Buda je kuvala Titu i Kardelju, mnogi ambasadori su joj po isteku svog mandata nudili da pođe sa njima i bude im lična kuvarica. Dobila je ponudu i da kuva u centrali UN u Njujorku. Sve je odbila, jer nije želela da ide u nepoznate zemlje. Celu karijeru je provela u motelu „Sopoćani“, a danas živi u iznajmljenoj sobi!
Budimirka Buda Mladenović zaštitni je znak, ali i tragična heroina motela „Sopoćani“, kraj istoimenog srednjovekovnog manastira kod Novog Pazara. Dok se bliži devedesetoj godini života, ova starica i dalje s istim žarom sprema kulinarske specijalitete tog kraja. Ona radi u motelu od svoje 20. godine, u dve smene, od jutra do ponoći i tako punih 66 godina.
Svi se slažu da Budimirka Mladenović ima ustvari 120 godina staža, jer nikada nije koristila vikend niti je odmarala bilo koju smenu, a samo četiri puta je otišla na odmor. Njen život je bio kuhinja, zapravo kuhinja motela „Spoćani“ postala je njen dom.
Zaposlila se kao kuvarica kako bi mogla da kupi haljinu za udaju
„Odrasla sam u siromašnoj porodici, čuvala ovce, a majka mi je rekla da se zaposlim ovde kao kuvarica i tako dođem do svog dinara. Govorila mi je da je to jedini način da kupim haljinu u kojoj bih se mogla udati“, priča Budimirka.
Ona nije ni slutila da će vreme od 1954. do danas provesti u kuhinji, gde je postala majstor za domaću kuhinju iz novopazarskog kraja: tembal, roštilj, proju, pite, pogače, jagnjetinu ispod sača…
Od Tita, preko ambasadora, do Ujedninjenih nacija
Kako kaže, kulinarskom zanatu naučila je Eržebet, kuvarica Moše Pijade, a ubrzo je počela da sama eksperimentiše i priprema specijalitete domaće kuhinje ovog kraja, poput proje, raznih pita, pogača, jagnjetine, teletine…
Tokom godina motel su posećivali ambasadori, razni državnici, čelnici Komunističke partije poput Rankovića, Kardelja, ali i sam Josip Broz Tito, sa kojim susret pamti čitavog života.
Osim Tita, njenom kuhinjom oduševljeni su bili i svi gosti. Ambasadori su po isteku mandata želeli da je vode u svoju domovinu kako bi im bila lični kuvar, ali se njoj nije išlo iz Sopoćana. I pored toga, nisu je zaboravili. Pisma, razglednice i pokloni godinama su joj stizali iz Australije, Japana, Nemačke, Kanade, Meksika, Amerike…
Da je angažuju, želeli su i vlasnici najboljih hotela Jugoslavije, a jedna delegacija diplomata ponudila joj je i posao u centrali UN u Njujorku, koji je takođe odbila iz straha da da zakorača u nepoznato i nepredvidivo.
Zaradila za haljinu, ali se nikad nije udala
I tako godinu po godinu, deceniju po deceniju, motel joj je postao jedina kuća. Tako se prema njemu i odnosila, radila je dve smene, spavala po par sati, na bolovanje nikad nije išla, a godišnji odmor koristila je samo četiri puta.
Buda Mladenović ističe da joj je žao što se nije udala. I dodaje kako često misli o godinama koje su prohujale.
Izvor: Serbiantimes