Home TekstoviB&F Plus Izvoz zimnice iz Srbije: Ajvar najtraženiji, ali i najzahtevniji

Izvoz zimnice iz Srbije: Ajvar najtraženiji, ali i najzahtevniji

by bifadmin

Prema iskustvima domaćih proizvođača zimnice, ajvar je najtraženiji na stranim tržištima, ali je njegova proizvodnja najzahtevnija i najmanje isplativa. Nasuprot tome, najveću vrednost u izvozu ostvaruju konzervisane lisičarke, vrganji i ostale pečurke, pokazuju podaci Privredne komore Srbije, a godišnji priliv od izvoza konzervisanog voća i povrća bez sokova kreće se između 50 i 60 miliona evra. Iako izvoz zimnice raste, kada je reč o manjim proizvođačima i zadrugama finansijska podrška je neophodna, naročito u početku razvoja poslovanja, a čak i kada se posao stabilizuje nije lako ostati konkurentan, posebno na stranim tržištima.

U našoj zemlji, spravljanjem i izvozom namirnica koje se ovde tradicionalno smatraju zimnicom bave se, osim preduzeća, preduzetnici i poljoprivredna gazdinstva. Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), koji obuhvataju samo preduzeća, godišnji priliv od izvoza konzervisanog voća i povrća bez sokova kreće se između 50 i 60 miliona evra sa tendencijom rasta od sedam do 10 odsto, pri čemu najveću vrednost ostvaruju konzervisane lisičarke, vrganji i ostale pečurke, a zatim slede krastavci, kornišoni i paprika.

Najveći broj domaćih proizvođača u ovoj delatnosti izvozi na tržišta Evropske unije i Ruske Federacije, s tim što su na evropskom tržištu traženije prerađevina od voća, a na ruskom od povrća. Izvoz voćnih sokova raste tokom poslednjih pet godina i to najviše u Nemačku, Austriju i Rusiju, ali njegova vrednost beleži veće oscilacije u posmatranom periodu. Razlog takve nestabilnosti su visoke cene sirovina pojedinih godina, probne serije izvoza sokova koji u sebi sadrže sto odsto maline ili borovnice i visokokvalitetnih organskih sokova, kao i oštra konkurencija na izvoznim tržištima, objašnjavaju u Privrednoj komori Srbije.

Proizvođači sa kojima smo razgovarali slažu se da je potrebno mnogo novca za pokretanje posla, da su neophodna stalna ulaganja u opremu i nekoliko godina da se investirano vrati. Iako kvalitetna hrana uvek ima kupce, kada je reč o manjim proizvođačima i zadrugama finansijska podrška je neophodna, naročito u početku razvoja poslovanja, a i kada se posao stabilizuje nije lako ostati konkurentan, posebno na stranim tržištima.

Ekonomska stabilnost najvažnija

Preduzeće „Biofoodex“ iz Rakovice osnovano je 1996. godine. U pogonu kod Vrnjačke Banje trenutno radi 35 ljudi, kojima povremeno pomaže dodatnih oko 60 radnika, angažovanih u preradi sezonskog povrća. Pored pinđura, ljutenice, nekoliko vrsta ajvara, proizvoda od paradajza, kornišona i raznih prerađevina od voća, firma u svojoj ponudi ima i flaširane plodove voća i raznih džemova kombinovanih sa čokoladom. Proizvodnja obuhvata oko 80 potpuno prirodnih artikala dostupnih kupcima širom sveta, a polovina je u ponudi za prodaju preko sindikata na domaćem tržištu.

Osnivač i suvlasnik kompanije Ljubiša Đaković za „Biznis i finansije“ priča da su proizvodi od samog početka bili veoma traženi u Evropi, Rusiji i Kanadi, a dominantna izvozna tržišta su Švajcarska, Australija i Bosna i Hercegovina. Stranici kupuju između 150.000 i 200.000 tegli godišnje, a najomiljeniji proizvod za kojim tražnja daleko premašuje proizvodne kapacitete je ajvar od pečene crvene paprike. Cena proizvoda je ista i za domaće i za strano tržište. Ona prevashodno zavisi od troškova nabavke neophodnih sirovina za zimnicu, a popusti se odobravaju za plaćanja unapred i za velike porudžbine.

Kalkulacija po kojoj ceni će se proizvod plasirati na tržište, međutim, nije nimalo jednostavna. Đaković ističe da se trude da cenovno budu u istom rangu sa konkurentnim proizvođačima, kao i da ne poskupljuju svoje proizvode na domaćem tržištu imajući u vidu prosečan standard stanovništva. Ali poskupljenja nisu popularna ni u mnogo bogatijim zemljama, čak i kada je zarada proizvođaća minimalna, ističe naš sagovornik i dodaje da je, zato, jako teško ostati konkurentan, posebno u situacijama kada znatno porastu cene sirovina.

