Put do istine i pravde u Srbiji ne samo da je trnovit, već i košta. Da bi uopšte mogli da pokrenete postupak žalbe, bilo da ste u pravu jer postoji očita greška u rešenju ili mislite da ste u pravu, pa se ispostavi da niste, osnov je plaćanje takse. U zavisnosti od toga na šta se odnosi žalba na rešenje zavisi i visina ovog nameta. Zakonom o republičkim administrativnim taksama propisani su iznosi koje podnosilac žalbe mora da plati i oni se kreću od 480 dinara do 1.970 dinara.
Dragoljub Rajić, iz Mreže za poslovnu podršku, za „B&F“ kaže da po broju taksi koje se građanima naplaćuju za obraćanje državnim organima, Srbija je u samom vrhu ove neslavne liste u Evropi. Prema njegovim rečima različiti izvori navode da postoji između 190 i 240 ovih taksi na nivou Republike i lokalnih samouprava, sudova i drugih organa. Poređenja radi, Češka ih ima 67, Slovačka 49, Austrija 70.
Suočavanje sa taksama na žalbu nedavno je bilo aktuelno kada je veliki broj građana prestonice dobio nova rešenja za porez na imovinu, koji je u pojedinim slučajevima bio veći i do sto odsto, i nije bio srazmeran rastu vrednosti kvadrata nekretnina. Da bi utvrdili o čemu je reč, svi nezadovoljni građani, poreski obveznici pokrenuli su postupak žalbe, a da bi on uopšte mogao da bude sproveden prvi i osnovni uslov jeste plaćanje takse od 480 dinara.
Međutim, taksa na žalbu se plaća i u drugim slučajevima, a Zakon o administrativnim taksama je propisao kada i koliko.
Nema odgovornosti za grešku
Dragoljub Rajić ocenjuje da u Srbiji ne postoji odgovornost državnog organa u slučaju greške ili pogrešnog obračuna, za razliku od nekih evropskih zemalja gde država mora finansijski da snosi odgovornost za svoje greške.
„U 16 zemalja Evropske unije pravilo je da se novac od takse plaćene za žalbu na poreska, sudska i rešenja lokalnih samouprava uvek vraća uplatiocu ukoliko je došlo do greške poreskog, sudskog ili drugih organa. Takođe, sva kamata na dug nastala u međuvremenu se otpisuje. U nekim zemljama EU ne morate platiti porez ako imate dokaz da je pogrešno obračunat i dok poreski organ ne načini ispravku, a kod nas na svako poresko rešenje u kome su napravljene kardinalne greške u obračunu morate platiti porez, inače vam teče kamata koja godišnje iznosi i preko 16 odsto“, ističe Rajić.
Dodatni apsurd je, ukazuje naš sagovrnik, što kada se žalite na rešenje Poreske uprave, žalbu podnosite sekciji Ministarstva finansija u kojoj rade isti činovnici koji su prethodnih godina radili u poreskim upravama, a ne nezavisni eksperti za primenu poreskih propisa.
„Zato trenutno preko 15.000 žalbi čeka godinu do dve na odgovor, a za sve to vreme pravna i fizička lica moraju da plaćaju kamatu. Onda najčešće taj drugostepeni organ donosi odluku protiv vašeg interesa, često i protivzakonitu i čak protivnu internim pravilima Poreske uprave. Na kraju, ako svo to preganjanje koje traje godinama, izdržite i mentalno i finansijski, obraćate se Upravnom sudu koji opet godinama ne donosi rešenje, a vaša kamata raste. Pritom, na svakom tom koraku plaćate taksu na žalbu, nekad i četiri, pet puta u procesu“, ističe Rajić.
Poreski obveznici u Srbiji su u ovoj godini, prema njegovim rečima, dvostruko više nemoćni i obespravljenim u ovim „kafkijanskim“ procesima nego 2008. godine i njihova privatna imovina uvek je na meti nedosledne države.
„Ne postoji ni finansijska, ni lična odgovornost državnih činovnika koji krivo tumače propise i time nanose štetu građanima i privrednim subjektima i zato se stiče utisak da je njima svejedno kakva rešenja izdaju. Čak, što više grešaka i netačnih obračuna to bolje za državu, jer će se budžet više puniti. Sistem određivanja visine i naplate poreza u Srbiji idealan je za korupciju, podmetanja i zloupotrebe, jer je poreski obveznik sitna riba u odnosu na sistem i jako teško dokazuje propuste u radu poreskih organa“, ističe Rajić.
