U priči o tri praseta vuk olako oduva kuće napravljene od slame i drveta, dok ona od cigle jedina uspe da mu se odupre. Međutim, realnost je malo drugačija. U svakom kraju Srbije i dalje se mogu naći objekti napravljeni od prirodnih materijala koji su i nakon sto godina dobro očuvani, a poslednjih godina prirodna gradnja ponovo postaje popularna jer je ekonomski isplativa i ne zagađuje životnu sredinu.
Nekada su se kuće pravile od materijala koji su se nalazili u okolini. Kamene kuće nastajale su u brdskim predelima gde je bilo mnogo kamenja, u šumskim predelima su pravljene od drveta, a tamo gde nije bilo ničega osim zemlje – gradilo se od blata.
Sa inudstrijalizacijom prirodne materijale su zamenili beton, cigla i drugi veštački materijali, ali nakon što su se pokazali njihovi brojni nedostaci, prirodni materijali opet doživljavaju procvat. Sa širenjem ekološke svesti raste i trend gradnje ovih kuća. U Srbiji ih trenutno ima na desetine.
Aleksandar Janković sa porodicom već šest godina živi u kući napravljenoj od prirodnih materijala: slame i drveta. Njegov dom u Istočnoj Srbiji, u selu Vrbovac, idealan je primer održive i ekonomski isplative gradnje. „Mislim da se bolji rezultati u gradnji mogu postići korišćenjem prevashodno prirodnih materijala: manji otpad i zagađenje, zdraviji život, efikasnije održavanje temperature unutar doma i samostalnost u održavanju kuće”, tvrdi Aleksandar.
On je 2016. godine uložio oko 8.000 evra u izgradnju kuće koja ima 25 kvadrata u osnovi i isto toliko na spratu. „Najviše su nas koštali industrijski materijali, krov od lima, stolarija i kamena vuna u krovu. Kada bismo pokušali da klasičnom gradnjom postignemo istu energetsku efikasnost, morali bismo da koristimo barem 20 centimetara stiropora, što bi bio ogroman trošak”, tvrdi Aleksandar, koji se preko svog sajta „Zelenacija“ bavi promocijom održivog načina života u prirodi.
Koliko je njihova kuća ekonomična pokazuju troškovi. „Trošimo dva do tri metra drva godišnje. Time grejemo kuću i svu vodu koju zimi koristimo za pranje sudova i tuširanje, i na šporetu kuvamo hranu. Pored toga, godišnje potrošimo još oko šest plinskih boca dok je šporet ugašen, kao i za kuvanje i grejanje vode leti.”
Sami svoji majstori
Prilikom izgradnje kuće trudili su se da ona bude što više samoodrživa. Aleksandar proizvodi 90% struje na solarnim panelima koji, osim instalacije i zamene baterija na svakih deset godina, nemaju dodatne troškove. U danima bez sunca koriste agregat na koji potroši oko 50 litara benzina godišnje. Sakupljaju i kišnicu sa krova u rezervoare, a po potrebi ih dopunjavaju iz obližnjeg bunara. Aleksandar je uveren da im godišnji energetski troškovi i ove godine, uprkos poskupljenjima, neće preći 300 evra.
Glavne prednosti ovakvih kuća su što su daleko jeftinije za izgradnju od klasičnih, a mnogo efikasnije u pogledu potrošnje energije. Najveća prednost slame je što je to ekološki i energetski materijal sa izuzetnim izolacionim karakteristikama. Tako je, na primer, zid od balirane slame širine 40 cm ekvivalent zidu od cigle ili bloka debljine 30 cm sa izolacijom od stiropora ili vune debljine 25 cm. Energija potrebna za zagrevanje ovakvih kuća je 70-90% manja nego kod standardne gradnje.
Cena komada balirane slame u Srbiji se kreće oko 60 dinara po komadu. Za kuću od tridesetak kvadrata, troškovi kupovine balirane slame bi iznosili oko 100 evra. Drveni stubovi se mogu naći i u prirodi, a u prodaji njihova cena se kreće od 250 dinara po komadu.
Za gradnju ovakvih kuća, za razliku od klasičnih, nije potrebno posebno iskustvo. „Nijedan profesionalni zidar nije radio na našoj kući. Majstori smo bili mi, naša porodica i prijatelji”, ponosan je Aleksandar.
