Odranije prezadužene države pohrlile su tokom pandemije za novim pozajmicama, a dogovor grupe G7 o minimalnoj globalnoj poreskoj stopi govori nam da dolazi vreme vraćanja dugova
Proteklih godina iz Londona su nam dopirali mahom neugodni glasovi, pre svega u vezi sa Bregzitom i izlaskom Velike Britanije iz Evropske unije.
Napokon da sa Ostrva stigne i lepa vest; uvodi se minimalna globalna poreska stopa na dobit kompanija. Takav je bar predlog Grupe G7, grupe najrazvijenih država sveta, SAD, Kanade, Japana, Velike Britanije, Francuske, Nemačke čiji su se ministri pred kraj prošle sedmice okupili u Londonu i doneli istorijski predlog.
Digitalno izbegavanje poreza
Već godinama, posebno nakon Svetske finansijske krize 2008, stalno se ističe negativna uloga takozvanih poreskih oaza u kojima se registrovanim firmama naplaćuje simboličan porez na dobit. Naravno da su brojne kompanije sa svih meredijana pohrlile da sopstveno sedište formalno izmeste na neka „Kajmanska ostrva“, gde će biti minimalno oporezovana, a golem profit ostaje u vlasništvu akcionara, odnosno na upravljanje menadžerima.
Svojevrsno izbegavanje poreza je naročito uzelo maha pojavom kompjutera i prelaskom na život u digitalnom okruženju. Ovaj vid življenja i rada idealan je za totalno globalizovanje, uključujući i formalno izmeštanje u neku od poreskih oaza. Tako najveće i najprofitnije kompanije na svetu, poput Amazona, Majkrosofta ili Epla, gotovo i da ne plaćaju porez na dobit, mada je vrednost svake od navedenih firmi prešla nekada nezamislivih 1.000 milijardi dolara, a i godišnja dobit se meri stotinama milijardi zelembaća.
Glasovi protiv „legalne avazije“ najsnažnijih globalnih kompanija bili su posebno snažni na jugu Evrope. Francuska i Italija nisu mogle da ignorišu raspoloženje javnosti i pojedinačno su uvele takozvani digitalni porez, na usluge i robe koje ove kompanije ostvare na području svake države ponaosob.
Drugačije ponašanje
Iz Španije, Nemačke, ali i Švedske ili Australije odavno su stizale naznake da će krenuti istim putem. Sve je naročito intenzivirano tokom pandemije.
Borba sa opakom zarazom iscrpila je kase svih država. Mada su odranije bile prezadužene, nisu mogle a da ne potegnu za novim i to obilnim pozajmicama. Dugovi svih država dostigli su 277.000 milijardi dolara, bezmalo trostruko više od svetskog bruto-nacionalnog dohotka.
Zaduživanje ovolikih razmera nije moglo bez doprinosa najvećih centralnih banaka, ubacile su hrpe dolara, evra, funti, jena na tržište. Drugim rečima, države su u krajnjem slučaju pozajmljivale od budućnosti. Sada kada globalna epidemija jenjava, a vakcinisanje se pokazuje kao spasonosna mera, otvara se pitanje vraćanja pozajmljenog.
Ministri najrazvijenih očito osećaju dolazak drugačijeg ponašanja. Uostalom, opstanak tolike praznine u poreskom sistemu kakvo je odsustvo naplate poreza na dobit najvećih kompanija je nedopustivo i u boljim vremenima. Sada kada nailazi vreme vraćanja pozajmljenog ništa logičnije nego da se i najbogatiji u potpunosti oporezuju.
I ministri su na sastanku u Londonu odlučili da minimalna poreska stopa na dobit kompanije bude 15 odsto. Takođe, porez se neće plaćati samo u državi gde je firma registrovana, već u svakoj gde posluje srazmerno ostvarenom profitu na toj teritoriji.
Viđenje Dženet Jelen
Bitan je pritisak javnosti, ali bitno je i da se na ključnim političkim pozicijama nađu osobe sa više osećaja za najšire i ranjivije slojeve društva. Teško da bi od uvođenja globalne poreske stope išta bilo da na poziciji ministra za finansije u kabinetu Džona Bajdena nije Dženet Jelen, prethodno američka guvernerka.
Sa ove dve pozicije kao retko koja osoba mogla je da sagleda svetske finansijske tokove, danas i u budućnosti. Dugo je bila lider onih koji su insistirali da, dok traje kriza i oseka potražnje, država povećava ulaganja, makar i zaduživanjem.
