2020. godine, dokument sa sveobuhvatnom analizom tadašnjih trendova, sa ciljem da na jednoj trci 2020. godine uspemo da privučemo 20.000 trkača. Tada je to delovalo neverovatno, ali svedoci smo se da se broj trkača iz godine u godinu povećava i videćemo kuda će nas sadašnja popularnost odvesti. S druge strane, još uvek nismo prepoznati kao tržište koje bi moglo da privuče veliki profit, pa mislim da zato nedostaje institucionalne pomoći. Potrebno je da država, pre svega, uvidi da je trčanje postalo najbrojniji ’hobi’ sport u zemlji, te da osnuje nove ili prilagodi postojeće programske linije vezane za rekreativni sport i ‘sport za sve’, koji u mnogome prate situaciju od pre 20 i više godina kada je trčanje smatrano isključivo atletskom discpilinom“, zaključuje Zmijanac.
broj 139/140, jul/avgust 2017.