Dodatne aktivnosti u predškolskim ustanovama, poput časova engleskog, plesa, muzike, glume, sporta, mesečno koštaju više od iznosa koji se plaća za sam boravak dece u vrtiću, a mališani čiji roditelji nemaju novca za to, odlaze u drugu sobu dok se „plaćeni program“ ne završi. Iako bi se po broju privatnih škola koje nude ovakve programe moglo zaključiti da je to isplativ posao, oni koji ga rade tvrde da se praksa razlikuje od računice na papiru, jer imaju poteškoća da naplate članarine od roditelja.
Ponedeljkom i sredom od 10 časova deca imaju časove plesa, dok petkom od 13.30 idu na „sportišu“. Ova tri dana su im ujedno i dani kada imaju najmanje dodatnih aktivnosti. Već u utorak „sportiša“ počinje od 9.30, časovi engleskog od 10.30, a „frulica“, odnosno školica muzike od 14 časova. Slična situacija je i u četvrtak, kada časovi engleskog počinju od pola 11, a časovi muzike od 14 časova. Ovako izgledaju dani u jednom državnom vrtiću u Beogradu, u kome rade četiri različite školice. Ali, samo za onu decu čiji roditelji sve ove dodatne aktivnosti mogu i da plate.
Mesečno to košta 7.600 dinara, više od iznosa koji se plaća za boravak dece u vrtiću. U zavisnosti od aktivnosti, ali i od „školice“, članarina je od 1.800 do 2.000 dinara mesečno, za časove koji se održavaju dva puta nedeljno, po 45 minuta do sat vremena. U grupama u vrtićima ima oko 25 a ponekad i više od 30 dece, i ako se cena pomnoži sa ovim brojem mališana, dobija se jasna računica da je posao sa dodatnim aktivnostima više nego isplativ. Naročito ako se uzme u obzir da ove školice ne plaćaju prostor, struju, grejanje, ne kupuju nameštaj niti bilo šta drugo. Sve to već ima u vrtićima gde oni drže svoje časove.
Istina, ovaj posao ima i drugu stranu, jer ne pohađaju sva deca dodatne aktivnosti, a sve češće se dešavaju i problemi sa naplatom članarine.
Šta su kriterijumi?
Na koji način, i pod kojim uslovima se bira koje će školice dodatnih aktivnosti raditi u vrtićima, bar formalno, definisano je „Pravilnikom o bližim uslovima za ostvarivanje različitih oblika i programa vaspitno-obrazovnog rada i drugih oblika rada i usluga koje ostvaruje predškolska ustanova“, koji je tadašnji ministar prosvete Branko Ružić potpisao u julu 2021. godine. Pravilnik se sastoji iz 13 članova, i navode se formalni uslovi koje jedno pravno ili fizičko lice mora da ispuni da bi konkurisalo za dodatne aktivnosti u vrtićima.
Za početak, piše da je potrebno dostaviti naziv programa, njegove ciljeve, ali i način planiranja i vrednovanja tog programa. Važno je i da je usklađen sa osnovnim programom predškolskog vaspitanja i obrazovanja, te da sagledava dete, praksu vrtića, kao i prirodu i funkciju predškolskog vaspitanja i obrazovanja. U pravilniku se navodi da će pedagoški kolegijum svake ustanove vršiti procenu kvaliteta ponude i doneti konačnu odluku, i to na osnovu elaborata koje su školice dodatnih aktivnosti u vrtićima takođe dužne da podnesu.
Kako u praksi zaista izgleda biranje dodatnih aktivnosti u vrtićima, koliko tih školica može da radi u jednom obdaništu i koje uslove suštinski moraju da ispune, pitali smo nekoliko rukovodilaca predškolskih ustanova. Neki nisu želeli da razgovaraju, dok su se pojedini, kao na primer Sanja Lazović iz predškolske ustanove „Naši dani“ iz Beograda, pozvali na ovaj pravilnik i objasnili da se ova procedura poštuje, kao i da je identična u svim predškolskim ustanovama.
Ima obdaništa koja su za dodatne aktivnosti raspisivala i javne nabavke. Tako, predškolska ustanova iz Temerina je najbolje školice engleskog jezika za decu birala u postupku javne nabavke male vrednosti, a kriterijum po kome su birali ko će decu učiti engleski je najniža ponuđena cena. Osim toga, školice koje su želele da se prijave morale su da dostave nastavni plan, odnosno konkretna znanja i oblasti koje će obrađivati, ali i da njihovi predavači imaju najmanje B2 znanje iz engleskog jezika, kao i da najmanje pet godina već rade u nekim predškolskim ustanovama.
