Umesto što ih država „bombarduje“ savetodavnim treninzima, preduzetnici na jugu Srbije tvrde da bi za njihovo poslovanje bilo daleko korisnije kada bi nadležni prestali da ignorišu zahteve brojnih privrednika da se vrati poreski kredit na ulaganje u opremu. Sagovornici B&F-a predlažu i da država zajedno sa privredom stipendira deficitarne kadrove i tako zadrži potrebne stručnjake u zemlji, pa ne bi bilo potrebe da, na primer, preduzeće u Zaplanju uvozi radnike čak iz Senegala.
Na teritoriji Nišavskog, Topličkog i Pirotskog okruga posluje 4176 malih i srednjih preduzeća, a najzastupljenija su ona koja pripadaju industrijskom sektoru. Od ukupno 30.000 zaposlenih, u industriji radi 60%, u sektoru usluga 34%, dok je svega 10% radnika angažovano u poljoprivredi. Slična je situacija i kada je reč o prihodima. Industrijski sektor ostvaruje 59% prihoda svih malih i srednjih preduzeća u ovom delu Srbije, usluge učestvuju sa 26%, a poljoprivreda sa 15%.
Bez obzira na navedene razlike među sektorima, privrednici imaju slične stavove o uslovima u kojima posluju. U razgovoru za B&F ističu da umesto savetodavnih treninga kojima ih „bombarduju“ državne institucije, za njihovo poslovanje bi bilo mnogo korisnije da se vrati poreski kredit na ulaganje u opremu, koji je uveden 2013. i ukinut krajem iste godine, na nezadovoljstvo brojnih domaćih preduzetnika.
To potvrđuje i anketa Regionalne privredne komore Niš, u kojoj se preko 80% vlasnika malih i srednjih preduzeća izjasnilo za vraćanje ovog kredita. „Njegovo ponovno uvođenje podstaklo bi modernizaciju manjih firmi na jugu Srbije, jer je u mnogima oprema stara i više desetina godina. To bi ubrzalo njihov tehnološki razvoj, povećalo kapacitete i broj radnih mesta, kao i konkurentnost na domaćim i stranim tržištima“, smatra Aleksandar Milićević, direktor Regionalne privredne komore Niš.
On podseća da je nakon ukidanja ovog kredita, država uvela mnoge podsticaje za nove investicije. Oni su pospešili otvaranje brojnih novih preduzeća, ali su postojeća dovedena u neravnopravan položaj. „Poznat mi je slučaj nekoliko ovdašnjih firmi, čiji vlasnici su otvorili nova privredna društva samo da bi se domogli državnih podsticaja opredeljenih za te namene“, kaže Milićević za B&F.
Uništavamo svoje, da bismo uvozili tuđe
Srđan Pavlović, vlasnik preduzeća „Obuća Pavle“ iz Bele Palanke, najvećeg srpskog proizvođača dečije obuće, smatra da država samo deklarativno podržava mala i srednja preduzeća i da se takav njen odnos vidi i kad je reč o ukinutim poreskim kreditima. On ne razume odsustvo sluha za firme koje bi mogle da budu regionalni predvodnici u proizvodnji, a guše se visokim fiskalnim nametima, nekontrolisanim uvozom i jako niskim carinskim stopama.
Srpsko tržište je preplavljeno nekvalitetnom dečijom obućom iz Bangladeša, Tajvana, Kine, a domaća proizvodnja je prepolovljena, iako su naše dečje cipele sa anatomskim đonom zbog izuzetnog kvaliteta prihvaćene i na tržištu EU, najpre u Italiji.
„Nas po jedinici proizvoda rad košta šest evra, a porezi i doprinosi na to iznose tri evra. Kada bi se ponovo vratio poreski kredit na ulaganja u opremu, smanjili bi nam se fiskalni nameti, a ta sačuvana sredstva bih mogao da usmerim na izmirenje poslovnih obaveza, isplatu zarada, proširenje proizvodnje i na nova zapošljavanja“, objašnjava Pavlović za B&F.
Naš sagovornik ocenjuje da u Srbiji ne postoji jasna strategija razvoja malih i srednjih preduzeća. „Bez naznaka za ponovnim uvođenjem poreskog kredita mi smo suočeni sa nedovoljnom dostupnošću izvora finansiranja. To dovodi u pitanje obnovu opreme, modernizaciju, digitalizaciju, mogućnost da se okrenemo obnovljivim izvorima energije u procesu proizvodnje, da poštujemo standarde EU. Time su sve male i srednje firme onemogućene da plasiraju svoje proizvode na tržištu Evrope“, ogorčen je Pavlović.