Sada kada pandemija prolazi, a i dužnički kapaciteti država su prenapregnuti, procenjuje da nailazi vreme života od realnih prihoda. A silnu infrastrukturu širom Amerike, kako naznačava Bajdenov program, treba posle decenija zanemarivanja obnoviti, dograditi i modernizovati. Za realizaciju plana teško da je na raspolaganju imala bilo šta drugo osim da u finansijske prihode uvrsti ono što su sve države sveta predugo prepuštale inače najbogatijim.
Ulaganja bogatih
Određivanja poreza je odgovorna i delikatna dužnost svake vlasti i bitno određuje obim državnog budžeta, time i tekuću ekonomsku politiku. Iskustvo SAD i sveta sa porezom na dobit kompanija su poučna.
Pred Prvi svetski rat ekonomija SAD se naglo tehnološki razvijala i preuzimala je vodeću ulogu. Država je povoljan trend iskoristila da postupno porez na dobit poveća na čak 70 odsto. Počeo je i nagli urbanistički razvoj američkih gradova, podizale su se najmodernije pruge, putevi, aerodromi i luke.
Do 1924. godine, država je poresku stopu svela na 30 odsto. Budžet je bitno smanjen, javni programi zapušteni, a bogataši su višak zarade manje ulagali u nove privredne investicije, mnogo više na berzu. Danas Veliki krah 1929. godine mnogi tumače upravo prevelikim ulaganjem u akcije.
Posle Drugog svetskog rata trebalo je da se obnovi porušeno i izgradi novo. Posebno je stradala javna infrastruktura. Nije moglo a da se ne povećaju poreski prihodi države. Porez na dobit kompanija u SAD je dugo iznosio 60 odsto, u Nemačkoj 50 odsto.
Smatra se da su visoka državna zahvatanja odlučujuće doprinela da se Nemačka brzo revitalizuje i ekonomski i urbanistički, a da SAD postanu daleko najmoćnja sila na svetu. Ipak, velika zahvatanja su loše uticala na produktivnost rada i rast investicija, uvećala su odliv kapitala u druge države.
Stav grupe G20
Trend je naročito bio izražen na Novom kontinentu. Već opadajuća poreska opterećenja zakucao je Roland Regan kada je porez na dobiti smanjio na 30 odsto. Nemačka je svoju stopu morala da spusti na 25 odsto.
Niski porezi trajali su od 1980. do 2008. godine, bogataši su ponovo prevelik novac uložili na berzu. Ponovo je došlo do krize, ali nakon okončanja opterećenja su minimalno povećana. Jelenova smatra da je sad, posle pandemije i neplaniranih velikih troškova, vreme i prilika da se stvari postave na svoje mesto.
Mada je uloga grupe G7, posebno na ekonomskom planu, impresivna, odluka u Londonu imaće pravi efekat tek ako bude usvojena i na jesenjoj sesiji G20 u Italiji. Podsetimo, u prošireni krug najrazvijenijih ulaze Kina, Brazil, Indija, Južna Afrika, a države ove grupacije čine dve trećine globalnog stanovništva i čak 90 odsto svetske ekonomske aktivnosti. Kako se sastanak održava u Italiji, koja se na uvećanje poreskih stopa odlučila i pre londonskog samita, ceni se da su veliki izgledi da na jesen globalna poreska stopa bude jako široko usvojena.
Besmislena trka
Za sada glasovi protiv čuju se uglavnom u državama poznatim kao poreskim oazama.
Irska je tipičan primer oslanjanja na nisku poresku stopu, toliko da čak i kada je evropski sud presudio da nekoliko američkih digitalnih kompanija Irskoj, gde su registrovane, plate 13 milijardi evra poreza na profit stečen poslovima u Uniji, vlasti ove zemlje nisu prihvatile i žalile su se na odluku suda. Jednostavno, ceneći da imaju više koristi od velike zaposlenosti i doprinosa na zarade, nisu hteli zatezati odnose sa kompanijama.
Nerazvijenije države ističu da će nakon uvođenja minimalne poreske stope imati manje mogućnosti da privuku strane investitore.
Ipak, pitanje je čemu vodi stalna trka da se snižavanjem poreza privuku ulagači. Postoje i druge vrste olakšica koje ambijent za ulaganja čine povoljnim. Takođe, minimalna poreska stopa će funkcionisati tim uspešnije što najrazvijenije države budu imale veću stopu. U tom smislu dobar podsticaj bi bio da SAD uvećaju svoju koju je Tramp spustio na za najmoćniju državu preniskih 27 odsto.
Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić
Foto: Pixabay