Domaćoj javnosti hajduci su poznati uglavnom kao borci za slobodu i zaštitnici naroda od turskog zuluma. Malo ko zna da su se oni odmetali i u kasnijem periodu, sve do prve polovine 20 veka, i to ne zarad ideala već zbog slave i zarade. U hajdučiji nije bilo ničega romantičnog niti dobrog, ona je iza sebe ostavljala patnju i razorene porodice. „Odgovornost za njeno dugo trajanje snose i državna vlast i narod, pokazujući nam još jedanput da smo, zbog svog činjenja ili nečinjenja, često sami krivi za mnoge ružne stvari koje nam se dešavaju“, kaže za B&F Olivera Milosavljević, istoričarka i autorka knjige „Gorski carevi – Hajdučija u Čačanskom i Rudničkom okrugu u drugoj polovini 19. veka“.
Dok je studirala istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Olivera Milosavljević je primetila da se nastavni program slabo bavi hajducima. Nova saznanja o njima stekla je tek kada se zaposlila u Međuopštinskom istorijskom arhivu u Čačku, gde je naišla na zanimljivu dokumentaciju o hajducima ne samo u ovom okrugu, već i u ostatku zemlje. Tako je došla na ideju da napiše knjigu, koja je kasnije ponela nagradu „Danica Marković“ u Čačku.
B&F: Zašto ste se usredsredili baš na hajduke iz 19. veka?
Olivera Milosavljević: U našem kolektivnom sećanju hajduci su junaci koji su se borili protiv Turaka. Malo ko zna da su i po oslobođenju od njih oni harali ovim prostorima, kao razbojnici koji su se odmetali protiv sopstvene, nacionalne države. Nepoznavanju ove činjenice u velikoj meri je doprinela neadekvatna terminologija, budući da su narod i državna vlast i jedne i druge nazivali hajducima.
B&F: Da li to znači da su hajduci iz doba turske okupacije bili idealisti, a njihovi naslednici uglavnom kriminalci?
Olivera Milosavljević: U doba osmanlijske vladavine oružani otpor protiv Turaka bio je glavna karakteristika hajduka, ali je postojao i niz drugih razloga za odmetanje, među kojima i materijalna korist. Osim toga, Vuk Karadžić je pisao kako su mnogi išli u hajduke da se „nanose haljina i oružja po svojoj volji“. U šumu se odlazilo i zbog osvete, učinjene nepravde, neisprošene ili preprošene devojke i slično. Jedan od najčešćih uzroka odmetanja bio je pokušaj da se izbegne kazna za počinjeno krivično delo, ali se dešavalo i da se nevino lice odmetne ukoliko bi na njega pala sumnja da je izvršilac istog. U hajduke se, najzad, odlazilo i bez određenog razloga, s ciljem da se postane „gorski car“, nadaleko čuveni odmetnik čije ime izaziva divljenje i strahopoštovanje.
B&F: Zašto ih onda naše društvo idealizuje?
Olivera Milosavljević: Hajdučija je samo jedan od brojnih primera sukoba istorijskog i epskog u Srbiji. Narodna tradicija je hajduke do te mere idealizovala, predstavljajući ih isključivo kao heroje, borce za slobodu i zaštitnike raje od turskog zuluma, da je zanemarivala ili iskrivljeno predstavljala razbojničku komponentu koju je hajdučija oduvek imala. Po odlasku Turaka jedino je ta komponenta ostala, ali su se predstave naroda o hajducima, zasnovane na veoma jakom uticaju tradicije, zadržale.
Ja se nadam da sam svojim istraživanjem barem donekle doprinela razbijanju mitologizovanih predstava o ovoj pojavi, u kojoj nije bilo ničega romantičnog, niti dobrog. Iza hajdučije su ostajali samo nesreća i patnja, ubijene kućne starešine, ugašena ognjišta i razorene porodice. Odgovornost za njeno dugo trajanje snose i državna vlast i narod, pokazujući nam još jedanput da smo, zbog svog činjenja ili nečinjenja, često sami krivi za mnoge ružne stvari koje nam se dešavaju.
B&F: Da li je srpsko društvo imalo i neku korist od hajduka?
Olivera Milosavljević: Hajduci s početka 19. veka bili su u prvom redu borci protiv turske vlasti. Svoj najveći doprinos dali su u toku Prvog srpskog ustanka, kada su u borbi za oslobođenje postali predvodnici čitavog naroda. Oni su se prvi latili oružja, podbunjujući mirne i podstičući kolebljivce, pa su na taj način širili ustaničko raspoloženje.
I sam Karađorđe je pre ustanka bio hajduk, ali je posle toga baš on započeo bespoštednu borbu protiv onih hajduka koji nisu hteli da se povinuju novoj, nacionalnoj vlasti, nego su se ponašali kao da ona ne postoji. Zato ona prema njima nije imala milosti. Kažnjavala ih je mnogo strože nego druge kriminalce, pa je svaki hajduk odmetanjem zapravo potpisivao svoju smrtnu presudu.
B&F: Kakav je profil prosečnog hajduka iz 19. veka?
Olivera Milosavljević: To je mlad i siromašan seoski momak, poreklom iz zabitijeg i zaostalijeg kraja Srbije. Neoženjen i slobodan od stega koje bi mu nametala porodica, ovaj sujetni i samoljubivi čovek žudeo je za strahopoštovanjem svoje okoline. Sebe je nazivao „gorskim carem“, zaštitnikom sirotinje i potlačenih, pa mu je najveća uvreda bila da ga neko nazove lopovom ili pržibabom. To se naročito odnosi na period od početka osamdesetih godina 19. veka, kada su u Srbiji formirane političke stranke. Hajduk tada predstavlja sebe kao radikalskog vojnika koji zbog političkih principa ubija naprednjačke i liberalske kmetove i opštinske predsednike, a zapravo politika je samo maska iza koje je sakrivao razbojnički karakter svoje hajdučije. Nijednu od svojih žrtava on nije ubio a da je istovremeno nije i opljačkao.
