Uopštene priče o klimatskim promenama neće zaustaviti rast temeprature u gradovima, ali je dokazano da drveće, posebno starije, i te kako može ublažiti posledice – od snižavanja temperature u okolini, do sprečavanja poplava po gradskim ulicama. Iako u Beogradu zelene površine zauzimaju manje od tri odsto ukupne teritorije, a 90 odsto stabala u parkovima je mlađe od 60 godina, u prestonici se već godinama forsira politika „gde god nađeš zgodno mesto ti drvo poseci“, kako bi se po svaku cenu izašlo u susret investitorima.
Seča sedam hektara zaštićene hrastove šume Gibavac na teritoriji Opštine Surčin, posečena stabla na Kalemegdanu i Ušću zbog izgradnje gondole, uništena stabla na Košutnjaku zbog gradnje sportske dvorane, samo su neki od primera koji su tokom ove godine izazvali Beograđane da se pobune protiv sve češćeg „masakriranja drveća“. Protesta iz istih razloga je bilo i u drugim gradovima Srbije, ali po pravilu tamo gde se sliva najviše investicija – a to je prestonica – najveće su i pretnje da se „pluća grada“ stalno smanjuju kako bi ulagači mogli da se razmašu i investicije prodišu „punim plućima“.
Pri tom, ni aktuelna „zelena statistika“ glavnog grada nije baš za hvalu. Recimo, dok je u Frankfurtu 21,5 odsto teritorije grada pošumljeno, podaci iz prošle godine pokazuju da u Beogradu sve javne zelene površine (parkovi, skverovi, priobalje, igrališta, zaštitni pojasevi, zeleni koridori, vlažna staništa i rasadnici) obuhvataju svega 2,83 odsto ukupne gradske teritorije, dok je pošumljenost svega 11,3 odsto. Prema Strategiji razvoja Grada Beograda, do 2021. godine zelene površine trebalo bi da se prošire za 20 odsto, što iz ove perspektive, naročito ako se ima u vidu učestala seča drveća, ne deluje mnogo realno. No, to je svetski trend koji mi, bar deklarativno, pratimo.
Beogradski parkovi mlađi od 60 godina
Razvijene zemlje pošumljavaju urbane sredine kako bi ublažile posledice klimatskih promena koje uzimaju zdravstveni i ekonomski danak, ali i zbog očekivanog porasta broja stanovnika u gradovima. Prema podacima Svetske banke, trenutno 55,2 odsto svetske populacije živi u gradovima, a procenjuje se da će do 2050. ovaj broj narasti na dve trećine ukupnog stanovništva. Projekcije UN kažu da će tada planetu nastanjivati 9,7 milijardi ljudi. Ukoliko ne promeni svoje navike, do tog datuma čovečanstvo će „iseći granu na kojoj sedi“, budući da godišnje nestaje 18,7 miliona pošumljenih hektara, što znači da svake minute iščeznu pošumljene površine koje su jednake veličini 27 fudbalskih terena zajedno.
Bogatije zemlje, naravno, imaju više mogućnosti za brigu o zelenim površinama, bilo da je reč o ulaganjima u sadnju i održavanje zelenila, ili o odlukama da se odreknu potencijalne zarade tako što će deo zemljišta izdvojiti za te namene, umesto da ga ustupe investitorima za gradnju. Iako će takva odluka lišiti nekog „tajkuna“ mogućnosti da preko noći udvostruči svoju zaradu, tamošnje stanovništvo će i te kako imati koristi od drvoreda u komšiluku. Najveće koristi ali i štete vezane su za starija stabla, jer drveće apsorbuje ugljen dioksid i time pročišćava vazduh, pa što je taj period duži, odnosno drvo starije, to će se osloboditi i veća količina nakupljenog ugljen dioksida prilikom seče.
Osim toga, u toplim letnjim mesecima stabla snižavaju temperaturu u svom okruženju između dva i osam stepeni, što može umanjiti troškove za hlađenje prostorija za skoro trećinu. Ona sprečavaju i često izlivanje odvoda prilikom jakih kiša, jer jedno zrelo listopadno stablo može da apsorbuje dnevno do 450 litara vode kroz svoj koren, i tako zaustavi njeno oticanje u drenažne mreže.
Zato udruženja građana stalno upozoravaju nadležne da se šteta proistekla iz seče starih stabala ne može nadoknaditi sadnjom novih, koja imaju znatno manju moć upijanja. A treba imati u vidu da su beogradski parkovi odveć mladi – 90 odsto stabala u njima je mlađe od 60 godina.
Šta to beše drvo?
