Home VestiPolitika i društvo I bez virusa i vanrednog stanja selo je tuga

I bez virusa i vanrednog stanja selo je tuga

by bifadmin

„Gledam ovih dana, čovek od 60 godina, najmlađi u ulici, snabdeva starije od 65 godina”.

Ni u redovnom, a kamoli u vanrednom vremenu život u ruralnim područjima Srbije za mnoge nije lutrija, već preživljvanje uz odsustvo minimalnih uslova koji mogu da zadovolje osnovne potrebe stanovnika. Zvanični podaci o položaju seoskog stanovništva zabrinjavajući su i deprimirajući. Uz postojeću agrarnu, ekonomsku i populacionu politiku bolje ne može biti, ako zanemarimo licemerne izjave i populističke pozive mladima da se vraćaju u ruralne sredine u kojima nema ni puta, ni škole, ni lekara, piše Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE)

Seoska svakodnevica sumorna je i u istočnoj Srbiji, i na jugu, a nije ništa bolja ni u donedavno najrazvijenijem regionu – Vojvodini. Dovoljno je proći kroz banatska sela u blizini Sečnja, Alibunara, Plandišta i videti šta znači socijalni, privredni, kulturni i multikulturalni krah politika vođenih poslednjih par decenija.

U Srbiji, pokazuju zvanični podaci, oko 500.000 građana živi u apsolutnom siromaštvu, što znači da ih toliko ne može da zadovolji osnovne potrebe. Među najugroženijim kategorijama su stanovnici sela. Statistika kaže da su u najgorem položaju domaćinstva čiji nosilac je nezaposlen, što povećava šanse za siromaštvo čak tri puta. Rizik od siromaštva je više nego dvostruko veći na selu u odnosu na grad. U Srbiji je seosko stanovništvo mahom poljoprivredno, a polovina ga je, prema zvaničnoj statistici starija od 60 godina.

U selima je odavno vanredno stanje

I mimo sadašnjeg vanrednog stanja stanovnici velikog broja sela žive u restrikcijama. Uskraćeno im je kvalitetno obrazovanje, informisanje, zdravstvo, društveni život… Ovih dana svi ti problemi se usložnjavaju.
„I bez virusa i vanrednog stanja selo je tuga“, kaže Aleksandar Kutlešić, meštanin Banatskog Karlovca, poljoprivrednik, ratar i stočar, svedok propadanja ovog, nekada uspešnog i privredno itekako živog, danas polupraznog mesta.
Karlovac je, podseća, bio industrijsko mesto ali ga zbog nedostatka industrijske zone investitori obilaze pa je sa 2.000 radnika spao na 200. Danas i ovo, kao i veliki broj naselja u ruralnom području karakteriše sve veća materijalna beda ostarelih ljudi koji su ostali u njemu, veli on.
„Gledam ovih dana, čovek od 60 godina, najmlađi u ulici, snabdeva starije od 65 godina. Ovde i u svim banatskim selima odavno je vanredno stanje, već godinama traje svirep proces u kojem propadaju sve vrednosti – i ekonomske i kulturne i društvene. Ljudi gube pravo na dostojanstvo, na normalan život, a za to nikog nije briga“, kaže Kutlešić.

Tamo gde nema naroda, neće biti ni države

Najbolji pokazatelj lošeg kvaliteta života u mestima koja pripadaju Alibunaru je zdravstvena zaštita meštana. U Seleuš, recimo, lekar dolazi samo jednom nedeljno. Tako je i u Nikolincima, Janošiku, dok u Lokve i Dobricu dođe dvaput.
Član Društva ekonomista Srbije, analitičar i publicista Branislav Gulan u razgovoru za VOICE ukazuje na to da brigu o ,,razvoju” sela u Srbiji vodi više od 30 različitih institucija.

„Rezultati te ’brige’ su katastrofalni jer nestaje četvrtina sela. A, bez seoskog stanovništva nije moguće povećati ni broj stanovnika Srbije. Nestajanjem sela, nestaje i Srbija. A, tamo gde nema naroda, neće biti ni države. Uostalom, i šta da radimo sa zemljom bez naroda“, kaže Gulan navodeći podatak da je u 1.034 naselja manje od 100 žitelja, da ih 550 ima manje od 50 stanovnika, da u Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku.

„U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela, čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom. U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića, u 230 sela nema osnovne škole. U dve trećine naselja nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 sela, bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu“, navodi Gulan.
Naglašava da pojam selo ne postoji u Ustavu Srbije, što dovoljno govori o brizi države za selo i njegove stanovnike.

Izvor: Slađana Gluščević, VOICE

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar