Nagomilan problem toksičnog otpada u Srbiji postupno izmiče kontroli. Država ima dve godine da reši problem koji zakopava već decenijama, no još uvek nije skrenuta ni pažnja ni sredstva za adekvatno zbrinjavanje opasnih hemikalija koje postepeno ulaze u zemljište trujući i obližnje stanovništvo.
U Srbiji je poslednjih meseci otkriveno više lokacija sa nepropisno odloženim opasnim industrijskim otpadom. U Apatinu je otkrivena jama sa naftnim derivatima, dok je u Novom Sadu, u blizini nekadašnje hemijske industrije, pronađena podzemna deponija sa 1500 tona opasnog otpada. Takođe, ovog meseca je u okolini Pančeva primećeno oko 100 tona nepropisno zbrinutog opasnog otpada. Događaj koji je aktivirao ovaj niz je slučaj iz Obrenovca.
Na tri lokacije oko Obrenovca u decembru prošle godine pronađeno je oko 25.000 tona opasnog otpada zakopanog u tlu. Građani su još krajem avgusta prijavili komunalnoj policiji da se u Vukićevici, u okolini Obrenovca događaju sumnjive radnje, odnosno da izvesna osoba zakopava u zemlju bačve s nepoznatom materijom. Od dojave građana do izlaska komunalne policije na teren prošlo je više od tri meseca, a u međuvremenu se u istragu uključila i Bezbednosno informativna agencija (BIA). Nakon iskapanja bačvi i slanja materije na analizu, ustanovljeno je da se u njima nalaze derivati benzena i benzola. Radi se o kancerogenim materijama opasnim po život ljudi i okoline. Nije utvrđeno koliko dugo su bačve s opasnim materijama bile zakopane u zemlji.
Ono što je zapravo izazvalo uzbunu kod lokalnog stanovništva je informacija da se parcela na kojoj je pronađen opasni otpad nalazi u blizini arteških bunara spojenih na obrenovački vodovod. Naime, otkriveno je da je sadržaj određenog broja bačvi iscureo u zemlju. Budući da se takve hemijske materije kapilarno šire zemljom, postojao je rizik da ove supstance prodru do podzemnih voda i prouzrokuju pravu katastrofu. Gradski zavod za javno zdravlje Obrenovac izvršio je analizu vode početkom januara i saopštio da opasne supstance nisu nađene u vodi iz lokalnih bunara. Međutim, još uvek se ne zna da li su čestice opasnog otpada zaista prodrle do podzemnih voda. Dalja ispitivanja kroz naredni period tek će utvrditi da li je stvarno došlo do zagađenja vode, odnosno, zbog toga što je nepoznato koliko je materije iscurilo u zemlju, još uvek postoji rizik da opasne supstance prodru do podzemnih voda. U međuvremenu, stanovnici su upozoreni da ne piju vodu iz vodovoda. Inače, zbog zastarele infrastrukture i hemijsko-bakterijske neispravnosti vode, stanovnici Obrenovca već 10 godina ne mogu koristiti vodu iz lokalnih bunara za piće, ali je koriste za drugu upotrebu, kao tehničku vodu.
Autsorsing problema
Međutim, slučaj iz Obrenovca skrenuo je pažnju na sasvim drugi problem, a to je nepropisno odlaganje i zbrinjavanje opasnog otpada i posledica takvih slučajeva. Koliko god da su slučajevi nepropisnog odlaganja opasnog otpada podigli medijske prašine i uzbunili zabrinutu javnost, ovi problemi ne postoje od juče. Odlaganje opasnog otpada je problem koji se u Srbiji već dugo gura pod tepih.
