I kod nas i u Evropi je nezapaženo prošlo osnivanje nove (panevropske) partije/pokreta, s ozbiljnom namerom da se već ovog proleća pojavi na izborima za parlament EU. Medijske sveznalice bi mogle da se iznenade zbog još jedne pogrešne procene.
Pođimo od rečitog podatka: žuti prsluci u Francuskoj, Pokret 5 zvezdica u Italiji, Pokret slobodnih građana – PSG kod nas sa parolom “Ni sa Vučićem, ni sa opozicijom” (budući da relevantne levice nema), pa eto i ova novonastajuća partija milenijalaca nastupa sa istim motoom – ni levica, ni desnica. Tradicionalna politika je prokockala poverenje i svi koji bi da nešto preduzmu, bez obzira da li dobro ili loše, prvo se kunu distanciranjem od dosadašnje politike.
Kejnz je zagovarao izdvajanje jednog procenta dohotka za potporu mlade generacije pri njenom uključenju na tržište rada, pa je u tom smislu 1928. koncipirao predavanje “Ekonomske mogućnosti za naše unuke”. Već pola veka gramziva generacija predaka umesto potpore ostavlja svojim unucima – dugove. Stara balkanska pitalica: zašto se svaka generacija stidi svojih roditelja, postaje univerzalna – svetska. Generacija koja vlada raspada se zajedno sa svojim podelama. Polako i haotično nastaju novi, drugačiji odnosi i forme političkog planiranja budućnosti.
Po prvi put se formira jedna panevropska partija i odmah se sukobljava sa činjenicom da kao takva formalno ne može da postoji u EU! Po propisima EU, partije su nacionalne i registrovane u svakoj pojedinoj zemlji članici. Nova partija zato startuje sa mnoštva nacionalnih polaznih pozicija da bi, ako uspe da uđe u parlament – odmah promenila to opskurno pravilo.
Ko su pripadnici Volta? Oni su tzv. Erazmus generacija prosečne starosti od 32 godine, pri čemu predsednik Venzon ima samo 26. Školovani su širom EU, sa vezama i prijateljstvima po celom svetu. Ideja o evropskoj partiji se rodila 2017. kao odgovor na šok brexita – na prvi korak ka cepanju evropske zajednice. Inicijatori su jedan Italijan (Andrea Venzon), jedna Francuskinja (Colombe Cahen-Salvador) i jedan Nemac (Damian Boeselager). Oni, za razliku od Džobsa i Voznijaka, nisu imali čak ni garažu u kojoj bi počeli, već su za početak iskoristili gostoprimstvo neprofitne organizacije Volt Europa. Februara prošle godine imali su 650 članova i 1.300 pristalica. Januara ove godine, ritmom uspeha klasičnih start-up firmi, broj članova narastao je na 30.000 u 33 zemlje Evrope. Pored EU osnovne organizacije niču i u drugim zemljama, na primer u Albaniji, koja je pretekla naše mlade sapete u nacionalne okvire.
Ime Volt je u skladu sa evropskom tradicijom da se ambicioznim projektima daje ime nekog slavnog naučnika, u ovom slučaju Aleksandra Volta, odnosno jedinice mere električnog napona nazvane po njemu. Ovo ime simbolizuje energiju koju ovi mladi ljudi žele da ulože u budućnost kontinenta. Sve postaje još jasnije kada saslušamo Frediku Vinći, predsednicu Volt Italija, koja je na osnivanju jedinice u Trstu 25. decembra rekla: „Evropa je već zajednica mogućnosti i prava, ali to se gubi u birokratizaciji i nacionalizmima. Volt želi da deklarisane mogućnosti i prava vrati u centar zbivanja“. Pripadnici Volta su svoj program izneli u Amsterdamskoj deklaraciji, gde su definisali veoma široko polje političkog delovanja. U 24 tačke podeljene u tri grupe izložili su svoje želje i nade.
