Ni na Istoku ni na Zapadu, periferna a važna i u sukobu sa Rusijom – Ukrajina je u pat poziciji. Da li su hronična politička kriza i nestabilnost uzrok toga što ova zemlja ne uspeva da se izbavi iz siromaštva? ili su one posledica beskonačne tranzicije, stihijske privatizacije i sistemskog isisavanja društvenog bogatstva?
Obaranje ukrajinskog aviona ove zime je još jedan od događaja koji ovu zemlju godinama potresaju. To što je odgovornost nakon prepucavanja velikih sila na kraju preuzeo Teheran nije velika uteha. Otvorena je još jedna rana ukrajinskog društva, koje je ionako među najdepresivnijima u Evropi. Dok ni stare ne zaceljuju, Ukrajina ostaje poremećeno društvo iznureno sukobima, krizom i nikad nedovršenom tranzicijom.
Na začelju Evrope
Posle Rusije, Ukrajina je bila najrazvijenija članica Sovjetskog Saveza. Proizvodila je daleko više od sledeće najuspešnije republike i davala preko četvrtine ukupne poljoprivredne proizvodnje. Teška industrija snabdevala je mašinama i specijalizovanom opremom proizvodne sisteme širom zemlje.
Danas, ako se u obzir uzme potencijal ove velike primorske zemlje, ukupni utisak je poražavajući. Prema podacima MMF-a, nominalni BDP iznosi 3.900 dolara po stanovniku. Time Ukrajina važi za najsiromašniju zemlju u Evropi posle Moldavije. Minimalna zarada je oko 175 evra, manje nego u Srbiji.
Kako je moguće da druga najveća zemlja u Evropi, sa preko 40 miliona stanovnika i ogromnim resursima može zaostajati čak i za Zapadnim Balkanom?
Prema istom izvoru, BDP po stanovniku Srbije je 8.000 dolara a Severne Makedonije 6.400. Uz to, Srbija i susedi imaju zanemarljivu industriju, ne raspolažu strateškim rezervama ni velikim poljoprivrednim izvozom.
Ukrajina, sa druge strane, sve to ima. Mašinska i prerađivačka industrija, brodogradnja, rudarstvo i metalurgija su, premda oslabljene, ostale ključne grane. Jedan je od najvećih svetskih proizvođača šećerne repe, krompira, kukuruza, pšenice, ječma i soje a prva u proizvodnji suncokreta. Pod ukrajinskom zemljom nalaze se gotovo najveće rezerve prirodnog gasa i uglja u Evropi.
Negostoprimljiva EU
Istorija nezavisne Ukrajine u znaku je stalnog previranja i neodlučnosti u vezi sa pravcem kojim bi trebalo ići. Iako je glavni spoljnopolitički cilj od samog početka članstvo u Evropskoj uniji, nedoslednost je Ukrajinu koštala puno izgubljenih godina.
Prvi sporazum o partnerstvu i saradnji potpisan je već 1994, ali suštinskih reformi nije bilo. To je prepoznato pa je eventualno pridruženje ostalo na dugom štapu. Godine 2002. tadašnji komesar za proširenje izjavio je kako Ukrajina neće ući u Evropsku uniju još barem 10 do 20 godina. To međutim nije pokolebalo predsednika Kučmu da potpisivanje sporazuma o pridruživanju najavi za 2004. a ispunjenje svih uslova do 2011.
Iz Brisela su dolazili kontradiktorni signali, a neki predstavnici jedva da su Ukrajinu smatrali evropskom državom. Krajem 2005. Evropska komisija traži da se pripreme za prijem Ukrajine odlože do daljnjeg, iako je njen predsednik Žoze Manuel Barozo već potvrdio njenu „evropsku budućnost“. Da proširenje „trenutno nije moguće“ Barozo je izjavio čak i 2009. godine, što pokazuje anemičnost ukrajinskih reformi. Bez obzira na to, Ukrajina je od EU dobijala i dobija pomoć – od početka 2014. na ime podrške kroz donacije, grantove i zajmove uloženo je preko 15 milijardi evra. Ukrajina je ogromno tržište i velika prilika za nemačku auto-industriju, pa je i zato Brisel ne sme ispustiti.
