Usled cenzure koja „upravlja“ javnim institucijama kulture, goruće društvene teme pokreću umetnici i građani kroz raznolike i sve brojnije inicijative i programe, razvijajući tako nezavisnu kulturnu scenu u Srbiji. Glumci igraju predstave u stanovima i kućama, privatne galerije organizuju izložbe umetnika koji otvoreno govore o društvenim anomalijama, a udruženja građana pokreću i sopstvene medije koji izveštavaju o događanjima u kulturi.
Istorijat nezavisne kulturne scene na ovim prostorima je veoma dug, kaže za B&F Milena Dragićević Šešić, redovna profesorka Menadžmenta u kulturi i Teorije medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. „U nekadašnjoj Jugoslaviji umetnici su osnivali privremene i trajne zajednice nezavisne od države. Pozorišni profesionalci su imali udruženja kao što je Grupa A, čiji članovi su bili velika glumačka imena poput Radeta i Olivere Marković, pa sve do Rasovog pozorišta, neformalnog teatra najangažovanijeg u kritici birokratije i društvenih vrednosti šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka“, podseća Šešić i dodaje: „Potom devedesetih godina nezavisna kulturna ponuda usmerava svoju pažnju na aktuelne političke teme, da bi današnja nastavila da neguje upravo to nasleđe – u njoj je više zastupljen aktivizam nego umetnički eksperiment“.
Luka Knežević Strika, predsednik UO Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), objašnjava da je aktuelna scena veoma heterogena, jer uključuje i brojne nezavisne kulturne centre i galerije, poput novootvorenog KC Reflektora u Užicu, ili beogradskih KC Magacina, KC Grada, Umetničkog prostora U10, Kvake 22, Ulične galerije u blizini Bezistana koja je potom otvorena i u Novom Sadu i Novom Pazaru, kao i specifične vrste umetnosti poput vizuelne, plesne, filmske, muzičke… Osim predstavljanja mnogobrojnih programa u zemlji i inostranstvu, učesnici nezavisne kulturne scene često dovode i strane umetnike u Srbiju. „Pančevo Film Festival je primer dobre saradnje sa javnim institucijama, jer se deo programa odvija u sali KC Pančevo, koja je za vreme Festivala, na kojem su svi programi besplatni za publiku, dupke puna”, kaže Knežević Strika. Dodatak ovoj raznolikoj kulturnoj ponudi čine i platforme za umetnike poput habova Nove iskre ili Impact hub-a, u kojima kreativci dele prostor i rade na projektima.
Pozorište se vratilo na ulicu
Kada bi trebalo sažeto da opiše našu nezavisnu kulturnu scenu, za profesorku Dragićević Šešić bi to bila reč – solidarnost: „Nezavisna scena se jedina suprotstavlja svim negativnim dešavanjima u kulturi, dok se mnogi angažovani u državnim institucijama samocenzurišu. Očekivali biste da se pobune kolege koje već imaju siguran posao, ali dešava se upravo suprotno. Bune se i kritikuju nezavisni kulturni radnici, koji trpe mnogo veće posledice za svoje javno delovanje od onih koji imaju stalno zaposlenje”. Sagovornica B&F-a ilustruje ovu tvrdnju primerom Centra za kulturnu dekontaminaciju, koji se javio na konkurs Grada Beograda u sedam kategorija i dobio – nula dinara. „Kada je u pitanju ovakva institucija svetskog ugleda, koja je dobitnik brojnih međunarodnih priznanja, očito je da je reč o crnoj listi. Rezultati najnovijih javnih konkursa pokazuju da nezavisna scena trpi posledice zbog aktivnog iskazivanja mišljenja”, upozorava Dragićević Šešić.
O tome svedoče i otkazi u institucijama kulture ili uskraćivanja zasluženih nagrada umetnicima zbog kritičkog stava prema aktuelnim društvenim događanjima. U takvoj atmosferi, mnoge javne institucije ne žele da u svoj repertoar uvrste umetnička ostvarenja koja otvoreno govore o društvenim anomalijama. „Festivali ne prikazuju kritički nastrojene filmove jer se plaše da sledeće godine neće dobiti sredstva od države. Ma koliko ta sredstva bila mala, ona su za njih značajna jer na taj način se drugim sponzorima, obično velikim privatnim kompanijama, stavlja do znanja da država stoji iza vašeg rada“, kaže Dragićević Šešić i dodaje: „Naša publika želi da posećuje kritički angažovano pozorište. Ali predstave poput ’Dogvila’ ili ‘Crvene’ mnoge ustanove kulture ne žele da prikažu i zato se one održavaju u privatnim prostorima, pa i u ugostiteljskim objektima. Osim od ulaznica, koje nisu dovoljne da pokriju prateće troškove, takve predstave se finansiraju i od prodaje pića i slično. Ponekad se šalim da se pozorište vraća odakle je i krenulo – u kafane i na ulicu“.
