Uspešnim domaćim preduzetnicima je postalo lakše da nađu finansijere nego radnike koji im trebaju, uprkos svim radnim povoljnostima koje nude. Problem više nije samo u deficitarnim profilima, već u trendu da se radna snaga u Srbiji ubrzano osipa zbog masovnog odlaska u inostranstvo, pre svega mladih. Nemoguće je stvoriti „zalihe“ radnika, ali naši sagovornici preporučuju da se potrebni kadrovi „rezervišu“ još dok se školuju.
Pre nekoliko godina teško da je moglo da se pretpostavi da će se i u Srbiji, gde je bila dvocifrena stopa nezaposlenosti, govoriti o nedostatku radne snage, a sada to postaje glavna kočnica razvoja preduzetništva. Ta tražnja ne može da se zadovolji uvozom jer i sve susedne, a ne samo razvijene evropske zemlje, imaju isti problem.
Manjak radnika tera pojedine evropske kompanije da preuzimaju druge firme u regionu, kako bi obezbedile potreban kadar da prošire poslovanje i pripreme se za period kad će biti još teže doći do ljudi koji imaju potrebnu struku. Vlasnici tih kompanija tvrde da im je radna snaga vrednija od imovine i da su spremni da plate premiju za dobro obučene radnike.
Analiza Evrostata je pokazala da je nedostatak radne snage u trećem kvartalu 2018. godine ograničavao proizvodnju u čak 83 odsto mađarskih industrijskih preduzeća i da je isti problem imala polovina poljskih, i 44 procenta preduzeća u Češkoj.
Više menadžera nego vozača
Ankete u Srbiji potvrđuju da 75 odsto preduzetnika smatra da je jedan od najvećih izazova za dalji razvoj njihove kompanije pronalaženje i angažovanje kvalifikovane radne snage. Među njima je Ljiljana Karaklajić, generalni direktor firme „D Express“, koja navodi da je stanje na tržištu rada sada takvo da ne samo da nije moguće naći kvalifikovanu radnu snagu, nego je veoma teško naći bilo kakvu radnu snagu.
„Vrlo je jednostavno – ulaganja u bilo koji drugi aspekt poslovanja, unapređenje procesa, modernizacija, ili nešto dugo, dovode do povećanja obima posla, ali sve to polako pada u vodu ako nema dovoljno ljudi da taj rast i razvoj isprate. Kada pričamo konkretno o delatnosti kojom se ja bavim, a to je transport i kurirska dostava pošiljaka, već duže vreme celo tržište ide ka situaciji u kojoj smo danas. Profesionalni vozači su veoma traženi u Evropi i Americi, višestruko više plaćeni, što mi sa trenutnom cenom usluge u Srbiji ne možemo ni da sanjamo da ispratimo. Najčešće su to mladi ljudi koji se lako odluče da odu na par godina i rade dan i noć, u ne baš idealnim uslovima, kako bi zaradili i uštedeli da bi se po povratku u Srbiju skućili i bavili nečim drugim. U poslednje vreme često pomislim da je vozačka dozvola za C kategoriju trenutno vrednija i traženija od diplome bilo kog fakulteta“, kazala je Karaklajić za „Biznis i finansije“.
Ona se u potrazi za kvalitetnim radnicima snalazi tako što oglašava slobodna radna mesta kroz različite kanale komunikacije, nudi dobre uslove rada, povećala im je i početnu zaradu, preduzima sve što je u njenoj moći da stvori uslove rada koji će potencijalnim kandidatima odgovarati.
Na pitanje da li školstvo prati potrebe privrede u vreme digitalizacije i savremenog načina poslovanja, odgovorila je da je veći problem što školstvo ne osluškuje potrebe privrede za određenim profesijama. „Potrebno je poboljšati komunikaciiju privrede i školstva, proizvoditi obrazovne profile koji su u deficitu i sa gotovo sigurnim zaposlenjem nakon završenog školovanja, fokusirati se na dualno obrazovanje, revidirati nastavne programe da bi odgovarali onome što tržište rada traži. Zatim, podizati ugled profesija koje su u deficitu, zanatlija, majstora raznih vrsta. To su sada, a tek će biti, ljudi koji su dobro plaćeni i traženi. Jasna mi je želja roditelja da im deca budu fakultetski obrazovana, i danas je to postalo jedna od najlakših stvari za ostvariti, ali zar nije bolje razmišljati praktično i izbeći da vam dete postane još jedan diplomac bez posla, kad mogu biti uspešni preduzetnici? Diplomiranih menadžera bez praktično primenjivih znanja nam ne manjka“, ukazala je Ljiljana Karaklajić.