Država promašila metu
Istog stava je i Branislav Mihajlović, vlasnik „Resora“, preduzeća za proizvodnju komunalne opreme iz Gadžinog Hana. „Svi domaći privrednici su listom za vraćanje poreskih kredita koji su svojevremeno bili jedna od ozbiljnih podsticajnih mera i doprinosili su poboljšanju ukupnog poslovnog ambijenta. To je, pre svega, bilo važno za manje razvijena područja poput Zaplanja. Poreski krediti bi obezbedili ulaganje u savremeniju opremu, viši kvalitet, bolju produktivnost, a time i bolju zaradu. Sve bi se to, opet, državi vraćalo kroz poreze i doprinose. Ne vidim nijedan ekonomski opravdan razlog za ovoliko ignorisanje tog problema“, ističe Mihajlović.
Komentarišući državni podsticaj od 25% za nabavku nove opreme, Mihajlović ocenjuje da je to dobra, ali nedovoljna stimulativna mera. „Solventnija preduzeća mogu pod tim uslovima da obezbede i dodatni kredit preko banke, ali početnici, a valjda nam je cilj da pre svega njih finansijski podržimo, ne mogu da proprate te uslove. Ja bih taj državni podsticaj povećao i na 100%, pogotovu za proizvodna preduzeća koja su pozicionirana i na inostranom tržištu“, predlaže vlasnik „Resora“.
Na pitanje kako bi to bilo isplativo za državu, naš sagovornik odgovara: „Zahvaljujući tom ulaganju, proizvođači koji izvoze bi postali još konkurentniji i, naravno, isplativiji i za državni budžet u koji bi se vraćala devizna sredstva. Čak i kada bi došlo do propasti te proizvodnje zbog loše organizacije, upravljanja, ili nekog drugog razloga, država bi ostala vlasnik opreme i nju bi moglo da aktivira neko drugo preduzeće“.
Senegalci usred Zaplanja
Branislav Mihajlović dodaje i da je nakon 30 godina poslovanja njegove firme, sada došao u situaciju da mora da uvozi radnu snagu, pa trenutno u pogonima „Resora“ ima dvojicu radnika iz Senegala. Sve veći nedostatak odgovarajućih kadrova je problem cele srpske privrede, ali je on najveći u krajevima iz kojih se iseljava veliki broj ljudi. Mihajlović smatra da je za kadrovski vakuum najodgovornija država koja nema plansku politiku obrazovanja.
„Ne postoji funkcionalna sprega privrede i univerziteta, pa dobijamo kadrove koji su teorijski naučeni, ali ne poseduju praktična znanja. U moje preduzeće dolaze mašinski i elektro inženjeri koji nemaju ni dan prakse, a u pogonima ih dočekuju sve češće oni koji nisu spremni da s njima podele stečeno znanje i iskustvo“, žali se naš sagovornik.
Vlasnik preduzeća „Resor“ smatra da bi u usmeravanju škola i fakulteta da obrazuju kadrove koji su potrebni tržištu, najvažnija karika morala da bude država preko lokalne samouprave. „Privrednici su spremni da stipendiraju mlade ljude, ali i država bi trebalo da stane iza toga jer bi sve to dobilo na ozbiljnosti“, insistira Mihajlović i dodaje:
„Zašto, uostalom, preko potrebnim budućim stručnjacima država ne bi obezbeđivala i do 20% stipendije? Tako bi ih zadržala i dugoročno radila na unapređenju privrednih potencijala Srbije, umesto što se sada ulažu velika sredstva u školovanje onih koji će kasnije dizati produktivnost nekoj kompaniji u svetu“.
U „Resoru“, inače, postoji dugogodišnja praksa da se svi đaci koji upišu proizvodna zanimanja, poput zavarivača, metalostrugara, autolakirera, stipendiraju sa 24 000 dinara mesečno. Proizvodna zanimanja su trenutno vrlo deficitarna, a finansijski perspektivna. Primera radi, zavarivači u ovom preduzeću zarađuju i preko 1.000 evra. Naravno, postoji velika odbojnost upravo prema ovim zanimanjima, a prvi čovek zaplanjskog „Resora“ smatra da u „hiperprodukciji“ budućih menadžera nije budućnost Srbije.
Da li su mere dobro odmerene?
Fond za inovacije i Fond za nauku odobravaju vaučere na iznos od 8.000 evra ukoliko se preduzeće poveže sa naučnoistraživačkom organizacijom. Preduzeća mogu da konkurišu kod Fonda za razvoj za sredstva u iznosu od 20.000 evra za pokretanje proizvodnje novog proizvoda. Država, takođe, odobrava do 70% bespovratnih sredstava malim i srednjim preduzećima ukoliko investicija prelazi pola miliona evra, što sagovornici B&F-a ocenjuju kao mere koje ne odgovaraju većini domaćih firmi.
Dragana Nikolić
Biznis i finansije 216/217, decembar/januar 2023/24
Foto: Balint Szabo, Unsplash