Prema njegovom mišljenju, upravo iz tih razloga ekonomska stabilnost je najvažnija i za građane i za proizvođače, posebno za one koji omogućavaju kupovinu na odloženo plaćanje. „Problem je što smo u stalnom strahu od skoka kursa evra, jer takva situacija donosi gubitke i ograničava preduzetnike da prošire proizvodnju i povećaju izvoz. Kada se zadužujete u evrima, a prodajete robu u dinarima teško je planirati trenutnu proizvodnju i proširenje posla. Takvi troškovi ne mogu da budu finansirani sopstvenim sredstvima, nego jedino uz pomoć kredita“, objašnjava Đaković.

On ukazuje i na potrebu da se stalno ulaže u proizvodne kapacitete i znanje. Preduzeće je za proizvodne objekte, opremu i za obrtna sredstva izdvojilo oko 200.000 evra, a za posao bi, prema Đakovićevim rečima, bilo idealno kada bi ulaganja na godišnjem nivou bila bar u visini ostvarene zarade. Period povraćaja početne investicije traje oko pet godina, ali iako se u ovoj vrsti posla ne može računati na brz obrt, a još manje na „bogatstvo preko noći“, naš sagovornik ističe da zato nema bojazni da li će biti kupaca ukoliko se istrajava na kvalitetu.

Od donatora do mušterija

Slična su iskustva i Udruženja „Lužničke rukotvorine“ iz Babušnice, koje je započelo sertifikaciju organske proizvodnje povrća 2016. godine, naredne sezone od tih proizvoda pravila se zimnica, a tokom druge godine poslovanja osnovana je prva ženska zadruga organskih proizvođača na jugoistoku Srbije. Predsednica Udruženja Karolina Stamenković potvrđuje da je finansijska podrška veoma značajna za male proizvođače hrane, navodeći da su od države dobile sredstva za opremu, kao i pomoć donatora kao što su Caritas, UN Women, Trag fondacija i EU Pro. Zahvaljujući podršci, u posao je uloženo oko 100.000 evra, a prvih pet plastenika dodeljeno je poljoprivrednicama među kojima su i žene sa invaliditetom.

Proizvodnja je u međuvremenu uvećana pet puta, u pogonu uglavnom radi između pet i 10 žena, a tokom ove sezone bilo je angažovano još 25 kooperantkinja koje organski proizvode papriku i paradajz. Potpuno prirodni ajvar, pinđur, ljutenica i sok od paradajza neizostavni su i u njihovoj ponudi, a preduzetnice sada mogu da se pohvale i džemom od šipurka i jagode, kao i matičnim i kašastim sokom od višnje.

„Kada smo pokrenule posao nismo ni pomišljale da ćemo moći svoje proizvode da prodajemo i na inostranom tržištu“, priznaje Stamenković. Donatori su im bili ujedno i prvi kupci, a proizvodi su im se toliko dopali da sada tokom sezone naručuju i do hiljadu teglica. Pre dve godine, na beogradskom sajmu ekološke hrane, preduzetnice iz Babušnice su sklopile ugovor i sa klijentom iz Nemačke, kome svake godine prodaju oko pet hiljada teglica zimnice.

„Proizvodnja povrća nam je ograničena, još uvek nemamo dobavljača i zbog toga u sezoni jedino možemo da ispunimo normu od tih šest hiljada teglica za već postojeće kupce. Ajvar je uvek najtraženiji, ali najzahtevniji za proizvodnju i najneisplativiji“, objašnjava naša sagovornica, napominjući da zato zaradu uvećava ljutenica od sveže šargarepe, ljute papričice i belog luka. Tražnja je velika i prošle godine ovom proizvodu je dodeljeno priznanje „Robna marka iz Srbije“ na Međunarodnom sajmu etno hrane i pića u Beogradu.

Stamenković ističe da je neophodno dostići zaradu koja će obezbediti da se uloženi novac vrati, održi kvalitet proizvoda i da uloženi trud bude isplativ za proizvođače. Procenjuje da je za povraćaj početnih ulaganja neophodno tri do pet godina, pri čemu treba imati u vidu da u malim mestima poput Babušnice postoje mnogo veće prepreke nego u velikim gradovima, koje uvećavaju troškove za nabavku opreme, transport gotovih proizvoda, ispitivanja njihovog kvaliteta i još niz drugih izdataka.

Proizvodnja u Babušnici ima i svojih prednosti, jer je ovaj kraj veoma pogodan za organski uzgoj, obiluje šumskim plodovima poput drenjine, trnjine, divlje kupine, šipurka, pečuraka ima u izobilju… Udruženje za sada posluje samo sa strancima, pa je teglicu zimnice moguće prodati približno po 30 odsto većoj ceni nego na domaćem tržištu, a dobra vest je i to da se u ženskoj zadruzi obim posla povećava.

Nataša Šutuljić

Tekst je prvobitno objavljen u #169 broju časopisa “Biznis & Finansije”

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar