Investitori će uskoro na američkim berzama moći da špekulišu cenama vode, što otvara mogućnost za veštačko podizanje troškova za domaćinstva, poljoprivrednike i druge korisnike. Klimatske promene i privatizacija prirodnih resursa rasplamsavaju konflikte po celom svetu. Uz to, raste opasnost da ćemo biti žedni i izloženiji zarazama. Da li voda može da bude u nečijem vlasništvu ili je javno dobro? Čija je voda u Srbiji?
Nekoliko država u Latinskoj Americi je među najboljim istorijskim primerima kako ne treba upravljati vodom. Čile je još pre četiri decenije otvorio vrata privatizaciji tog resursa i stanovnici trpe posledice sve do današnjeg dana. Usled prodaje vodovodâ i drugih komunalnih firmi, te dopuštanja proizvođačima pića da upravljaju izvorima, pijaća voda postaje sve dragocenija u gradovima i područjima u zemljama kao što su Ekvador, Brazil i Gvatemala.
Finansijski derivat donosi opasnost od skokova cena
Kako raste raspon između potražnje za vodom i ponude, na tržištu se pojavljuju mehanizmi kontrole snabdevanja, i to obično nauštrb siromašnijih slojeva. Tako su operateri berzi CME i Nasdaq iz Sjedinjenih Država prošlog meseca najavili da će pre kraja godine u trgovanje uvesti terminske ugovore vezane za indeks cena vode u Kaliforniji.
Kupci novih fjučersa neće trgovati pravom vodom, ali moguće turbulencije u cenama bi se lako prenele na realne troškove
Taj pokazatelj prati vrednost po ugovorima za promptnu odnosno isporuku odmah, jer se u najmnogoljudnijoj i bogatoj američkoj državi već trguje pravima na eksploataciju vode, kao i na drugim mestima. Ali uvođenje terminskih ugovora, fjučersa, znači da će investitori moći da se klade na cene i da će se potencijalne oscilacije verovatno prelivati na troškove za obične ljude.
Indirektni uticaj na raspodelu
Farme i lokalne samouprave kupovinom ovih finansijskih derivata neće postati vlasnici vode, nego će samo moći, u teoriji, da zarađuju na potencijalnim promenama cene i tim sredstvima kupuju pravu vodu.
Indeksi cena, prava na korišćenje, vlasništvo nad zemljištem na kom su izvori i druge alatke sve su veće barijere za jednaku raspodelu vode čak i tamo gde u pravnom smislu niko ne može da poseduje jezero ili podzemne rezerve. Ali pravo pitanje je da li je voda, s rečnim koritima i prirodnim rezervoarima, bilo čija.
Fjučersi su berzanske alatke čiji će vlasnici platiti unapred određenu cenu za sirovine ili struju onda kada ugovor istekne. Oni u međuvremenu mogu da prodaju te hartije drugima. Investitor kupuje terminski ugovor ukoliko smatra da će cena robe na dan poravnanja biti viša nego što je on obavezan da plati. Postoje i fjučersi vezani za indekse akcija, obveznice ili druge finansijske proizvode. U ovom slučaju, reč je o indeksu cena vode u Kaliforniji i vlasnici terminskih ugovora će po isteku roka unovčiti ili izgubiti razliku između svoje i trenutne cene na tržištu.
Voda ne pripada snabdevačima, proizvođačima pića
Nije sporno što plaćamo flaširanu, toplu vodu i česmovaču. No tu tečnost proizvođač pića, toplana i vodovod nisu proizveli, nego samo pružaju usluge kao što su prerada, prenos i distribucija. Uzgred, izgradnja dugih cevovoda kakvi postoje u Kaliforniji višestruko podiže cenu, kao i desalinizacija.
Očigledno je da privatizacija lokalnim stanovnicima ograničava pristup vodi. Da li će oni siromašniji u nekom trenutku biti žedni i izloženi infekcijama – i gladni, jer neće moći da navodnjavaju njive i bašte?
Da li će kupanje postati luksuz? Vodosnabdevači u Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji i drugim razvijenim zemljama već godinama promovišu skraćivanje tuširanja na četiri minuta, pogotovo tokom vrućina.
Poslovnim ljudima je, recimo, u interesu da vodom iz zemlje s nižim prihodima snabdevaju bogatiju zemlju, gde će više zaraditi. Razmislimo da li smeju to da rade bez pristanka lokalne zajednice, čak i kad imaju koncesiju ili drugi ugovor.
Uloga vode u izbijanju ratova
Konflikti oko vode su zabeleženi još u najdavnijoj istoriji, ali sada su svakodnevica. Poznavaoci geopolitičke situacije ukazuju na faktor suše u izbijanju ratova kao što je onaj koji u Siriji traje već deset godina.
Širom Afrike i u Indiji redovno se dešavaju lokalni sukobi i pobune protiv vlasti i privatnih snabdevača. Etiopija je izazvala ozbiljan spor s Egiptom i Sudanom kada je 2011. odlučila da na Plavom Nilu izgradi branu GERD za hidroelektranu od 6.45 gigavata.
