Iako Srbija prednjači u regionu u privlačenju stranih direktnih investicija, BDP je tokom poslednje decenije rastao tek oko 3% godišnje. Za ubrzani ekonomski rast od najmanje 5% nedostaju ulaganja domaćih firmi koja bi trebalo da budu bar tri puta veća od dosadašnjih. Ova ulaganja su niska već duže vreme, a glavni problem nije nedostatak sredstava, već nedostatak poverenja u državu.
Srbija je u poslednjih pet, šest godina više nego udvostručila strane direktne investicije (SDI), koje su 2022. dostigle rekordnih 4,4 milijarde evra ili 7,3% BDP-a. Procenjuje se da je prošle godine, za koju se podaci tek očekuju, taj iznos ostao isti ili je bio nešto veći, oko 4,5 milijardi evra. Istovremeno, snažno su rasla državna ulaganja u infrastrukturu i kapitalne objekte, koja su 2022. sa približno pet milijardi evra činila oko 7,4% BDP-a. Ipak, i pored tolikih ulaganja, BDP je u poslednjoj deceniji rastao tek oko 3% godišnje. Mnogi ekonomisti smatraju da je ovako skroman privredni rast posledica toga što domaće firme ne ulažu dovoljno u industrijski razvoj i nove tehnologije.
Očekuje se da će ukupan nivo investicija u 2023. biti sličan onome iz 2022. godine, kada je činio 24,2% BDP-a. Ali domaće privatne investicije su imale udeo od samo 9,5%, dok su u poslednjih desetak godina dostizale i do 13,9% BDP-a. Pritom, više od polovine ovih investicija čine privatna ulaganja građana, obično u nekretnine, dok je udeo privrede, malih i srednjih preduzeća, simboličan.
Poređenja radi, u zemljama EU procenat domaćih privrednih investicija dvostruko je veći. I tu leži „kvaka“ zašto Srbija sa tim nivoom ulaganja ne ostvaruje veći rast BDP-a, bar od pet ili šest odsto koliko je potrebno da bi po razvijenosti brže dostigla uporedive zemlje CIE. Dodatni problem je i to što podaci o veličini i strukturi ulaganja domaćih privrednika ne postoje, pa je teško uočiti oblasti u kojima bi neki podsticaji dali rezultate.
Analitičari i privrednici su saglasni – nijedna zemlja nije se brzo razvila na podlozi stranih investicija. Ali, za veći udeo domaćih ulaganja nedostaju podsticaji, a od maja prošle godine je domaćim investitorima otežan i pristup subvencijama – lestvica minimalnog ulaganja podignuta je sa 150.000 na 300.000 evra i najmanje 30 novih radnika, što je za mala i srednja preduzeća preveliki zalogaj.
Neki su „jednakiji“ od drugih
Domaće privatne investicije su niske već duže vreme, kaže za B&F profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić i objašnjava da uzrok nije nedostatak sredstava, niska profitabilnost domaće privrede ili niska štednja, već loš poslovni ambijent.
„Što Srbija bude razvijenija, to će priliv stranih investicija biti manji. Za sada, još uvek je visoka razlika u troškovima poslovanja kod nas i u zemljama iz kojih dolazi najviše investitora, a kada se to iscrpi, moraćemo da se oslonimo na svoje snage. Ali ono što ograničava domaća ulaganja je visok nivo korupcije, nejednaki tretman preduzeća, povlašćen položaj onih koji su bliski vlastima, odsustvo pravne sigurnosti, nemogućnost da se dobiju poslovi bez uspostavljanja bliskih veza sa strankom, uključujući i njeno finansiranje. Domaća industrija nije postala jezgro privrede i zato se već dugo govori o potrebi stvaranja boljeg ambijenta, iako je pozitivno to što rastu javna ulaganja u infrastrukturu“, objašnjava Arsić.
Prema njegovim rečima, tu sliku ne menja ni relativno visok nivo doznaka naših ljudi na radu u inostranstvu, koje se kreću i do pet milijardi evra godišnje, jer taj novac uglavnom ide u potrošnju, dok su investicije minorne i uglavnom usmerene na nekretnine.
„Na nivo privatnih investicija utiču i neki opšti uslovi, poput kamatnih stopa, a kako su one podignute ne treba očekivati tokom ove godine neka velika ulaganja. Zato bi valjalo podstaći domaće firme. Jedan od modela je bio poreski investicioni kredit koji obuhvata male investicije, ali je on 2014. ukinut. Takođe, trebalo bi napustiti politiku subvencija stranih kompanija, zadržati se na nekim baš velikim investicijama u visoku tehnologiju, dok podsticaji za nisko produktivne delatnosti poput motanja kablova nemaju opravdanje, jer oni ne opstaju pod pritiskom svakog iole značajnijeg povećanja zarada“, naglašava profesor Arsić.