Koja je najbolja školica sporta, predškolska ustanova „Dr. Simo Milošević“ iz Zemuna je prethodne školske godine odlučivala na osnovu cene, ali i kvaliteta. Kako je navedeno u njihovoj konkursnoj dokumentaciji, „na osnovu kvaliteta i cene Ustanova vrši procenu kvaliteta ponude usluge, koja uključuje procenu primerenosti aktivnosti i sadržaja usluge namenjene deci predškolskog uzrasta u skladu sa koncepcijskim polazištima osnova programa, a na osnovu podnetog elaborata“.
I do trećine članarina nenaplaćeno
„Već 13 godina mi se prijavljujemo za držanje škola sporta u vrtićima. U Savezu imamo stručni tim, svi smo magistri sporta, i pravimo zaista detaljan plan i program šta radimo sa decom u vrtićima različitog uzrasta. To su osnove sporta sa loptom, atletika, gimnastika, ritmika i korektivne vežbe. Ali, svake godine unosimo neke novine, usavršavamo. Nisu ni deca ista sada, i pre deset godina. Primećujemo da im je koncentracija nešto slabija, disciplina na nešto nižem nivou. Zato danas naši treneri moraju da budu i animatori“, kaže za B&F Goran Vještica, predsednik Saveza za predškolski sport i fizičko vaspitanje Srbije.
Oni trenutno rade u 40 vrtića u Beogradu, a prema rečima Vještice, svi njihovi treneri koji rade sa decom su ili profesori fizičkog vaspitanja, ili kolege sa Učiteljskog fakulteta. Uz to, pre nego što odu u bilo koji vrtić, prolaze i obuku u Savezu kako se pravilno izvode vežbe i radi sa decom. Naš sagovornik dodaje da već kod petogodišnjaka može da se vidi da li je dete nadareno za neki sport i koji i da njihovi treneri na to skreću pažnju roditeljima.
„Na osnovu našeg dugogodišnjeg iskustva, oko 30 odsto dece odskače od drugih. Uz pravilan rad i vežbu mogli bi da budu veoma dobri sportisti. Ali, u njihovom uzrastu nama je pre svega cilj da zavole sport“, objašnjava Vještica.
Najveći problem im je naplata članarine. Njihova gruba procena pokazuje da u svakom vrtiću imaju dužnike, a negde to ide i do 30 procenata od ukupnog broja mališana koji pohađaju „sportišu“.
„Mi u Savezu nismo strogi i ne isključujemo decu čim njihovi roditelji ne plate. Preko leta ih zovemo i pokušavamo da naplatimo zaostala dugovanja, ali se dešava i da dete ode iz vrtića, a da se dug nikada ne naplati. Ali, nikada te roditelje nismo tužili sudu. Već znamo da je pravilo da oni roditelji koji duguju za vrtić, duguju i nama za školicu sporta“, kaže Vještica.
On ističe da nema govora o nekoj velikoj isplativosti školica u vrtićima, a da Savez ima i puno drugih projekata na kojima radi, pa srećom egzistencija im i ne zavisi od naplate članarina u vrtićima. „Naš princip je i da svako treće, četvrto dete iz iste porodice ne plaća naše časove, kao ni deca zaposlenih u vrtićima. Kad sve to saberemo sa roditeljima koji ne plaćaju redovno, zaista nema govora o nekoj velikoj isplativosti“, tvrdi naš sagovornik.
Pozorište samo za decu koja plate
Pored raznih školica plesa, glume, engleskog, sporta ili muzike, u skoro sve vrtiće, bar u većim gradovima, jednom nedeljno dolaze i dečije pozorišne trupe. I za njih se takođe raspisuje javni poziv za prikupljanje ponuda za izvođenje predstava. Tako je, pre nekoliko godina, predškolska ustanova „11. april“ sa Novog Beograda objavila javni poziv u jednim dnevnim novinama. Tražili su za svaki mesec po jedno pozorište, osim za decembar kada su bile planirane tri novogodišnje predstave.
Zainteresovana pozorišta i pozorišne trupe trebale su da dostave konkursnu dokumentaciju, i to naziv predstave, sadržaj, ali i imena glumaca i režisera, kao i cenu pojedinačne karte. Pre odluke o tome ko će biti izabran bilo je potrebno i da odigraju promotivnu predstavu. Kako su objasnili u ovoj predškolskoj ustanovi, njihova komisija će izabrati najpovoljnijeg ponuđača, i to nakon pregledane dokumentacije ali i izvedene promotivne predstave. U javnom pozivu je jasno naznačeno i da dečije predstave finansiraju roditelji, a to košta od 250 do 300 dinara.
I na kraju, deca čiji roditelji nemaju novca da plate ni dodatne aktivnosti, ni pozorišne predstave, za vreme njihovog trajanje odlaze u drugu sobu, ili drugu grupu, i čekaju dok se „plaćeni program“ završi.
Aleksandra Galić
Biznis i finansije 213, septembar 2023.
Foto: Joel Overbeck, Unsplash