Srbija na godišnjem nivou generiše oko 80.000 tona opasnog otpada. Međutim, u državi ne postoji postrojenje za zbrinjavanje i preradu opasnog otpada, odnosno adekvatno sistemsko rešenje za opasni otpad. Zbog toga se većina opasnog otpada izvozi u zemlje Evropske unije. Trošak za preradu tone opasnog otpada iznosi od 1000 do 3000 evra, zavisno od vrste otpada. Međutim, zbrinjavanju opasnog otpada izvozom bliži se kraj. Naime, nakon 2020. godine biće onemogućen izvoz opasnog otpada u EU zemlje. Pitanje o izgradnji postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada pokrenuto je još 2001. godine, no ni jedna vlast se pronašla adekvatno rešenje, uglavnom prepuštajući problem narednoj postavi. Rešenje u vidu izgradnje postrojenja zaobiđeno je autsorsovanjem – država je zbrinjavanje i odlaganje opasnog otpada prepustila privatnim kompanijama.
Prema podacima ministarstva za zaštitu životne sredine, 713 dozvola izdato je privatnim kompanijama za upravljanje opasnim otpadom, međutim, samo njih tridesetak zaista se bavi tim poslom. Labava regulacija za izdavanja dozvola dovela je do toga da je broj firmi za zbrinjavanje opasnog otpada porastao. Nedostatak nadzora i inspekcije fabrika koje proizvode opasni otpad u praksi vode do toga da se angažuju privatne firme bez profesionalnih kapaciteta koje preuzimaju poslove odlaganja opasnog otpada uz manje troškova od firmi koje se time profesionalno bave. Lanac se nastavlja nedostatkom nadzora nad tim kompanijama što vodi ka neadekvatnom zbrinjavanju otpada. Slučaj iz Obrenovca je ogledni primer upravo takve prakse i ponašanja prema opasnom otpadu. Začarani krug se zatvara ponovnim raspisivanjem konkursa za saniranje istog otpada, dok troškove takvih mahinacija plaćaju građani.
Od amatera do profesionalaca
Obrenovac svakako nije izolovani slučaj. Poslednji primer zabeležen je u Pančevu. Dok je slučaj iz Obrenovca bio klasičan primer “amaterskog” zbrinjavanja opasnog otpada uz povoljne tarife u režiji lokalnog prevoznika, ovaj put se radi o firmi koja se profesionalno bavi delatnošću zbrinjavanja opasnog otpada. Naime, prije dve nedelje, na lokaciji firme Eko 21 u Pančevu pronađeno je 100 tona neadekvatno zbrinutog opasnog otpada poreklom iz Petrohemije Pančevo. Sumnja se da se opasni otpad neadekvatno zbrinjava na još dve lokacije u Pančevu. Prilikom izlaska na “mesto zločina”, ministar zaštite životne sredine Goran Trivan izjavio je da će ministarstvo proveriti da li je Eko 21 poštovao uslove registracije firme za upravljanje opasnim otpadom. Međutim, u zakonu o upravljanju otpadom jasno piše da su proizvođači opasnog otpada prema zakonu dužni da obaveste državu o kretanju opasnog otpada, i to 48 sati pre nego što otpad uopšte izađe iz fabrike. Utoliko je ministrovo simuliranje neznanja o pančevačkom slučaju običan spin.
Poslanica Nove stranke Marinika Tepić prozvala je ministra Trivana kazavši da prikriva podatke o opasnom otpadu, te ga je pozvala da objavi kompletnu evidenciju o kretanju opasnog otpada unutar Srbije. Dodala je da ukoliko ministar Trivan ne može doći do podataka u slučaju Pančeva ima mogućnost da se obrati svojoj supruzi koja je članica nadzornog odbora Petrohemije Pančevo. U svetlu svih skandala vezanih za pronalaske opasnog otpada na više lokacija širom Srbije, Trivan je hrabro najavio da je kriminal nepropisnog odlaganja opasnog otpada završen, uz komentar da će svima koji se bave tim kriminalom biti oduzete dozvole i pooštrene kazne. Ironija leži u tome da je upravo ministarstvo zaštite životne sredine nadležno za izdavanje dozvola firmama za zbrinjavanje opasnog otpada, a samim time je i posredno odgovorno za ovakvo stanje u sektoru opasnog otpada.