Direktor Instituta za razvoj i inovacije, Nenad Jevtović, potvrđuje za B&F da smo kod privlačenja SDI i državnih ulaganja dostigli ciljeve iz preporuka Fiskalnog saveta i MMF-a, ali da u poređenju sa državama CIE, zaostaju domaće privatne investicije.
„Već decenijama unazad nemamo kvalitetne institucije ni kulturu investiranja, pa i građani koji imaju višak prihoda relativnu sigurnost vide u najmanje produktivnom ulaganju u nekretnine. Najpoželjnije bi bile investicije domaćih privatnih preduzeća, ali osim ocene da su nedovoljne, teško je doći do podatka o njihovom obimu, jer ni knjigovodstveni bilansi nisu pouzdan izvor“, napominje Jevtović.
Dodaje da su neke od zemalja sa ubrzanim razvojem imale nivo ukupnih ulaganja od 30% ili 40% BDP-a, dok mi još ne možemo da dođemo do 25%, a u periodu od 2013. do 2017. imali smo jedva 17%. Pitanje je i kako malo ili srednje preduzeće da investira kada postoji opasnost da u zemlju dođe, u istoj delatnosti i uz državne subvencije, veliki strani investitor. Protiv toga ne mogu da se bore i isplativije im je da prodaju firmu tom lancu, a da novac ulože u nekretnine.
Obeščašćena podrška
„Ako bismo sledili primer uspešnih zemalja, udeo investicija domaćih privatnih firmi u BDP-u trebalo bi da bude bar trostruko veći nego sada. To je nerealno očekivanje, pogotovu što ga država poreskom politikom ne podstiče. Problem je što su i modeli za takvu podršku ograničeni. Ako bismo govorili o domaćoj štednji (koja je, uzgred, niska) kao osnovi za poreske podsticaje, otvorila bi se priča o državnom intervencionizmu, a u ravnotežu koju stvara tržište, navodno, ne sme da se dira. Ukoliko se oslonac traži u nekoj domaćoj, jakoj banci, taj smo oblik već imali, kao i državne fondove i sve je bilo propraćeno brojnim aferama. Obeščastili smo i ogadili neke instrumente koji bi mogli da reše problem nedovoljnog ulaganja u domaću industriju, sada smo bez alata za to“, smatra Jevtović i dodaje da tu nepoverenje ima ključnu ulogu.
Naglašava da bi možda pomoglo kada bi višak novca mogao da se ulaže u namenski fond, gde određeni procenat vlasništva imaju i strani investitori, kao neki kontrolni garant i gde bi prinos bio relativno viši. Iz takvog fonda sredstva bi mogla da povlači i država, jer je bolje da prinos plaća tu, nego Londonskoj berzi. Ali, zaključuje Jevtović, osnivanje takve institucije ometa percepcija o nesigurnosti kao i činjenica da i sada strane kompanije kod ulaganja imaju otvorena vrata svih državnih i upravnih struktura, dok se domaće za dozvole i saglasnosti bore kroz neformalne kanale. Nekada su čak prinuđene i da deo kompanije prodaju strancima kako bi obezbedile zaštitu i prohodnost do institucija.
Međutim, Ivan Nikolić sa Ekonomskog instituta osporava ocene da su strane investicije uglavnom usmerene u delatnosti sa nižom dodatom vrednosti.
„Strane investicije su doprinele promeni ili restrukturiranju našeg realnog sektora, jer u proseku 30% njih odlazi u prerađivački sektor. Praktično, oko 65% je usmereno u realnu ekonomiju, poljoprivredu, industriju ili građevinarstvo koje samo vuče oko 50%. Ta struktura je doprinela ovako brzom rastu i krovnog izvoza i povoljnijem spoljnotrgovinskom saldu koji je u poslednje vreme popravljen“, kaže Nikolić za B&F i dodaje:
„Kada govorimo o domaćim investicijama, one rastu podjednako kao strane, njihov udeo u BDP-u nikad nije bio veći. Verujem da doprinos domaćih ulaganja prati efekte stranih, to se vidi po broju zaposlenih, zaradama, jer da nije tako sumnjam da bi privatni sektor u istoj meri zapošljavao i plaćao radnike, ne bi mu se isplatilo“, navodi Nikolić i ističe da prerađivački sektor dominira u robnoj razmeni a tu nema državnih ulaganja, niti državnih preduzeća koja su koncentrisana uglavnom u energetici i rudarstvu.
Mirjana Stevanović
Biznis i finansije 218, februar 2024.
Foto: anncapictures, Pixabay