Kako ukazuje naš sagovornik, jako je sumnjiv broj grešaka u ovogodišnjim poreskim rešenjima o porezu na imovinu, jer gotovo svako drugo izdato rešenje ima grešaka ili nelogičnosti. Liči i na to da je ovo način da se dodatno napune budžeti lokalnih samouprava koji su značajno smanjeni sa izbijanjem pandemije Kovid-19 i potrebom države da centralizuje trošenje novca iz budžeta tokom krize, zaključuje naš sagovornik.
Za svaku žalbu na rešenje po taksa
Prava adresa za odgovore, gde smo i postavili pitanja jeste Ministarstvo finansija Republike Srbije. Uz konstataciju da se Zakonom o republičkim administrativnim taksama propisuju plaćanja administrativne takse, prvo pitanje je zašto se plaća taksa u slučaju žalbe.
„Imajući u vidu da je postupak koji organ vrši po žalbi, novi postupak organa u odnosu na postupak u kome je donet upravni akt kojim je odlučeno o pojedinačnim pravima i obavezama i na koji se izjavljuje žalba, republička administrativna taksa se plaća za podnošenje žalbe organu, ako ovim zakonom nije drukčije propisano, u iznosu iz Tarifnog broja 7. u zavisnosti od vrste upravnog akta postupajućeg organa na koji je izjavljena žalba. Pored toga, plaća se i taksa iz Tarifnog broja 9. Tarife ovog zakona, za donošenje (novog) rešenja u postupku po žalbi“, navode u Ministarstvu finansija.
Najniži iznos takse za žalbu organu je 480 dinara. Zakonom je propisano da ako se u istoj upravnoj stvari podnosi jedna žalba protiv više rešenja, taksa iz ovog tarifnog broja plaća se prema broju rešenja koja se osporavaju žalbom.
„Za žalbu protiv rešenja o prekršaju plaća se taksa u iznosu od 1.450 dinara, za žalbu protiv rešenja carinarnice donetom u upravnom postupku plaća se taksa u iznosu od 1.760 dinara. Za rešenje po žalbi protiv rešenja Registratora udruženja donesenog u prvom stepenu u vezi sa upisom u Registar udruženja plaća se taksa u iznosu od 650 dinara, koliko iznosi i za rešenje po žalbi protiv rešenja Registratora stranih udruženja donesenog u prvom stepenu u vezi sa upisom u Registar stranih udruženja. Za žalbu na rešenje Poreske uprave doneto u upravnom postupku plaća se taksa u iznosu od 1.970 dinara“, kažu u Ministarstvu finansija.
Još jedan zakon reguliše ovu oblast. U skladu sa članom 84. Zakona o opštem upravnom postupku, troškovi postupka jesu izdaci za takse, lični troškovi stranke, gde spadaju troškovi dolaska i gubitka vremena i zarade. Zatim neophodni i opravdani troškovi zastupanja stranke i troškovi usmene rasprave i izvođenja dokaza, a tu spadaju stvarni troškovi svedoka i stvarni troškovi i nagrade veštaka, tumača, prevodilaca i privremenih zastupnika, troškovi uviđaja, kao i posebni izdaci u gotovom novcu organa koji vodi postupak, a to se odnosi na putne troškove službenih lica, oglasi i slično.
„U smislu člana 85. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka. Prema stavu 6. istog člana ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu. Prema članu 86. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku prethodno, pre nego što se odluči o tome ko snosi troškove postupka, stranka snosi troškove postupka koji je pokrenut njenim zahtevom ili žalbom“, odgovor je Ministarstva finansija na pitanje da li građanin u slučaju da je nezadovoljan odlukom prvostepenog organa i želi ponovo da se žali drugostepenom, mora i tad da plaća taksu.
Veliki je raspon između najniže takse koja iznosi 480 dinara i najviše 1.970 dinara, skoro četiri puta. U Ministarstvu kažu „da se visina utvrđuje u skladu sa Pravilnikom o metodologiji i načinu utvrđivanja troškova pružanja javne usluge na osnovu složenosti određenog postupka, na osnovu troškova rada nastalih u postupku izdavanja spisa, odnosno izvršenja radnji na zahtev zainteresovanih lica, odnosno ostalih troškova koji direktno učestvuju u pružanju javne usluge“.
Na poslednja tri pitanja – za koje namene se novac od tih taksi troši, da li i u kom iznosu se uplaćuju u republički ili budžet lokalnih samouprava i koliko na godišnjem nivou po tom osnovu se prikupi novca – odgovore nismo dobili.
Danijela Nišavić
Foto: Pixabay