Nijedan propis u Srbiji ne reguliše vraćanje doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje koji su godinama uplaćivani, a nisu realizovani, odnosno nije stečena penzija. Na taj način svaki radnik koji ima manje od 15 godina staža nema pravo da mu se vrati ni dinar od uplaćenih sredstava, a nema ni mogućnost da podnese zahtev za penzionisanje.
Nadležni tvrde, da je taj novac već upotrebljen, pa tako oni koji su kroz svoje zarade izdvajali za fond kraće od 15 godina, kada zađu u sedmu deceniju ipak neće imati nikakve privilegije koje imaju penzioneri u Srbiji, poput popusta u marketima, besplatne rehabilitacije u banjama, povlašćenih cena u pozorištima…
Socijalna penzija
U pojedinim skandinavskim zemljama i u Australiji ovaj problem regulisan je kroz instituciju socijalne penzije, koja se ne finansira iz doprinosa. Dodeljuje se po osnovu prebivališta i takođe je targetirana. Dobijaju je oni koji ne ispunjavaju uslove za penzionisanje ili kojima je penzija niska. Postoje i zemlje koje ne proveravaju dohodak, i dodeljuju samo na osnovu prebivališta. Takve su Holandija, Novi Zeland i Izrael.
Novac od uplaćenih doprinosa, nažalost, nije moguće vratiti ni u jednoj vrsti osiguranja, jer osiguranja tako funkcionišu. Prema nekim analizama ona bi inače mogla da se isplaćaju „dobitnicima“, a koji su, na primer, uplaćivali doprinose 20 godina. Primera radi, na mesečnom nivou izdvajaju se mnogo niži iznosi od mesečne penzije, a kasnije se primaju čekovi tokom 30 godina nakon penzionisanja.
U gotovo svim zemljama sa sličnim penzijskim sistemima, kada je u pitanju javno penzijsko osiguranje, postoji minimalni staž od 15 ili 20 godina (Portugalija, Austrija, Slovenija, Mađarska, Litvanija, Slovačka), u Francuskoj i Americi 10 godina. Takva je računica da biste mogli u proseku da primate penziju 15 godina, koja je inače mnogo viša nego doprinosi koji se uplate za isti period. Isto je i u zemljama u regionu.
Socijalna pomoć kao rešenje
Prema istraživanjima koja su rađena pre nekoliko godina, u našim uslovima je najprihatljivije da se u okviru programa novčane socijalne pomoći (NSP) uvede poseban modul za staračka domaćinstva.
To su ona domaćinstva u kojima su svi članovi stariji od starosne granice za penzionisanje, odnosno od 65 godina, ali bi u tom slučaju morali da se relaksiraju i imovinski uslovi. Starosna granica za ovo pravo bi trebalo da bude nešto viša nego za penziju za tri ili pet godina, a primanja niža u odnosu na minimalnu penziju.
Miloš Grabundžija, predsednik Udruženja penzionera „Nezavisnost“ smatra da je to jedna od mana principa međugeneracijske solidarnosti na kome počiva naš penzioni sistem.
– Sada ako ne ispuniš zakonski uslov za penziju, novac koji si davao u fond propada za onoga koji je plaćao, jer on u trenutku izdvajanja ide za penzije trenutnih korisnika – kaže naš sagovornik. – Postoje, međutim, tu i subjektivne okolnosti, kada se, na primer, radnik i gazda dogovore da mu se isplaćuje veća plata na ruke, a da firma ne izmiruje obaveze prema državi. Kada dođe vreme za penziju, onda shvate da je to bilo potpuno pogrešno.
Za Ranku Savić, predsednicu Asocijacije samostalnih sindikata Srbije je nedopustivo da radnici koji izdvajaju, recimo, 14 godina za doprinose ostanu bez dinara u starosti.
– Ovo pitanje, kao i ukidanje kaznenih poena za prevremeni odlazak u penziju mora pod hitno da se stavi na dnevni red – smatra Savić. – Ispada da oni koji su uplaćivali za penzije, kao da su novac bacali u bunar.
Izvor: Kurir
Foto: Pixabay