Imam utisak da naši državni organi ništa drugo ne rade, nego smišljaju kako da uguše male proizvođače gomilanjem novih obaveza, za koje često ne postoje valjani razlozi, ali zato postoje ogromne kazne. Državne birokrate, čvrsto uverene da su svi privrednici lopovi, na najboljem su putu da spasu Srbiju od preduzetništva.
Elektronska pošta (a ranije ona u koverti) koja nam u firmu stigne od države odmah kod mene izaziva anksioznost. Prosto se plašim da otvorim. Ne mogu ništa protiv toga, to je Pavlovljev refleks, stečen dugim nizom problema koje svako takvo pismeno stvara.
Imam utisak da razni državni organi, na svim nivoima i nezavisno jedan od drugog, stalno smišljaju kako da život preduzetnika učine težim. Možda ima i neka tajna sportska liga birokrata u kojoj se takmiče ko će više muke da nam zada, uz naravno obaveznu kladionicu.
Svaka ovakva poruka nosi u sebi neku novu obavezu, sa veoma kratkim rokom, dodatnim finansijskim troškovima, značajnim utroškom vremena koje bismo trebali da koristimo da stvaramo dodatnu vrednost, i naravno, ogromnom kaznom za nepostupanje.
Da pomenem nekoliko novijih zahteva države koji su me posebno isfrustrirali u poslednje vreme.
A ko će da okopava vinograd?
Krenuo bih prvo sa Ministarstvom kulture i pretvaranju svega što jedna firma radi u arhivsku građu. Zamislite firmu sa dva zaposlena koja treba da obradi i sistematizuje sve dokumente od osnivanja, kod nas samo deset godina. A ko će da reže vinograd i da ga okopava i pakuje vino i prodaje i vodi knjigovodstvo i…
Pa sad nedavno, Ministarstvo rada. Treba da napravim Elaborat o zaštiti na radu „u konsultaciji sa zaposlenima“. I još štošta, nisam imao snage da sve čitam do kraja.
Ministarstvo finansija je redovni favorit. To šaljem knjigovođi bez otvaranja, a ona me posle uz neko pićence onako lagano uvede u stvar. Čini mi se da svake nedelje menjaju pravila u sistemu e-faktura i fiskalizacije. Onda organizuju seminar gde odgovaraju na pitanja privrednika čitajući paragrafe propisa koje u startu nismo razumeli, pa smo zato i pitali.
Najnovije je da moramo da fakture od dobavljača koji nisu u sistemu PDV-a postavimo na portal do desetog u mesecu, umesto do petnaestog. Naravno, oni koji nam dostavljaju takve fakture nisu čuli za to pošto nisu u sistemu PDV-a, pa ih dostavljaju kad hoće. Razlog za ovu promenu ne postoji, ali naravno, postoji ogromna kazna ako se ne ispoštuje.
Zlatna medalja za e-agrar
Zlatnu medalju, međutim, dobija Ministarstvo poljoprivrede. Uvođenjem e-agrara sva dokumenta se podnose u elektronskom formatu, overena kvalifikovanim elektronskim potpisom. Ako vam je faktura stigla u papirnom obliku, a dobavljač nema kvalifikovani elektronski potpis (to su oni što su uzimali ličnu kartu bez čipa, a i da su uzeli sa čipom ne bi znali šta sa njim da rade), onda takvu fakturu treba da odnesete kod javnog beležnika i platite mu lepu sumu da on to za vas skenira i overi svojim kvalifikovanim elektronskim potpisom. Ne možete vi da je skenirate i overite svojim.
Mnogi beležnici to neće ni da rade, jer kažu da taj njihov kvalifikovani elektronski potpis ne vredi bez kvalifikovanog elektronskog pečata koji još nisu dobili. Baš me zanima koliko će zahteva za subvencije u novom krugu, koji bi trebalo da krene već u februaru, da bude odbijeno zbog neispravne dokumentacije.
Za ovakvu situaciju vidim nekoliko razloga.
Sumnjivo lice
Osnovni je da se birokratija od zaštitnika države od pokvarenih privatnika iz vremena socijalizma nije reformisala u servis privredi i građanima. Ljudi koji kreiraju propise i dalje misle da su svi privrednici lopovi i da moraju pred nas da postave gomilu formalnih zahteva kako bi sprečili krađu. Naravno, ovo ne funkcioniše, kao što vidimo iz nebrojenih nepostojećih useva i krava za koje su ljudi dobili podsticaje.
Efikasan sistem se zasniva na minimumu papirologije, praktično samo na izjavi podnosioca zahteva da je sve navedeno istinito i tačno. Za obradu ovakvih zahteva je potrebno deset puta manje birokratije u odnosu na onu koja sada to radi. A taj višak se prebaci u inspekcijske službe i radi se masovna kontrola na terenu.
Falsifikovanje službene isprave je teško krivično delo, a ako tome dodamo utaju poreza, prevaru i štošta još (nisam pravnik, neka me isprave i dopune), lopovima među privrednicima sledi dugotrajna robija i oduzimanje imovine. Dovoljno je da se godišnje objavi u javnosti desetak slučajeva pravosnažno osuđenih, da se utera strah u kosti potencijalnim lopovima.
A da nas, konačno, pustite da radimo?
Problem je takođe da se propisi pišu kao da u Srbiji posluju samo velike firme sa pravnim službama od desetine zaposlenih. Apsolutno se ne razmišlja o opterećenju koje će trpeti mala i srednja preduzeća, a koja danas proizvode skoro dve trećine dodatne vrednosti.
U poljoprivredi je, na primer, dugo trebalo da se izmene zahtevi za proizvodnju hrane u malim domaćinstvima u odnosu na one koji važe za velike firme. Kod nas u vinarstvu i dalje država uporno odbija da dozvoli poljoprivrednim gazdinstvima da proizvode i prodaju vino, kao što je slučaj u svim vinorodnim zemljama Evrope. Ne postoji racionalno objašnjenje zašto je to tako. Kada pitate, jednostavno ne može. I tačka.
Problem je i nedostatak koordinacije među ministarstvima. Onaj nesrećni zakon o arhiviranju, prvobitno sa registratorima i posebno obezbeđenim prostorijama, donet je u isto vreme kada država velikim koracima ide ka elektronizaciji poslovanja, uvodi e-fakturu, e-agrar i još mnogo drugih elektronskih usluga za privredu i građane.
Mogao bih ja ovako na još deset strana. Ali suština je: pustite nas, male proizvođače da radimo! I ako ukrademo, to ne može da bude mnogo, jer smo mali. Kontrolišite nas, kažnjavajte lopove žestoko, ali nemojte nas opterećivati. Kod mene nema mesta u prihodima da zaposlim još jednu osobu da se bavi samo državom. A potrebna je.
Branislav Anđelić, osnivač i vlasnik organske vinarije Plavinci
Biznis i finansije 218, mart 2024.
Foto: Shubham Dhage, Unsplash