Osim aktuelne močvare opasnog otpada, Srbija ima i ogroman problem koji vuče iz prošlosti. Radi se o tzv. istorijskom otpadu, odnosno, otpadu koji datira još iz doba socijalizma i postsocijalizma, a kojeg su generisale u međuvremenu ugašene fabrike ili one koje su završile u stečaju. Procenjuje se da se na teritoriji Srbije nalazi oko 300.000 tona istorijskog otpada koji je inspekcija dosad pronašla u 90 fabrika. On se takođe klasifikuje kao opasni otpad jer se mahom radi o opasnim hemijskim materijama koji se nalaze zarobljene u neadekvatnim uslovima unutar fabrika. Domet opasnosti od nezbrinutog istorijskog otpada pokazuje slučaj u industrijskoj zoni Šapca. Tokom poplava 2014. godine pretila je opasnost da se 3,5 tone polihlornih bifenila izlije u Savu. Poliklorni bifenili su visoko kancerogene i mutagene supstance što su se nekada koristile za izradu transformatora.
Da podsetimo, trošak zbrinjavanja tone opasnog otpada iznosi od 1000 do 3000 evra. Po toj računici, Srbija mora da izdvoji od 300 do 900 miliona evra za sanaciju istorijskog otpada, a to ne uključuje troškove remedijacije zemljišta, odnosno, uklanjanje zagađenja iz zemljišta.
Simptomi uništenog poverenja
U okviru otvaranja poglavlja 27 unutar EU pregovora, državni sekretar ministarstva za zaštitu životne sredine Ivan Karić je najavio da će se u 2018. godini nadležne službe najviše boriti upravo sa problemom istorijskog zagađenja. Pritom se požalio kako nijedna lokalna samouprava nije izrazila želju da se na njenoj teritoriji izgradi postrojenje za tretman opasnog otpada. Budući da je većina velikih strateških projekata u državi obavijena velom netransparentnosti uz afere koje ih prate u stopu, ne čudi da lokalne samouprave zaziru od takvih postrojenja u svom dvorištu.
Primer početka izgradnje fabrike za tretman medicinskog otpada u Staroj Pazovi a zatim njenog premeštanja u Rumi pokazuje kako proces zapravo izgleda u praksi. Naime, domaća kompanija Sinofarm i kineska kompanija Gient su 2016.godine počeli da grade postrojenje za tretman medicinskog otpada u blizini Nestleove fabrike u Staroj Pazovi. Iako bi takva postrojenja trebalo da se nalaze u posebno određenim zonama i daleko od bilo kakve prehrambene proizvodnje. Ekološki aktivisti uzbunili su lokalno stanovništvo pa su radovi na izgradnji prekinuti. Nedugo zatim, postrojenje za tretman medicinskog otpada u strogoj se tajnosti počelo graditi u Rumi.
S 80.000 tona generisanog opasnog otpada na godišnjem nivou uz postojećih 300.000 tona istorijskog otpada, stanje u ovom sektoru predstavlja tempiranu ekološku bombu. Kad se tome doda da iza 2020. godine stupa zabrana izvoza opasnog otpada iz Srbije u EU, urgentnost izgradnje postrojenja za tretman opasnog otpada ne može biti prioritetnija. S druge strane, netransparentnost ministarstva u pogledu otkrivanja lokacija opasnog otpada uz postojeće porozne regulacije za izdavanje dozvola dovodi u opasnost životnu sredinu i ljudske živote. Stanje u sektoru opasnog otpada samo pokazuje neodgovornost i nespremnost vlasti da se potrudi da pronađe rešenje ovog toksičnog problema. Na kraju krajeva, 0,25% budžeta koliko se izdvaja iz BDP-a Srbije za zaštitu životne sredine, sasvim dovoljno govori koliko trenutna vlast mari za životnu sredinu, a samim tim i za zdravlje i kvalitet života ljudi.
Saša Petrović
Preuzeto sa Biltena