B&F: Kakav je bio odnos vlasti i naroda prema njima?
Olivera Milosavljević: Hajdučija je generalno u narodu bila opšteprihvaćena kao regularno „zanimanje“, teže i rizičnije od ostalih, ali ipak pošteno. Pod veoma jakim uticajem tradicije, običan svet im se divio, ali ih se istovremeno i plašio jer su ga oni pljačkali, zlostavljali i ubijali.
Ovakav ambivalentan stav u vreme turske vlasti objašnjava se činjenicom da je narod u njima nalazio produženje svoje istorije, ključ svog opstanka.
Nakon oslobođenja od Turaka, iako i sam zlostavljan od hajduka, narod je osećao skoro neskriveno zadovoljstvo što su oni bili u stanju da napakoste omraženoj vlasti i nanesu joj veliku štetu, pa i sramotu.
Što se tiče odnosa vlasti prema hajdučiji, one su, naročito na lokalnom nivou, veoma često bile u sprezi. Seoski kmetovi, opštinski predsednici, pa i sami policijski činovnici iz hajdučije su često, na razne načine, izvlačili materijalnu korist. Pored toga, oni su je obilato koristili za obračun s političkim protivnicima. Isto je radila i centralna vlast.
Hajdučija je iskorenjena tek kada su vlasti stale na put jatacima i kada je narod bio primoran da se odrekne svoje uloge pasivnog posmatrača u borbi države protiv odmetnika.
B&F: Kakva je bila uloga žena u hajdučkom svetu?
Olivera Milosavljević: U odnosima hajduka sa spoljnim svetom žene nisu imale beznačajnu ulogu, kao što bi na prvi pogled moglo da izgleda. Hajduci iz druge polovine 19. veka su, za razliku od ranijeg perioda, mahom bili neoženjeni, ali su zato hajdučke majke i sestre bile njihovi najverniji jataci.
Sa hajdučkim ljubavnicama stvari su stajale nešto drugačije. Neke su bile veoma hrabre u odbrani svojih izabranika, pa bi pre išle na robiju nego ih odavale vlastima, ali bilo je i mnogo suprotnih slučajeva.
Za razliku od njima dragih žena, hajduci su prema ostalim predstavnicama suprotnog pola pokazivali izuzetnu surovost. Prebijanja, mučenja i sakaćenja žena, među kojima su se nalazile i trudnice, bili su redovna pojava, a nisu izostajala ni njihova ubistva.
Najzad, kada se govori o odnosima hajduka sa suprotnim polom, svakako treba pomenuti i hajdučice. One su, međutim, bile toliko retka pojava da više spadaju u domen egzotike. Kao u svakom tradicionalnom društvu, ove žene su i u hajdučkoj četi, u koju su odlazile sa bratom, mužem ili ljubavnikom, bile u podređenom položaju u odnosu na muškarce. To potvrđuju i policijski izveštaji koji nisu ispoljavali nikakvo značajnije interesovanje prema ovoj krajnje neobičnoj pojavi.
B&F: Međutim, postoji jedna zanimljiva priča o hajducima Milji i Petru Marjanoviću, koji zvuče kao srpska verzija američkog para Boni i Klajd…
Olivera Milosavljević: Hajdučica Milja je bila najpoznatija srpska odmetnica 19. veka. Od vlasti se odmetnula 1879. godine, nakon što ju je njen ljubavnik Petar Marjanović Kobiljac „silom oteo“ iz zatvora golubačkog kapetana. Dve godine kasnije ovaj ljubavni par je redovno pljačkao, ucenjivao i kidnapovao ljude po Požarevačkom okrugu, u čemu ona nije imala nimalo pasivnu ulogu, budući da je baratala oružjem i nije se ustručavala nasilnih metoda za iznuđivanje novca.
Brojna njihova nedela ostala su zapisana u istoriji, a kuriozitet je i podatak da je ona jedno vreme bila u četi u kojoj se nalazila još jedna žena – Marija Nikolajevna.
Krajem 1890. godine, kada su „posao“ obavljali razdvojeni, Milja je uhvaćena. Petra je početkom naredne godine ubila potera u Kobilju, prilikom njegovog pokušaja da još jedanput spasi svoju nevenčanu suprugu.
Optužena za osam zločina izvršenih prilikom njihovog zajedničkog hajdukovanja, Milja je naredne godine izvedena pred porotu Prvostepenog suda u Požarevcu. Suđenje je propraćeno sa velikim interesovanjem sveta koji je napokon dobio priliku da vidi lepu tridesettrogodišnju hajdučicu. Milja je izgledala toliko skromno i blago da je izazivala opšte sažaljenje, naročito zbog toga što su pored nje, na optuženičkoj klupi, bila njena tri mala sina. Na smrt je osuđena 9. oktobra, ali je njena smrtna kazna, kako izgleda, bila preinačena u dvadesetogodišnju robiju koju je izdržavala u Požarevcu.
Priča o njima je, svakako, dostojna ekranizacije i ja sam sigurna da bi ova srpska verzija Boni i Klajda, kako ste rekli, bila veoma rado gledana.
Marija Dukić
broj 187/188, jul/avgust 2021.