Seosko knjigovodstvo zbog zatvaranja pijaca u vreme korone beleži višak pojedinih namirnica, ali i manjak drugih. Razlog za to je činjenica da nijedno poljoprivredno domaćinstvo ne može sve da proizvede samo. Uprkos izumiranju ruralnih sredina, čak hiljadu sela u Srbiji vapi za prehrambenim prodavnicama. Nekada su se u seoskim trgovinama kupovali začin, šecer, ulje, cigarete, kafa i piće. A sada se često kupuju i brašno, proizvodi životinjskog porekla, povrće, voće, konditorski proizvodi…
Sa zatvaranjem pijaca zbog epidemije korone, mnoga mala poljoprivredna domaćinstva u Srbiji muku muče kako da ono što proizvedu dopreme do tržišta. Što su dalje od grada, to je logistika komplikovanija i veća opasnost da neželjeni višak na kraju propadne. S druge strane, aktuelni izveštaji o situaciji u srpskim selima pokazuju da i oni koji proizvode hranu na svojim gazdinstvima uveliko prave zalihe namirnica koje im nedostaju. Tako u ovom trenutku seosko knjigovodstvo beleži istovremeno i višak i manjak hrane.
Razlog deficitarne proizvodnje za sopstvene potrebe je u tome što poljoprivrednici nemaju dovoljno vremena da proizvode sve što im je potrebno. Osim toga, pojedinim vrstama voća i povrća ne odgovara podneblje, a ima i artikala koje se ne isplati proizvoditi.
Promena potrošačkih navika i na selu
Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji ima 4.709 sela i mnoga od njih skoro su pusta ili polako izumiru. Uprkos tome, oko 1.000 sela u našoj zemlji vapi za otvaranjem prehrambene prodavnice. Ove tvrdnje predočene su tokom prošlogodišnje javne rasprave o Nacrtu zakona o trgovini u Privrednoj komori Srbije. Tom prilikom privrednici su ukazali na potrebu da se poboljšaju snabdevanje prehrambenim proizvodima na selu i uslovi za širenje mreže trgovinskih lanaca.
Praksa nekih od njih dokazuje da je otvaranje prehrambenih prodavnica u ruralnim područjima dobar poslovni potez. Jedan od primera je lanac trgovina „Europrom“, koji već niz godina ima prodavnice u dvanaest sela u valjevskom kraju. U ovom preduzeću za „Biznis i finansije“ kažu da su se potrošačke navike i u selima uveliko promenile. Nekada su se u seoskim prodavnicama kupovali začin, šecer, ulje, cigarete, kafa i piće, a ostalo je svaki domaćin sam proizvodio. Sada, uz pomenute namirnice, seoske porodice često kupuju proizvode životinjskog porekla, povrće i voće koje sami ne proizvode, kao i konditorske proizvode.
Meštani sela sa kojima smo razgovarali, kažu da im mnoge namirnice nedostaju. Sigurni su da bi otvaranje prehrambenih prodavnica tamo gde ih nema bio dobar posao za trgovce. Takođe, bio bi spas i za mnoge koji žive na selu i sada moraju da idu u nabavku u najbliže gradske trgovine. A one su daleko, što iziskuje ne samo vreme, nego i dodatne troškove za prevoz.
Zdrava hrana u tanjiru
Ivana Miletić iz sela Sekurič kod Rekovca zajedno sa roditeljima uzgaja prasad, kokoške, voće i povrće za sopstvene potrebe. Za prodaju imaju veće stado ovaca i kupinu. I pored raznovrsne proizvodnje, ni oni ne mogu bez prodavnice.
„Od povrtarskih kultura imamo krompir, luk, paradajz, boraniju, bob, pasulj, grašak i krastavac. Od voća uzgajamo jabuke, kruške, šljive, kajsije, višnje, grožđe i kupine. Troškovi proizvodnje namirnica za naše potrebe iznose između 50 i 60 hiljada dinara godišnje. Ne trošimo novac na pesticide, a štedimo tako što prasad jedu ono što ostane od naših obroka. Ušteda nije velika, ali kada bismo kupovali sve te proizvode to bi nas sigurno izašlo skuplje. Trudimo se da održimo proizvodnju, jer nam je pre svega važno da se zdravo hranimo“, priča najmlađi član seoskog domaćinstva Miletić.
U obližnjoj radnji njeni roditelji nabavljaju hleb, papriku, kupus, cveklu, karfiol, šargarepu, mleko i mlečne proizvode, kao i voće koje ne proizvode. Ukoliko se ulaže u proizvodnju brašna, hleb je samo malo jeftiniji, dok je za brigu o govedima i proizvodnju mleka i mlečnih proizvoda potrebno mnogo vremena. Zato je sve manje domaćinstava u Sekuriču koja se bave stočarstvom, kaže Miletić.
Mala ušteda od sopstvene proizvodnje
Miletić dodaje i kako je isplativije kupiti tovne piliće koji brzo dostignu težinu za klanje, nego uzgajati domaću živinu ili kupovati gotovo pileće meso. S druge strane, kupus i paprika se ne proizvode zbog neodgovarajuće konfiguracije zemljišta i problema sa navodnjavanjem.
„I pored sopstvene proizvodnje, za hranu potrošimo mesečno 10.000 dinara, a proizvodnjom ustedimo oko 2.000 dinara. Seoske žene su navikle da same prave zimnicu. Tako i moja majka i druge žene u selu svake jeseni nabavljaju u radnji namirnice neophodne za spravljanje zimnice. Iako bi im se više isplatilo da kupe gotove proizvode. Ostali meštani u selu uglavnom kupuju isto što i mi, pa seoska prodavnica dobro posluje već skoro dve decenije. Stariji u radnji kupuju namirnice, a mladima je to jedino mesto okupljanja“, kaže Ivana Miletić.
Ni na selu više nemaju vremena
Slobodan Mitrović iz sela Paune kod Valjeva takođe tvrdi da tamošnja prehrambena prodavnica i te kako ima kupaca. On proizvodi dovoljno povrća za sopstvene potrebe. Ali ipak u radnji pazari hleb, brašno, ulje, šećer, začine i pojedine vrste voća. Njegova porodica ima dovoljno povrća, ulaganja su minimalna i za to je potrebno mnogo više vremena, rada i truda, nego novca. Pošto Mitrovići imaju veću proizvodnju mleka, moraju da se posvete kravama i proizvodnji stočne hrane, pa nemaju vremena za rad u voćnjaku.
„Uzgajam neke voćne vrste, ali za svoju porodicu u prodavnici kupujem jabuke, breskve, lubenice i razno drugo voće. Ne izdvajam mnogo novca za to, pa zato i ne upoređujem troškove. Zato ne znam da li je isplativije da to voće sam proizvodim ili da ga kupujem. Imamo mnogo obaveza i nemamo vremena za negu voća“, objašnjava Mitrović. Iz tog razloga su i njegovo i sva druga domaćinstva u selu, i pored danonoćnog rada na njivi, neminovno upućeni u trgovine. Svako kupuje ono što mu nedostaje, potrebe su različite i nema nekih pravila. Osim jednog. „Niko ne može da proizvede sve sam“, kratko zaključuje starosedelac sela Paune zašto je isplativo prodavati hranu i onima koji je prave.
Nataša Šutuljić
Foto: pasja1000, Pixabay