Iako su obrazovanje i zdravstvo u našoj zemlji deklarativno besplatni, često imamo utisak da kroz poreze plaćamo više od onoga što dobijamo. To postaje još vidljivije kada vam zdravlje zavisi od toga da li imate novca za privatnog lekara, jer kod državnog čekate mesecima, pa čak i godinama. Ili kada krajem avgusta pola plate potrošite na račune a drugu polovinu za školske udžbenike, pa vam jedino preostaje da berete pečurke po obližnjoj šumi kako biste se prehranili. Pod uslovom da šumu nije izbetonirao neki kreativni investitor.
Beskrajni redovi na listi čekanja „kako stići do specijalističkih pregleda“ bili su uobičajeni u Srbiji i pre pojave korona virusa. Prema analizi Fiskalnog saveta iz 2020. godine, naša zemlja je u poređenju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) imala na 100.000 stanovnika upola manje CT skenera, gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju.
Još veći problem je nedostatak medicinskog osoblja, posebno lekara specijalista i hirurga, pa je u periodu od 2016. do 2018. godine na pojedine specijalističke preglede samo u Beogradu čekalo približno 30.000 ljudi godišnje, što je rast za oko 30% u odnosu na 2007. godinu. Isti izvor procenjuje da je potrebno podići ulaganja u zdravstvo koja su iznosila između 0,3% i 0,4% BDP-a na 0,5% bruto domaćeg proizvoda kako bismo sustigli zemlje CIE.
Ovoliko čekanje na specijalističke preglede direktno ugrožava zdravlje pacijenata i krši njihovo pravo na dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga. Pritom se nemilice troši njihovo vreme a da ne mogu da dobiju od lekara čak ni relevantnu informaciju, upozoravaju u nevladinoj organizaciji Tim 42, koja se u svom delovanju bavi i kvalitetom zdravstvenih usluga u Srbiji.
Gubitak zdravlja u proceduri
U teoriji, pacijenti koji predugo čekaju na pregled kod državnog lekara mogu od njega da zahtevaju pisanu potvrdu da zdravstvena usluga ne može da se obavi u neophodnom roku, i da odu kod privatnika, a refundaciju troškova zatraže od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). U praksi, to ne važi za one zdravstvene usluge za koje se utvrđuju liste čekanja i koje su stoga najproblematičnije, a po pravilu i najskuplje.
Prema podacima RFZO, na snimanje magnetnom rezonancom, na primer, trenutno čeka najmanje 7.000 ljudi, neki duže od dve godine. Ova usluga kod privatnika košta najmanje 10.000 dinara, a često je cena znatno veća u zavisnosti od toga koji deo tela se snima.
Refundacija ponekad nije zagarantovana ni za one usluge koje su na listi RFZO-a, iz više razloga, a jedan od njih je odbijanje zdravstvenih radnika da pacijentima izdaju potvrde da ne mogu u predviđenom roku dobiti uslugu u državnoj ustanovi, navode u Timu 42.
Njihovi pravni stručnjaci su tokom pandemije najčešće dobijali pritužbe upravo onih građana koji čekaju na specijalističke preglede, a i kada bi pregledi bili zakazani, pacijenti su se žalili da stoje i više od deset sati u redovima. Građani koji nemaju novca da obave preglede u privatnim zdravstvenim ustanovama, ostaju „zaglavljeni“ u lavirintu državnih procedura, gde ih „upućuju iz zdravstvene stanice u bolnicu, pa iz bolnice u Dom zdravlja, a odatle ponovo u zdravstvenu stanicu, samo da bi obavili jedan pregled“.
U ovoj nevladinoj organizaciji ističu da je ovakav tretman suprotan svemu što piše u Zakonu o pravima pacijenata, od kojih neki zbog ovakvog odnosa odustaju od daljeg lečenja. Dodaju da su zavodi za javno zdravlje ranije analizirali kvalitet rada zdravstvenih ustanova i izveštavali o zadovoljstvu njihovih korisnika, ali da takvi izveštaji nisu dostupni u poslednje dve godine koliko traje pandemija.