Krize su pokazale, ističe se u Deklaraciji, da sadašnje institucije nisu u stanju da reše narasle probleme, pa je neminovno da EU bude reformisana u federalnu i zaista demokratsku Evropu kojom će upravljati njeni građani. Za razliku od sistematičnosti njihove Deklaracije, ja ću samo nabacati neke od bitnih namera. Oni se zalažu za federalni karakter evropske zajednice sa vladom čijeg predsednika bira parlament i predsednikom federacije kojeg biraju građani. Žele da potaknu stvaranje evropskih partija nasuprot nacionalnima, čije koalicije danas upravljaju Unijom. Iako se na tviteru pojavljuju kao #ReVolt – uočljivo je odsustvo agresivnosti čak i kada odlučno govore o nedopustivom izvrdavanju plaćanja poreza multinacionalnih kompanija. Oni jednostavno, bez podizanja tona konstatuju da će učiniti sve da ih zakonima nateraju da plaćaju poreze kao i svi drugi ekonomski subjekti. Tu nema ni trunke populizma.
Uočljivo je da zapošljavanju i radu posvećuju najveću pažnju. Zvuči skoro patetično kad proklamuju da će se boriti za „dostojanstvo i sigurnost rada“, za novu vrstu dugoročnih ugovora o radu sa jakim standardima zaštite zaposlenih. Da će lansirati zakon o promenljivom radnom vremenu, koji će radnicima i poslodavcima omogućiti da pregovaraju o fleksibilnim formama rada prema potrebi pojedinaca, timova i biznisa. Težnja im je postizanje sinergije između privatnog i javnog sektora. „Kao iskreno transnacionalni pokret Volt želi da uspostavi kontinentalni ‘kišobran’ i za one zemlje koje ne pripadaju EU kako bi im olakšali rešavanje problema i otvorili vrata Unije“.
Uprkos opravdanom nepoverenju prema raznim proklamacijama, vredi navesti da voltovci nameravaju da učine efikasnijom administraciju EU, da rade na obuzdavanju nejednakosti, da protežiraju mir i saradnju na celom kontinetu i šire. Oni ne žele da grade evropski patriotizam (previše ga je na nacionalnom nivou), već da učine Evropu prisnom i voljenom zato što svojim stanovnicima garantuje slobode i gradi za njih bolji život, naročito za one kojima je to najpotrebnije. Zalažu se za „jednakost za sve“ i preciziraju to kao rodnu jednakost, LGBT+ prava, pravo abortusa, zaštitu migranata i versku jednakost u naglašeno laičkoj zajednici.
„Kad niste u stanju da plaćate prispele račune, kad vaše dete ne može da dobije kvalitetno obrazovanje, kad morate da idete u drugu zemlju da biste se lečili – poslednja stvar koja vas zanima je jedinstvena evropska vojska“. (Zgodna definicija da se pokaže pacifistički karakter pokreta.) „Ako želimo da menjamo ovaj kontinent, ne smemo zaboraviti na nemaštinu velikog broja njegovih građana“, piše u zaključcima sa Volt Deutschland skupa u Hamburgu. Bez ustručavanja tu se kao cilj proklamuje društvo blagostanja (welfare state), toliko prokazano i unakaženo od neoliberala.
Dakako, oni ne zaboravljaju da mora postojati ekonomija koja će stvoriti osnovu za ostvarenje njihovih želja. U tom smislu se generalno opredeljuju za cirkularnu ekonomiju, koju je EU proklamovala još 2015, ali je tu i stala. Budući da taj pojam kod nas nije odomaćen valja reći da je cirkularna ekonomija odgovor na ekstraktivni model industrijske proizvodnje koji produkuje ogromne količine otpada. Cirkularna ekonomija redefiniše rast, koncetrišući se na pozitivne i održive rezultate. Njen smisao je postepeno odvajanje proizvodnih aktivnosti od potrošnje ograničenih prirodnih resursa i uklanjanje definitivnog otpada i smeća. U tom kontekstu pored sve većeg stepena recikliranja cilj je dominacija obnovljivih izvora energije. Ovaj model teži izgradnji autentičnog ekonomskog, naturalnog i društvenog kapitala, a krajnji cilj je dizajniranje proizvodnje bez zagađenja.
Ekonomske želje ne ostaju da lebde do budućnosti već se kristalizuju u konkretne mere koje podrazumevaju jako ministarstvo ekonomije, koje će reprezentovati interese celine EU. Za Evropsku centralnu banku predviđaju proširenje ovlašćenja na ditektnu podršku razvoju i zapošljavanju, a ne samo na obuzdavanje inflacije i kriza. Sledi harmonizovanje poreskog sistema u celoj zajednici i formiranje Evropskog centra za profesionalno osposobljavanje kako bi se blagovremeno reagovalo na tehnološke promene u proizvodnji, da zaposleni ne bi, kao sada, snosili najveći teret ubrzanih promena.