Dobar deo novca koji se danas izdvaja za skupe projekte radi smanjivanja posledica pogoršanja klime, ustvari je namenjen saniranju ljudskog „doprinosa“ seči šuma iz prošlosti. Prema podacima koje iznosi britanski geograf Majkl Vilijams, samo od kraja 17. do početka 20. veka uništeno je preko 16,5 miliona hektara šume u predelima evropskog dela Rusije (gde su ovog leta buktali veliki požari), dok su u Americi za to vreme doseljinici raskrčili 482 miliona pošumljenih kvadratnih kilometara.
Danas, prema ocenama Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), najveću pretnju po drveće u urbanim sredinama predstavljaju neregulisana gradnja, loša uprava i nedovoljno izdvojenih sredstava za očuvanje životne sredine.
Pomenuti problemi su posebno karakteristični za zemlje koje žure da nadoknade ekonomsko zaostajanje ili da nastave sa ubrzanim rastom. Jedan od brojnih primera takve destruktivne politike je Tajland, u čijoj prestonici je poslednjih godina masovno posečeno drveće radi mahnite gradnje, pa su građani osnovali udruženje za zaštitu drveća koje je samo za nekoliko nedelja privuklo 16.000 članova. Slična udruženja postoje i u Maleziji, Indiji, Centralnoafričkoj republici…
Srbija ne spada u brzorastuće privrede ni u regionu, a kamo li na globalnom nivou, ali se zato mnogo bolje kotira kada je reč o žrtvovanju zelenih površina radi privlačenja investitora. Stoga i ovde postoje udruženja koja se bave tim problemom kao što su „Ne davimo Beograd“, „Stop uništavanju Košutnjaka“, „Savski nasip“, „Inđijativa“, „Pešaci nisu maratonci“, a podsetimo i na neka koja su dizala svoj glas i kada je prethodna politička garnitura sekla gde je stigla radi „obećavajućih projekata“, poput udruženja „Sačuvajmo beogradske platane“.
Pokazalo se, međutim, da i bivšu i sadašnju vlast ujedinjuje „investitorska groznica“ po svaku cenu, koja ih čini veoma otpornim na proteste građana željnih da njihovi potomci jednog dana znaju kako izgleda drvo i u prirodi, a ne samo na fotografijama.
Zgrade nalik šumi
Dok se vlast teško može naterati da štiti životnu sredinu u zemljama u kojima su ekonomija i demokratija još u povoju, u razvijenijim državama je situacija uglavnom obrnuta. Adelejd, glavni grad Južne Australije i sa svojih 1,3 miliona stanovnika ujedno i najnaseljeniji na tom području, pokrenuo je 2003. godine kampanju za sadnju stabala širom grada u kojoj su zdušno učestvovali i građani. Tokom decenije trajanja kampanje, zasađeno je tri miliona novih stabala. Grad je na taj način učinio svoju klimu umerenijom, a popravio je i kvalitet vode i smanjio količinu ugljen dioksida u vazduhu.
Još jedan australijski grad, Melburn, mapira drveće kako bi do 2040. na strateškim pozicijama duplirao broj stabala. Slična inicijativa se odvija i u nekim evropskim metropolama, dok u SAD pojedini gradovi privatnim kompanijama dozvoljavaju da umanje količinu svog karbonskog otiska ukoliko finansiraju sadnju drveća. Madrid, pak, ima drugi plan – da sadi zelenilo gde god može, pa i na krovove. U Milanu niču i zgrade potpuno prekrivene drvećem, koje više liče na okomitu šumu nego na nekretnine. Dakle, moguće je, samo je potrebno malo (političke) volje.
Značaj drveća u urbanim sredinama
Prema UNESCO-ovim podacima, gradovi od sadnje drveća imaju sledeće koristi:
•Osiguravanje hrane i zaštite za životinje, a samim tim i očuvanje biodiverziteta
•Zrelo drvo može da apsorbuje 150 kilograma ugljen dioksida godišnje čime ublažava posledice klimatskih promena, ali i „pročišćava“ vazduh
•Osim ovog gasa, stabla redukuju i ostale štetne materije iz vazduha poput ugljen monoksida, azotnih oksida ali i drugih jedinjenja, kao što su čestice prašine
•Strateški raspored stabala omogućava snižavanje temperature od dva do osam stepeni tokom leta, te može smanjiti upotrebu rashladnih uređaja za 30 odsto, a zimi može redukovati troškove za grejanje između 20 i 50 odsto
•Pozitivno utiče na zdravlje građana – podsticajno je za smanjenje gojaznosti i krvnog pritiska, a doprinosi i snižavanju nivoa stresa, anksioznosti itd.
•Starije drveće reguliše i vodotokove u naseljenim mestima jer upija veliku količinu vode
•Pored svega navedenog, vrednost nekretnina koje su okružene zelenilom je za oko 20 odsto viša nego u sivim betonskim kvartovima
Marija Miloradović
Članak je prvobitno objavljen u broju #165 časopisa „Biznis & Finansije“