Imajući u vidu da su mnoge zdravstvene ustanove ulazile u „kovid sistem“ i zato odlagale preglede pacijenata sa drugim zdravstvenim tegobama, ne čude podaci da je pored više od 15.000 preminulih od korone, zabeležen i porast smrtnih slučajeva usled drugih oboljenja. Prošle godine je u Srbiji preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. i čak 34.000 više nego 2019. godine
„Optimizovano“ i obrazovanje
U prethodnim godinama zdravstvo nije bilo jedina žrtva „optimizacije“, kako zvaničnici vole da zovu štednju. „Udeo budžeta za Ministarstvo prosvete se umanjio sa 4,74% iz 2014. godine na 4,08% BDP-a u 2020. godini. Sredstva za stipendije, domove, subvencije za ishranu i slično, spala su u tom periodu sa 0,09% na 0,06% budžeta za učenike srednjih škola, i sa 0,20% na 0,14% budžeta za univerzitetske studente, neproporcionalno utičući na učenike i studente iz porodica sa nižim primanjima“, navodi se u najnovijem izveštaju koji su uradili Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 i njujorški Centar za ekonomska i socijalna prava (CESR).
Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, kaže za B&F da u Srbiji još uvek nije toliko izražena nejednakost u pristupu obrazovanju kao u neoliberalnim ekonomijama poput američke, ali da polako klizimo ka tome.
Njegov zaključak potvrđuju i podaci Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, da svega 9% najsiromašnije dece pohađa predškolsku nastavu. Osnovnu školu upisuje 95,7% od ukupnog broja dece, ali čak 10 od 15% upisanih je ne završi. „To su najčešće deca iz izrazito siromašnih porodica i iz manjina poput romske“, kaže Jevtović i dodaje da je ovo složen problem, koji se ne može svesti samo na materijalne uslove ili pripadnost određenoj zajednici.
No, i oni koji nisu među najsiromašnijima, imaju poteškoća da finansijski izdrže „besplatno školovanje“ kakvo Srbija ima. Dok sve zemlje oko nas, osim Bosne i Hercegovine, deci obezbeđuju besplatne udžbenike, u našoj zemlji se oni kupuju i to po nimalo pristupačnim cenama. Udžbenički kompleti za osnovnu školu koštaju od 7.500 pa sve do 17.000 dinara. „Mnogi roditelji nemaju novca za nove knjige pa kupuju polovne, i na taj način nejednakost postaje još vidljivija“, ističe Jevtović.
Uludo trošenje ljudi
Naš sagovornik, međutim, skreće pažnju da su društvene razlike u dostupnosti školovanja najvidljivije u visokom obrazovanju: „Ako ste rođeni u velikom gradu koji je univerzitetski centar, ako imate obrazovane roditelje i materijalnu sigurnost, već na početku života ste dobili premiju. Za takve ljude postoji velika šansa da će nastaviti školovanje. Za sve ostale ovo je borba iz koje možda neće izaći kao pobednici“.
Deca iz siromašnih porodica se često zapošljavaju posle srednje škole kako bi doprinela kućnom budžetu. Ukoliko se i odluče na studiranje, pitanje je da li će imati dovoljno novca za sve troškove: za knjige, za stanovanje ako studiraju van svog prebivališta, ili za finansiranje prve godine ako ne upadnu „na budžet“.
Jevtović tvrdi da naše visokoškolske ustanove ne prate zahteve tržišta, zbog čega se dešava da na nekim fakultetima za jedno mesto konkuriše po troje, četvoro studenata, a na pojedinim ni u drugom upisnom roku ne uspeju da popune slobodna budžetska mesta. „To je zamka za osobe koje nemaju sredstava da studiraju, jer se samo zbog prve godine ’na budžetu’ mogu opredeliti za profesiju koja nije tražena na tržištu. Zbog toga, već na početku studiranja umanjuju svoju mogućnost za kasniji napredak u društvu“, navodi Jevtović još jednu u nizu zamki za uludo trošenje ljudskog potencijala u Srbiji, koji nam usled ogromnog odliva mozgova ionako „ne pretiče“.
Marija Dukić
Biznis i finansije 195, mart 2022.
Foto: Pixabay