Između čekića i nakovnja
S druge strane, odnos sa Rusijom oduvek je bio neizvestan, pun zatezanja i popuštanja. Prvi sporovi o sovjetskom nuklearnom arsenalu i statusu Krima javljaju se odmah po raspadu zemlje. Istorija sporova oko gasa počinje 1993. godine, kada je Rusija zapretila „zavrtanjem slavine“ zbog neizmirenog duga. Nerazumevanje kulminira tzv. gasnim ratovima 2006. i 2009. Tada je, usled neuspešnih pregovora oko cene, bio ugrožen tranzit u Evropu, pošto se većina gasovoda iz Rusije nalazila na ukrajinskom tlu.
Svakako ne treba prevideti da je Rusija decenijama subvencionisala Ukrajinu veoma jeftinim energentima. Između ostalog, Ukrajina je Rusiji važan saradnik na polju vojne tehnologije, a Rusija Ukrajini ostala najveći pojedinačni trgovinski partner. Iako je još 2003. sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom potpisan sporazum o stvaranju jedinstvenog ekonomskog prostora, realizaciju je osujetila „Narandžasta revolucija“ 2004. Novi lideri Viktor Juščenko i Julija Timošenko zemlju su preusmerili ka Evropskoj uniji. Na evropskom kursu Ukrajina ostaje do 2010, kada novoizabrani predsednik Viktor Janukovič ponovo okreće kormilo, zatraživši 2013. članstvo u ruskoj carinskoj uniji.
Nakon upozorenja iz Brisela da Ukrajina ne može da „sedi na dve stolice“, Janukovič je poslušao i zamrznuo pregovore – sa Evropskom unijom. To je pokrenulo masovne proteste u Kijevu koji će dovesti do pada Janukovičeve vlade, prisjedinjenja Krima Rusiji i građanskog rata u Donbasu. Iako je nova vlada pod Petrom Porošenkom ubrzo potpisala Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, pro-ruski predstavnici iz Donjecka i Luganska hoće u Evroazijsku ekonomsku uniju.
Istorija jedne propasti
Zanimljivo je da su 1992. analitičari Dojče banke označili Ukrajinu kao zemlju sa najboljom tranzicionom perspektivom. Veliki prirodni resursi, solidna infrastruktura i obrazovana radna snaga obećavali su uspešan prelaz ka tržišnoj privredi. U trenutku raspada, Ukrajina je imala gotovo isti autput po glavi stanovnika kao Poljska, no tu se putevi razilaze: dok centralnoevropske zemlje aktivno uvode tržište, u Ukrajini počinje grabež državnih resursa.
Iako je donet pravni okvir za opštu privatizaciju, njome se otpočetka loše upravljalo. Tako je bilo pod svim predsednicima, od kojih neki nisu čak ni glumili želju za reformama. Ključna greška načinjena je na samom početku. Prvi predsednik Leonid Kravčuk postarao se da većina iz vrha komunističke partije, koja je samo promenila naziv, ostane na vlasti. Ona kao takva nije videla interes u reformama već u izgradnji nacije, nove političke filozofije i simbola. Održavanjem „statusa kvo“, bivšim komunistima je ostavljeno dovoljno vremena da akumuliraju bogatstvo u privatizovanim preduzećima. Istovremeno, godišnja inflacija raste i 1993. premašuje 10.000% što olakšava stihijsko preuzimanje. Tako nastaje prvi ešalon ukrajinskih kapitalista-oligarha.
Prva očekivanja su izneverena, pa je za predsednika 1994. izabran Leonid Kučma. Kao direktor industrijskog giganta Južmaša, poznavao je oligarhe među kojima se isticao Pavlo Lazarenko. Lazarenko je, kao bivši predsednik kompanije koja je imala monopol na uvoz ruskog gasa postao premijer, da bi kasnije završio u američkom zatvoru, optužen za pranje i proneveru više desetina miliona dolara. Oligarhija je, umesto da nestane, za vreme Kučmine vladavine konsolidovala svoju političku moć. Bez ozbiljnijih reformi, ukrajinska ekonomija nastavila je pad i kraj decenije dočekala sa više nego prepolovljenom proizvodnjom iz 1990. U istom periodu, poljski BDP se povećao preko dva puta.
