Evropski farmeri već hiljadama godina muzu stoku. Oni su mleko i mlečne proizvode koristili kao dodatak ishrani tokom nestašica hrane.
Ljudska vrsta jedina je u prirodi koja pije mleko drugih sisara. Ovaj običaj dovodi se u vezu još sa čovekom neolita, iz perioda kada je pripitomljavana stoka i kada su ljudi počeli da obrađuju zemlju.
Dostupni arheološki i genetički podaci sugerišu da su postojala najmanje dva velika centra u kojima se uzgajala stoka – u Indiji i na Bliskom istoku – odakle potiču dve glavne vrste, zebu (indijsko, grbavo goveče) i Bos taurus, domaće goveče.
Međutim, istraživanja pokazuju i da se muža krava, ovaca i koza u početku odvijala u samo nekoliko manjih oblasti u Aziji, oko 7000 godina pre nove ere. Do tada su životinje gajene zbog mesa i kože, a korišćene su i za rad. U tom periodu, uzgajanje stoke počinje da se širi i u južnu i centralnu Evropu. U Skandinaviji i Velikoj Britaniji stoka se gaji tek od oko 4000 godina p.n.e., a u Americi od pre oko 3500 godina p.n.e.
Sir nastao slučajno
Farmeri u Evropi su od početka muzli stoku. Međutim, to mleko dugo je korišćeno samo u periodima nestašice hrane, ono nije bilo važna namirnica u ishrani čoveka. Fermentisani mlečni proizvodi, kao što je sir, nastali su sasvim slučajno. I danas primećujemo da se u severnijim državama mleko i uošte masti više konzumiraju u odnosu na jug, gde mleko ne može duže da ostane sveže i gde su mnogo popularniji sirevi i druge mlečne prerađevine.
Časopis Nature u tekstu „Mlečna revolucija“ navodi kako je arheolog Piter Bogucki, profesor na Univerzitetu Prinston, još sedamdesetih godina prošlog veka primetio na jednom nalazištu u Poljskoj kako su tadašnji farmeri koristili grnčariju sa izbušenim sitnim rupicama. Reč je o naseobini iz kamenog doba od pre oko 7000 godina. Grnčarija je bila vrlo neobična, ali je primećena na još nekim lokacijama. Nešto slično Bogucki je video u kući svojih prijatelja – to je bila posuda za sirenje, ali nije bilo načina da se zaista potvrdi da je ova grnčarija za to služila. Tek 2011. godine, kada su analizirani ostaci masti u glini, zaista je potvrđeno da je grnčarija iz Poljske korišćena za pravljenje sira, i da je najstarija u svetu koja je u te svrhe korišćena.
Intolerancija na laktozu
Naime, mleko je uglavnom bilo toksin. Čak i danas veliki procenat ljudske populacije ima problem da ga svari. To je zato što čovek u detinjstvu postepeno gubi sposobnost da vari laktozu, mlečni šećer, koji čini oko 2-8 odsto čvrste supstance u mleku. Za varanje laktoze potreban je enzim laktaza koji se sve manje proizvodi kako se dete (kao i drugi sisari) odvikava od dojenja, da bi u nekom trenutku potpuno prestalo da ga toleriše. Zbog svega ovoga, i danas u mnogim delovima sveta čovek mleko ne konzumira nakon detinjstva, odnosno perioda sisanja.
Da bi ovo nekako prebrodili, uzgajivači stoke su naučili kako da mleko prilagode – pravili su od njega fermentisane mlečne proizvode u kojima je sadržaj laktoze znatno manji.
Nekoliko hiljada godina kasnije, u Evropi se raširila genetska mutacija koja je omogućila da i odrasli proizvode laktazu. Naučnici su čak uspeli da utvrde da je mutacija nastala pre oko 7500 godina na tlu današnje Mađarske.
Mutacija se raširila brzo po čitavom kontinentu i zahvaljujući tome danas u Evropi, za razliku od ostatka sveta, veliki procenat ljudi ima toleranciju na laktozu.
Smatra se da u svetu danas oko 35 odsto ljudi može da vari laktozu i nakon uzrasta od sedam ili osam godina. Međutim, čak i u Evropi postoji velika razlika, pa tako manje od 40 odsto Grka i Turaka ima toleranciju na laktozu, dok je u Britaniji i skandinavskim zemljama taj procenat kod odraslih veći od 90. Oni koji su netolerantni na laktozu nisu životno ugroženi ako popiju dosta mleka, ali mogu da očekuju veoma neprijatne simptome.
Izvor: Nauka kroz priče
Foto: Myriams-Fotos, Pixabay