Odlatzeći predsednik Sjedinjenih Država Donald Trump nedavno je dolio ulje na vatru, rekavši da Egipat neće moći da prevaziđe nestašicu vode i da će na kraju “dignuti branu u vazduh”. Ipak, tri zemlje upravo nastavljaju pregovore nakon prekida od tri meseca.
Kriza u Kaliforniji pogoršana požarima
Sporovi nisu nepoznanica ni u razvijenom delu sveta. Upravo je Kalifornija pod ogromnim rizikom od žeđi, a nedavni požari rekordnih razmera ostavili su nesagledive posledice. Vatra je uništila ili oštetila infrastrukturne objekte i opremu, kao i privatnu imovinu. U požarima se oslobađaju toksične materije i dospevaju u vodovod.
Za dvadeset godina, po procenama Ujedinjenih nacija, pet milijardi ljudi bi moglo da pati od nestašice vode. Tome doprinosi zagađenje zbog rudarstva, industrije i poljoprivrede. Situaciju pogoršavaju nedostatak kapaciteta za preradu otpadnih voda i korupcija.
Voda je u Sloveniji među osnovnim ljudskim pravima
Slovenija je 2016. proglasila pristup pijaćoj vodi osnovnim ljudskim pravom. S druge strane, Zrenjaninci barem od 2004. nisu smeli da piju vodu iz vodovoda, iako je privatna kompanija u međuvremenu izgradila postrojenje za prečišćavanje. Nedavno je promenila vlasnika i ponovo preuzela vodosnabdevanje.
Zastarela oprema i dotrajale vodovodne cevi ugrožavaju stanovništvo i u drugim područjima.
Lokalne samouprave drugde u Srbiji još ne prodaju vodovod i kanalizaciju, ali trećina izvora pijaće vode je u privatnim rukama. Knjaz Miloš nekoliko puta je menjao vlasnike, a od prošle godine njime upravljaju Mattoni i PepsiCo. Taj proizvođač mineralne vode i napitaka prvi je, 2004. godine, privatizovan u svom sektoru.
Borba za planinske reke i izvore
U borbi za vodu u Srbiji najviše se ističu aktivisti i aktivistkinje iz grupe Odbranimo reke Stare planine. Oni godinama pokušavaju da spreče izmeštanje planinskih reka u cevovode radi gradnje malih hidroelektrana i upozoravaju na katastrofalne posledice po prirodu te navode da lokalno stanovništvo gubi pristup vodi.
Skoro sva otpadna voda u Srbiji direktno ide u reke i jezera
U Jugoistočnoj Evropi ima skoro tri hiljade projekata hidrocentrala. Mnogi investitori krše propise i ne ostavljaju dovoljan protok za očuvanje ekosistema na rekama, a sve više slučajeva dolazi do suda i regionalnih i evropskih institucija.
Učestali su sukobi neposredno pogođenog stanovništva i zaštitnika životne sredine s privatnim firmama i lokalnom samoupravom. Među najprisutnijima su Centar za zaštitu životne sredine i Koalicija za zaštitu rijeka Bosne i Hercegovine, zatim Green Home i Ozon iz Crne Gore, Pishtarët na Kosovu*, EcoAlbania u Albaniji i Eko-svest, Front 21/42 i Zeleni front protiv malih hidroelektrana u Severnoj Makedoniji.
Mađarska, Srbija i Rumunija nikad neće zaboraviti izlivanje cijanida u reku 2000. godine kod grada Baja Mare
Kanadske kompanije koje grade rudnike zlata u Bugarskoj i Grčkoj suočile su se proteklih godina sa žestokim otporom zbog zagađivanja i zauzimanja izvora vode te opasnosti od izliva hemikalija.
Mađarska, Srbija i Rumunija nikad neće zaboraviti izlivanje cijanida u Samoš, Tisu i Dunav. Jezero s hemikalijama pored rudnika zlata blizu grada Baja Mare probilo je branu u januaru 2000. godine. Incident je doveo do neviđenog pomora ribe, obustave isporuke vode milionima stanovnika i dugoročne kontaminacije zemljišta i ugrozio sve biljne i životinjske vrsta što ovise o Tisi.
Prečišćavanje otpadnih voda u Srbiji na dugom štapu
Trećina domaćinstava u Srbiji nije priključena na kanalizaciju i koristi septičke jame, koje su opasne jer zagađuju bunare i podzemne tokove, a izazivaju i zdravstvene rizike. Ipak, gotovo sva otpadna voda se ionako sprovodi bez prečišćavanja u reke i jezera, a nevladine organizacije i meštani često alarmiraju javnost zbog zagađenosti raznim toksičnim materijama nizvodno od fabrika.
U Beogradu prečišćavanja kanalizacije još nema. Grad svake godine u svoje reke na stotinak mesta ispušta otpadne vode koje bi stale u 60.000 olimpijskih bazena.
Čija je naša voda?
Izvor: Igor Todorović, https://balkangreenenergynews.com/
Foto: Pixabay