Na dnu Evrope ili na vrhu Balkana

933

Na pitanje zbog čega zapadnoevropski stručnjaci u ogromnoj meri ne poznaju balkansku istoriju, iako im je Balkan „pod nosom“, slovenački sociolog Jan Makarovič kaže: „O Balkanu i dalje vlada stereotip da je to zabit ’polupismenih brđana’, kojom vladaju plemenski vladari i krvna osveta, gde se ljudi bore za zemlju, žene i relikvije, i gde još uvek važi zakon krvi, zemlje, pesnice i pola. Uz takvu sliku Balkana, svakog pravog Britanca obuzimaju plemenita osećanja, koja su ispunjavala njegove pretke u vremenima kolonizacije Afrike, kada su pokušavali da tamošnje poglavare odviknu od ljudožderstva i sličnih nepodobnosti. Slično tome bi trebalo preuzeti na sebe ‘breme belog čoveka’ i opametiti te balkanske divljake, naučiti ih civilizaciji“.

Jedna od veoma retkih šala o Evropljanima, govori o evropskom konceptu raja i pakla. Raj je tamo gde su policajci Britanci, glavni kuvari Francuzi, mehaničari Nemci, ljubavnici Italijani, a gde sve organizuju Švajcarci. Pakao je tamo gde su glavni kuvari Englezi, mehaničari Francuzi, ljubavnici Švajcarci, policajci Nemci, a gde sve organizuju Italijani.

„Globalizacija“ Evrope u ujedinjeni ekonomski prostor nije zatrla stereotipe o evropskim narodima, netrpeljivosti proizašle iz komšijskih razlika, niti je uspela da proizvede „globalni“ evropski duh. Šta više, ni danas nije jasno gde je, ustvari, granica Evrope i čime se ona određuje?

Gvozdena zavesa koja je delila Evropu na Istok i Zapad je odavno formalno prestala da postoji, ali ona i dalje obeležava evropski prostor ne samo kada se premerava ko vuče a ko kaska i koči ekonomski napredak, nego možda još više u predstavama ko je kolevka evropske kulture, a ko njena periferija i na kraju – teška zabit.

Od dve države s jednim narodom, do jedne države s dva naroda

Do koje mere je Evropa i dalje podeljena u pogledu svog identiteta najbolje pokazuje primer države koja ekonomski predvodi Stari kontinent. Nemačka, uprkos zajedničkoj nacionalnoj državi, i dalje nije rešila pitanje nacionalnog identiteta. Razlika u odnosu na vreme kada je postojao Berlinski zid je suštinski samo u tome da je rascep između Istoka i Zapada postao unutrašnje pitanje i da je sa međunarodne scene prebačeno u domaće dvorište.

Dok su pre 1990. godine to bile dve nemačke države i navodno jedan narod, sada je to, paradoksalno, ponovo jedna nemačka država, ali sa dva nacionalna identiteta. To znači da, uprkos zajedničkoj novčanoj valuti i državnom aparatu, rasparčani nacionalni identitet se odražava kroz različitu kulturu, iskustva i svakodnevni život, piše Ksenija Šabec, socilog i predavač na Fakultetu za društvene nauke Univerziteta u Ljubljani u svojoj studiji „Na dnu Evrope ili na vrhu Balkana“.

„Loša kopija originala“

Ipak, biti Istočni Nemac u današnjoj Nemačkoj je, iz stereotipnog ugla zapadne civilizacije i kulture svakako ogromna prednost u odnosu na „ideološku sabraću“ u drugim bivšim komunističkim državama na tlu Evrope. Istočna Evropa se i dalje tretira kao nešto drugo i različito, a neretko i kao direktno negativno u odnosu na „originalnu Evropu“.

Pobeda jednog ekonomskog sistema, zapadnog kapitalizma, nametnula se i kao društveni i kulturološki obrazac šta su izvorne i jedine priznate evropske vrednosti. Gomila ljudi iz bivšeg socijalističkog bloka je u patološkoj potrazi za novim identitetom, novim „imenom i prezimenom“ u nastojanju da se približi tom „jedinom pravom“ evropskom duhu oličenom u Evropskoj uniji. Istovremeno „crvena zvezda je sa podjednakim žarom stigmatizovana kao i njena ’žuta imenjakinja’ pre i tokom Drugog svetskog rata, postavši njena naslednica“, kaže Šabec.

Istok podstanar, Balkan beskućnik  

Ako je Istočna Evropa podstanar na sopstvenom tlu, onda je Balkan beskućnik od koga bi dobro uređena i skućena zapadna Evropa najrađe okrenula oči, samo kad ne bi bio tako geografski blizu. Taj „tamni vilajet“  i „oprijentalni atavizam“ na dalekoj periferiji Evrope predstavlja večiti izvor problema, sa kojim Zapadna Evropa ne zna šta da radi a koji je posebno stigmatizovan ratovima koji su okončali postojanje Jugoslavije.

Na pitanje zbog čega zapadnoevropski stručnjaci u ogromnoj meri ne poznaju balkansku istoriju, iako im je Balkan „pod nosom“, slovenački sociolog Jan Makarovič ima netipičan odgovor za današnje licemerno vreme političke korektnosti. Makarovič ironično kaže da je glavni izvor evropskog poznavanja Balkana – verovatno pisac Karl Maj i njegova slika divlje, egzotične zemlje, u kojoj se žene nikada ne odvajaju od feredže, a muškarci od sablje, i gde uprkos različitim verama, narodima, jezicima, pismima, mentalitetima i rasama, neprestano vlada nasleđena mržnja.