Propuštena šansa
Početkom 2000-ih stvari se blago popravljaju. Realan godišnji rast u periodu 2000-2007. iznosi gotovo 8%. U tom periodu rastu i cene energenata što pogoduje budžetu, koji tek 2002. po prvi put dospeva u ravnotežu. Međutim, Ukrajina ne uspeva potpuno da iskoristi trendove: izvoz ostaje slabo diverzifikovan i sa relativno niskom stopom dodate vrednosti. Iako je nova „narandžasta vlada“ već 2004. reprivatizovala najveću ukrajinsku železaru Krivorižtal, koja je ranije prodata u bescenje zetu prethodnog predsednika Kučme, entuzijazam ubrzo iščezava. Političko vođstvo se razjedinilo i ponovo zaigralo po notama oligarhije.
Loša poslovna klima odvraćala je ulagače, pa su direktne strane investicije od sticanja nezavisnosti do 2010. zbirno iznosile svega 674 dolara po stanovniku, što je preko pet puta manje nego na Baltiku i skoro deset puta manje nego u Češkoj. Gde strani ulagači nisu hteli, domaći jesu: u uslovima sveopšte korupcije, sumnjivih tendera, aukcija i „ja tebi, ti meni“ pogodbi, politički isprepletana mreža oligarha je do 2008. isisala bogatstvo u vrednosti 85% ukrajinskog BDP-a. Osim toga, pad cene čelika i prekidi u isporukama gasa prethodili su Velikoj recesiji koja je potresla ukrajinsku privredu. Pad BDP-a od gotovo 15% u 2009. dramatično podiže spoljni dug na 90% BDP-a ali i nezaposlenost, uz pad realnih zarada.
Svim ukrajinskim vlastima zajednička su obećanja borbe protiv oligarhije, ali ne i sama borba: samo u periodu 2010-2013. dvojica vodećih ukrajinskih oligarha potrošila su čak devet milijardi dolara na kupovinu državnih medija i firmi u industriji, bankarstvu i agrobiznisu. Jedan od njih, Dmitro Firtaš, bio je šef Unije poslodavaca Ukrajine i Komiteta za ekonomske reforme, ali i prijatelj predsednika Janukoviča. Godine 2011. Ukrajina se nalazila na 152. mestu u svetu prema indeksu percepcije korupcije koji objavljuje Transparensi Internešnl.
Najnovije razočarenje
Nade i obećanja da će se sa pogubnom praksom raskrstiti i prekinuti sukob na istoku doneo je novi pro-evropski režim 2014. na čelu sa predsednikom Petrom Porošenkom.
Ipak, njegova vladavina do 2019. bila je možda najveće razočarenje. Čak i ako stavimo na stranu pad BDP-a od skoro 10% u 2015. kao posledice rata – korupcija je opstala, nisu osuđeni Janukovič niti ijedan veći oligarh, nisu zaštićeni vladavina prava i medijske slobode, niti sprečene manipulacije u parlamentu. Pitanje je koliko se i smelo očekivati od čoveka koji je i sam jedan od najbogatijih biznismena, povezan sa svim prethodnim predsednicima i interesnim grupama.
Odgovor u ogledalu
Neuspeh Ukrajine naročito je vidljiv naspram uporednih zemalja. Njena proizvodnja po glavi stanovnika danas iznosi oko 60% beloruske, 50% srpske, 25% poljske i samo 16% češke. Odgovornost je na svim vlastima koje, nošene nekompetencijom i populizmom, nisu shvatale da je snažna privreda najvažniji bedem suvereniteta.
Evropska unija kao takva ne donosi blagostanje, već reformski dinamizam kojim joj se postaje sličan i to je pouka za Ukrajinu i Srbiju. Obe zemlje niko spolja nije mogao da spreči u sprovođenju kvalitetne tranzicije. Kakvi god bili efekti (prividnog) približavanja Evropskoj uniji – i postojala alternativa ili ne – stihijska privatizacija i sistemsko isisavanje društvenog bogatstva posledica su neizvršene lustracije i nedoslednosti u izgradnji inkluzivnih ekonomsko-političkih institucija. Rezultat su siromaštvo i nejednakost.
Iako je najavio nove, ovog puta poštene privatizacije, još je rano za zaključke o predsedniku Zelenskom. Kako god bilo, Ukrajina će još dugo trpeti posledice strateških grešaka, a na Srbiji je da na onim ponovljenim uči, a da neponovljene takve i ostanu.
Ivan Radanović