Knežević Strika deli stav da je nezavisna scena trenutno nosilac društvene kritike: „U toku je opsežna okupacija zvanične kulture zarad sitnih političkih interesa, pre svega kroz degradaciju javnih kulturnih institucija i ustanova u kojima se na rukovodeća mesta postavljaju kadrovski poslušnici. Oni, nestručnim i lošim upravljanjem, ne samo da unazađuju rad pojedinačnih institucija, već i ozbiljno ugrožavaju slobodu i demokratiju. Tako smo svedočili bijenalizaciji Oktobarskog salona čiji je glavni zagovornik bio trenutni ministar za kulturu, zatim pokušaju gašenja Doma kulture Studentski grad, nezakonitoj smeni direktorke Kulturnog centra Požega Slađane Petrović – Varagić, koja i pored sudske presude ne uspeva da se vrati na svoje radno mesto. Brojni su primeri cenzure, poput odluke da se uklone fotografije foto-kolektiva ’Kamerades’ iz izloga galerije ’Artget’, a koju je donela tadašnja direktorke KCB-a, a sada gradska sekretarka za kulturu Grada Beograda. Najskoriji primer loših političkih odluka u ovoj oblasti je pokušaj da se progura Nacrt Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine, dokument sa mnoštvom profesionalnih manjkavosti, retrogradan i prepun nacionalističkih floskula“, ocenjuje Knežević Strika.
Dele sve, pa i publiku
Samostalni umetnici su najpreduzetniji deo stanovništva, smatra Milena Dragičević Šešić, jer uprkos raznim teškoćama sa kojima se suočavaju uspevaju da realizuju mnoštvo projekata. To ne obezbeđuje i dobar materijalni status jer umetnici često rade besplatno, pa preživljavaju uz pomoć „donacija“ porodica i partnera. Mada im motiv nije novac već stvaralaštvo, „ne smemo prenebregnuti činjenicu da zbog svog rada podnose velike žrtve“, upozorava Šešić i navodi sledeći primer. „Čak ni oni koji imaju priznat status samostalnih umetnika nemaju zdravstveno osiguranje jer lokalne samouprave kasno plaćaju troškove za te namene, što znači da umetnici ne mogu da na vreme overe zdravstvene knjižice i da se leče u bolnicama. Lokalne samouprave samo vrate ‘dug’ zdravstvenom osiguranju – a ne plate ratu za tekući period”.
Knežević Strika dodaje da nezavisni umetnici, uprkos finansijskim nedaćama, ne posustaju u svojoj ulozi da podstiču pitanja od javnog značaja u okolnostima izražene cenzure medija. „Različite nezavisne inicijative nastaju tamo gde postoje značajne sistemske ‘rupe’. Prema tome, nezavisna kulturna scena se formira zbog potreba umetnika i publike za angažovanijim stvaralaštvom, ali ona ujedno otvara i druge prostore slobode – da se pogreši, eksperimentiše, bude drugačiji i da se otkrije nešto novo, smelo i neočekivano”, kaže sagovornik BiF-a.
Institucionalna kulturna scena u svetu takođe nije naročito otvorena ka inovacijama i ogledima, te svuda jačaju građanske inicijative koje to nadoknađuju. U Srbiji, osim selidbe pozorišta u privatne stanove i prostore, poput Ciglane i Dorćol Platz-a, sve su brojniji nezavisni projekti koji pomažu da se predstave igraju u zatvorima, bolnicama, školama, u izbegličkim kampovima…
„Pošto su masovni mediji uglavnom nezainteresovani za izveštavanje o kulturi, pojavilo se više alternativa – od portala SEECult, pa sve do MANEK-a koji izdaje Asocijacija NKSS, a koji nažalost izlazi samo jednom godišnje zbog ograničenih sredstava. Tu su i emisija ’Sceniranje’ na internet radiju RadioAparat, ali i društvene mreže na kojima se promovišu kulturni sadržaji i obrađuju teme vezane za kulturnu scenu. Ipak, ono što je verovatno najvažnije je činjenica da su organizacije i akteri nezavisnog sektora otvoreniji i za saradnju i učešće publike u njihovim aktivnostima – njihove strukture su fluidnije, a prakse interaktivnije. Otvorenije su i za međusobne profesionalne saradnje, ali i deljenje resursa i iskustava, pa i publike”, smatra Knežević Strika.