„Breme belog čoveka“ među balkanskim brđanima

To je slika zemlje „polupismenih brđana“, kojom vladaju plemenski vladari i krvna osveta, gde se ljudi bore za zemlju, žene i relikvije, i gde još uvek važi zakon krvi, zemlje, pesnice i pola. „Uz takvu sliku Balkana, svakog pravog Britanca obuzimaju plemenita osećanja, koja su ispunjavala njegove pretke u vremenima kolonizacije Afrike, kada su pokušavali da tamošnje poglavare odviknu od ljudožderstva i sličnih nepodobnosti. Slično tome bi trebalo preuzeti na sebe ‘breme belog čoveka’ i opametiti te balkanske divljake, naučiti ih civilizaciji“, kaže Makarovič.

Uostalom, ako još ima nostalgičnih u današnjim usitnjenim balkanskim državicama koje su činile nekadašnju Jugoslaviju da smo u njeno doba bili „neko i nešto“ u očima celog sveta, pa i Zapada, Ksenija  Šabec kao otrežnjenje navodi izajvu Dejvida Andersona, bivšeg ambasadora SAD u Jugoslaviji od 1981. do 1985. godine. Anderson je o Jugoslovenima zapisao sledeće:

„To je perverzna grupa naroda, po svom ponašanju veoma slična plemenskoj; sumnjičavi su i nepoverljivi jedni prema drugima, naizgled ljubazni, ali zapravo veoma cinični, stalno spremni na borbu, ponosni na svoju ratničku istoriju i sasvim nesposobni da se suoče sa modernim svetom“.

Balkan kao projekat bez ičeg ljudskog

Srećom, moderni svet se posle raspada Jugoslavije i komunističkih sistema na istoku Evrope, samoinicijativno suočio sa zaostalošću u komšiluku, osnovaši čak i posebnu banku za njegovu obnovu i rekonstrukciju. Doduše, mnogo tog novca se vratilo obnoviteljima kroz usluge njihovih konsultanata, ili je završilo u mermernim holovima njihovih hotela i kompanija koje su došle u potragu za jeftinom radnom snagom, kaže Šabec.

Balkan je uzdignut još jednu stepenicu više i stavljen pod svojevrsni patronat, to je postao raj za bezbrojne razvojne agencije i nevladine organizacije. Balkan je postao projektni zadatak, a rečnik kojim se sada opisuju balkanske države i ljudi koji u njima žive teško da asociraju na bilo šta ljudsko. Balkan i sva njegova istorija, tradicija i kultura sada se svode na: izgradnju kapaciteta, obuku trenera, unapređenje okruženja, umrežavanje, prikupljanje sredstava, održivost, izlazne strategije, monitoring, evaluaciju…

Preprodavci balkanske tradicije

Kako reaguju Balkanci na ulogu „evropskih parija“? Postoji nekoliko vrsta pokušaja bekstva od stigmatizacije.

Prvi je doslovno bekstvo, a u poslednje vreme pravi egzodus sa „uklete teritorije“ u zapadne države. Drugi je bekstvo u suprotnom pravcu – u šovinističku histeriju.

Treći je „postmodernističko“ isticanje balkanskih specifičnosti u tradiciji i kulturi. Ova varijanta, naizgled najkonstruktivnija, ima dve glavne zamke. Prva je komercijalizacija tradicije kroz ekskluzivne preprodavce „lokalnih boja“ u filmskoj, muzičkoj i kulinarskoj industriji, s tržišnom logikom da ako velikih specifičnosti i nema, treba ih izmisliti.

Druga zamka je još pogubnija po autentični kulturni identitet i tradiciju. To je „balkanska popularna kultura“ koja nudi „egzotiku“ u vreme sveopšte dosade i sterilizacije zapadne kulture. Balkan se predstavlja kao mesto užitaka koji su nedostupni u Evropi, sve je frenetično, prenaglašeno i skandalozno. Time se veličaju upravo one karakteristike Balkana koje mu Zapadna Evropa stalno pripisuje: nazadnjaštvo, orijentalnost, neuljudnost, necivilizovanost… Ukratko, balkanske zemlje same sebe reklamiraju kao zabit u kojoj je dozvoljeno – i to za male pare – sve što je u civilizovanoj Evropi odavno postalo nezamislivo.

Istok je i dalje samo „privezak“ Zapada

Zato, kaže Šabec, kada se govori o evropskim integracijama, nužno je razlikovati ujedinjavanje iz ekonomskih razloga, od onog ujedinjavanja koje pokušava da od Evrope stvori zajednički duhovni prostor sa svojim bogatstvom ideja, zajedničkim istorijskim sećanjem, identitetom, ukratko, sa svojim razlogom postojanja.

Dok je prvo ujedinjavanje nesumnjivo dobrodošlo i pre svega nužno, drugo je često samo slepa senka prvog – Istok je, a posebno Balkan, i dalje samo „privezak“ Zapada. Ekonomsko ujedinjavanje donosi kratkoročno dobru prognozu i ekonomski uspeh, ali dugoročno ostavlja za sobom duhovnu prazninu, jer ne ostaje mnogo toga što bi pojedincu koji i dalje „tranzitira“ ka „originalnim evropskim vrednostima“ donelo osećaj ne samo pojedinačne, već i kolektivne samosvesti.

Piše: Zorica Žarković, Biznis i finansije – Bif.rs