Dodaje da bi volela da može da napravi „zalihe“ zaposlenih, ali nažalost to nije izvodljivo iz više razloga, što praktičnih, što finansijskih. „Konkursi za nova zapošljavanja su zato uvek otvoreni. Razgovori se obavljaju i u slučaju da je u datom momentu mesto za koje su kandidati konkurisali popunjeno, a sačuvane kontakt podatke koristimo da kandidate ponovo pozovemo čim se otvori nova prilika za zaposlenje. Trenutno su nam potrebni i kuriri i magacioneri, tako da smo otvoreni za sve zainteresovane kandidate“, kazala je direktorka i vlasnica „D Express“-a.
Potvrdila je da su u firmi, da bi se obezbedio i zadržao kvalitetan kadar, povećane zarade, a profitabilnost svedena na minimum, ali je istakla da „takva mera ima svoje granice“. Logično je da će se sa dobrom radnom snagom vremenom profitabilnost vratiti na željeni nivo, „a bez dobre radne snage je svakako nema. Ja bih volela kada bih mogla još da povećam zarade, i to će se u budućnosti i dešavati, jer su radnici naša najveća vrednost, a kada im pokažete da cenite njihov rad i kada oni to osete, i finansijski i ljudski, dobri rezultati će neminovno doći“, kazala je Karaklajić.
Rezervacija na vreme
Darko Budeč, osnivač i direktor kompanije „Buck“, koja se bavi industrijskim dizajnom i proizvodnjom svetiljki ističe da je na problem nedostatka odgovarajuće radne snage ukazivao i pre nekoliko godina. „Sad je svima jasno da će za dve do tri godine to biti problem koji će za mnoge preduzetnike postati najveća smetnja poslovanju i mnogo toga treba da se već sada preduzme, jer će tada biti kasno i problem će biti nerešiv“, rekao je Budeč za „Biznis i finansije“.
Po njegovoj oceni, školstvo u Srbiji može da obezbedi dobre radnike, ali je pitanje kako ih zadržati u zemlji jer im se nude bolje plate u drugim zemljama, i o tome bi preduzetnici trebalo da svakodnevno razmišljaju i planiraju kakvi će im kadrovi biti potrebni najmanje u roku godinu do dve.
„Preduzetnici treba da rezervišu mlade ljude na vreme, dok se još školuju, i obučavaju ih za posao kojim će se baviti kad dobuju diplomu“, preporučo je Budeč, koji primenjuje taj recept i ne očekuje da će u narednim godinama nedostajati radnici njegovoj kompaniji koja zapošljava oko 100 ljudi, među kojima je najviše inženjera, tehničara i visoko kvalifikovanih radnika. Zaposleni u „Buck“-u ne napuštaju često firmu da bi se zaposlili u inostranstvu, u proseku jedan u tri godine, ali ne odlaze ni u druge firme u Srbiji jer su, po rečima Budeča, dobro plaćeni i bave se poslom koji ih profesionalno ispunjava. „Dešava se da moji radnici odu u stranu firmu ali se i vraćaju, bez obzira što su tamo možda dobili veću platu, jer se kod nas drugačije radi, tu se dobro osećaju“, rekao je Budeč.
I Ivana Stanković, predsednica udruženja Ekobag, prvog ekološko-socijalnog preduzeća u Srbiji koje se bavi izradom torbi od bilborda i zapošljava žene starije od 50 godina, žali se da gubi silno vreme da nađe krojačice, iako je očekivala da će one čakati u redu za posao.
„Jedva obezbedim po nekoliko krojača, nudim dobre uslove, ali nema zainteresovanih, što je teško poverovati. Ali ne gubim nadu, pišem nove projekte za dalji razvoj brenda, a porudžbine ne prestaju da stižu. Lakše ubedim finansijere da me podrže, nego nezaposlene žene da prihvate posao. Spremna sam i da ih obučavam koliko god treba. Teško je zamisliti da u Beogradu i okolini ne mogu da nađem žene koje su domaćice ili su ostale bez posla koje hoće da šiju, ali je nažalost tako. Ja sam po prirodi uporna i optimista i nastaviću da ih ubeđujem da za njih imam ponudu koju ne treba da odbiju“, kazala je Stanković za „Bisnis i finansije“.
Marica Vuković
decembar/januar 2018/19, broj 156/157