Reciklirane kuće
Korišćenje recikliranog materijala pri izgradnji kuća takođe dobija na popularnosti. Takozvani „Zemljobrodi“, odnosno „Earthship“ kuće su odličan primer uštede u izgradnji i očuvanju prirode. Ovakve kuće, pored prirodnih, koriste i reciklirane materijale poput guma i stakla.
Smilja Ignjatović sa porodicom živi u kući koju su izgradili u periodu između 2012. i 2015. godine, uz pomoć brojnih volontera i prijatelja iz zemlje i inostranstva. Ovo je prva kuća takvog tipa u Srbiji. Za gradnju su, osim guma, koristili staklene flaše, limenke, zemljani malter, slamu, drvo, beton i cigle. Cigle nisu kupovali već su koristili stare, a bilo im je potrebno oko 300 automobilskih guma koje su dopremili sa otpada.
Smilja smatra da je glavna ušteda to što se investicija vraća kroz vreme življenja u takvom objektu. Kao i kod kuće od slame u Vrbovcu, i ovde su najviše koštali solarni sistemi i sistemi za sakupljanje i upotrebu kišnice, pumpe i ventilacioni sistemi. Sada kuća samu sebe održava.
„Upotreba struje i vode zavise od toga koliko vi živite održivo i koliko ste spremni da menjate svoj način života. Glavna ušteda je u grejanju zimi, to je drastična razlika od bilo koje konvencionalne gradnje. Pri svakom sunčanom zimskom danu kuću nije potrebno dodatno grejati čak i ako je napolju -22 stepena. Sva voda koja izlazi iz kuće, takozvana siva voda iz tuša, sudopere, veš mašine je filtrirana i ponovo upotrebljena. Vodokotlić nemamo, jer koristimo kompostni toalet koji uštedi oko 25.000 litara čiste vode godišnje po osobi.”
Budućnost održive gradnje
Arhitekta Kristina Kljajić se nakon nekoliko godina bavljenja tradicionalnom arhitekturom, preorijentisala na gradnju prirodnim materijalima. „Shvatila sam koliko je savremena arhitektura nezdrava i da je moja lična i profesionalna odgovornost da se bavim arhitekturom u kakvoj bih volela da žive moja deca. Zdrava arhitektura je ona koja je od prirodnih materijala, a danas ona može biti znatno obogaćena i raznim savremenim tehnologijama”, tvrdi Kristina.
Prema njenim rečima, samoodrživa arhitektura je nezavisno domaćinstvo koje unutar sebe obezbeđuje osnovne potrebe svojih članova, poput energije, toplote, vode i hrane, u skladu sa prirodom. „Saradnjom ovakvih domaćinstava nastaju održiva sela, koja svojim viškovima energenata i proizvoda mogu neodržive savremene gradove učiniti realno održivim. Kao i u svetu, danas se o toj temi sve više govori i u Srbiji“, tvrdi Kristina, koja organizuje i radionice prirodne gradnje.
Kako kaže, interesovanje ljudi je sve veće: „Moj cilj je opšta popularizacija ove teme i pomoć onima koji odlaze da žive na selu i u prirodi, rast svesti o značaju ovakve gradnje, a jednoga dana možda i ugrađivanje teme energetske tranzicije u standardne programe naših obrazovnih institucija.”
Trenutna situacija
Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku, sektor građevine odgovoran je za oko 36% svetske potrošnje energije i 39% emisija gasova sa efektom staklene bašte. Građevinarstvo je u ekspanziji i očekuje se da će se u narednih 40 godina udvostručiti ukupna izgrađena kvadratura u svetu. Ni Srbija ne zaostaje za ovim trendom.
S druge strane, gradnja prirodnim ili recikliranim materijalima omogućava uštede prilikom same gradnje objekta koje u proseku iznose do 25%, a zatim i uštede u održavanju kuća jer su računi za grejanje i do 75% manji. Gradnjom samoodrživih kuća smanjuje se emisija ugljen-dioksida, a samim tim i efekat staklene bašte.
U Srbiji još uvek nije urađena standardizacija gradnje prirodnim materijalima i zakon ne prepoznaje ovakve kuće, te je ih nemoguće legalizovati ako ne sadrže barem deo zakonom dozvoljenog materijala, kao što su beton ili kamen. Poslednjih godina, evidentan je i rast izgradnje montažnih kuća koje su napravljene na sličan način i potpuno su samoodržive, te je za očekivati da se uskoro promeni zakon i omogući ravnopravan status ovakvih kuća sa onima koje se grade na konvencionalan način.
Katica Đurović
Biznis i finansije, broj 196, april 2022.