Aktivistkinja Valerija Šternberg efikasno sažima sliku o Voltu: „Solidarnost smatramo najvažnijom te bi socijalna unija trebalo da građane stavi u centar demokratije, a ne interese nacija i korporacija“. Ona smatra da se njihova partija nalazi pred pet izazova: Prvi, stvoriti transparentnu, demokratsku, zajedničku državu efikasnog pravosuđa, sa jednakim uslovima za svakoga u pristupu obrazovanju i zdravstvu. Drugi, kreirati ekonomsku zbilju sa fokusom na socijalnu koheziju, ubrzan rast i sklad razvoja regiona, uz ohrabrenje inovativnosti. Treći, socijalna jednakost u kojoj nema mesta za diskriminaciju po poreklu, rodu, religiji. Četvrti, globalna odgovornost, što znači da su Evropljani dužni da odgovore jasno na probleme kao što su klimatske promene i migracije. Peti, ohrabrivati pokušaje participativne demokratije kako bi građani mogli da utiču i menjaju stvari ne samo na izborima. Ostvariti društvo koje će debatovati, gde će građani moći da izlažući mišljenja i neslaganja, permanentno popravljaju sistem.
Ukratko, voltovci žele ujedinjenu Evropu po najvišim standardima humanosti, socijalnog napretka i ekologije. Dakako, veoma su privrženi digitalnim, sajber i uopšte novim tehnologijama, što je u skladu sa njihovim uzrastom i obrazovanjem. Ishitrena novinarska pamet je iz činjenice da su mladi i skloni radu na mrežama izvukla paralelu između Volta i italijanskog Pokreta 5 zvezdica. Suština, međutim, nije u sličnosti nego u razlikama. Pokret 5 zvezdica smislio je sajber i PR guru Đanroberto Kazaleđo, napravio platformu koja reguliše odnose u Pokretu i koju on (nakon njegove smrti njegov sin) nekontrolisano poseduje; udružio se sa komičarem Bepe Grilom u ulozi partijskog ideologa, a obojica su proklamovali svoju inicijativu kao pokret mlade generacije i registrovali je kao privatno preduzeće pri Privrednoj komori Italije! Od samog nastajanja tog postmodernog političkog pokreta u tekstovima koje sam pisao nametale su mi se distanca, sumnja i odsustvo simpatija prema njima, iako sam generalno naklonjen mladima, verujući u njih možda više nego oni sami. Uostalom nije li Marks bio vršnjak današnjih voltovaca kad je sa Engelsom pisao Komunistički manifest?
Za razliku od vešte političke manipulacije mladima, koja je donela vlast Pokretu 5 zvezdica, a njene tvorce učinila milionerima i pokazala da se ničim ne razlikuju od stare politike, mladi iz Volta deluju kao autentičan izraz generacije koja ne lovi svoje sledbenike obećanjima blagostanja bez rada. Voltovci samo nude svoju energiju da bi društvo učinili boljim i pravednijim. Živimo u vremenu kada varalice poput Arsena Lupena deluju kao negovateljice iz obdaništa. Uostalom, čak ni nacisti nisu, boreći se za vlast, nudili rat, koncentracione logore i ispaštanja, nego zaposlenje i dobrobit za sve, ali ipak, uprkos cinizmu, treba imati malo vere u dobre namere – makar onih koji još nisu bili u prilici da nas prevare.
Nešto jasniju sliku o voltovcima steći ćemo posle kongresa italijanske sekcije koji se održava 2. i 3. februara u Firenci. Pokažu li se iole ozbiljnim akterom naći će se na udaru bespoštedne unakrsne vatre svojih agresivnih i vlašću opijenih vršnjaka iz Pokreta 5 zvedica na unutrašnjem planu i još jače, beskrupuloznije, na meti antievropske koalicije koju stvara Trampova Amerika, a realizuje se uz ogromne fondove Stiva Benona, bivšeg Trampovog savetnika koji udružuje ultradesne suverenističke razarače s ciljem razbijanja EU iznutra.
U nadi da će se i neko od naših mladih angažovati da zajedno sa vršnjacima menja Evropu i istoriju ili makar gradi sopstvenu karijeru do lepo plaćenog poslaničkog mesta, podsetio bih da je pre neki dan u Panami papa Francisko poručio: „Vi mladi niste budućnost sveta – vi ste njegova sadašnjost“.
Preuzeto sa Peščanika