Zvuči nelogično, ali mnogi mladi Beograđani bi lakše doneli odluku da se presele na drugi kontinent, nego u drugi deo sopstvenog grada. Jedan od ključnih razloga zašto neki mlađi stanovnici prestonice koji imaju posao i po sopstvenim rečima dobra primanja za srpske uslove i dalje žive s roditeljima je uverenje da van njihovog kraja prestaje civilizacija. Pojedinci smatraju da je njihovim vršnjacima iz malih mesta u Srbiji lakše da se osamostale, jer ako žele da studiraju nemaju izbora osim da odu od kuće. A kad jednom odeš, mnogo je teže vratiti se.
Produžena mladost postaje globalni fenomen. Sve više mladih Kineza koji i nisu više tako mladi sklapa „poslovne aranžmane“ s roditeljima da o njima brinu u zamenu za platu. Drugim rečima, umesto da traže posao, „zapošljavaju“ se kod kuće. Nerado napuštanje porodičnog gnezda sve je učestalije čak i u anglosaksonskoj kulturi, koja je bila sinonim za rano osamostaljivanje. Istraživanja godinama unazad pokazuju da više nije retkost da Amerikanci i Britanci ostaju da žive s roditeljima i kada diplomiraju na fakultetu, ili nakon privremenog odlaska odlučuju da se ipak vrate kući. Skandinavci se još uvek drže i prednjače u Evropi u osamostaljivanju, u proseku sa 23 godine.
Analitičari navode da je ključni razlog za odloženo sazrevanje širom sveta u ogromnoj egzistencijalnoj nesigurnosti i sve lošijem ekonomskom položaju mladih. Ali da na to kada će se neko osamostaliti utiču i neke druge stvari, pre svega kulturni obrasci, pokazuju i podaci da odlazak od kuće nije uvek direktno povezan sa dohotkom po glavi stanovnika. Jedan od najeklatantnijih primera su Italijani, koji rado ostaju kod mame i tate čak i kada debelo zađu u četvrtu deceniju.
U „ovim krajevima“, što je postao sinonim za bivšu Jugoslaviju, potomstvo najčešće prvo pregazi tridesetu, pa se tek onda iseljava, a u Srbiji je taj prosek oko 32 godine. Kao glavni razlog se navodi to što nema posla, ili je posao loš i nema se dovoljno novca, a život je sve skuplji, uključujući nedostižne cene kredita za rešavanje stambenog pitanja. Naročito u situaciji kada ne znaš da li ćeš sutra imati i taj loš posao.
Ali šta je razlog da mladi koji imaju posao i po sopstvenim rečima dobra primanja za srpske uslove i dalje ostaju pod istim krovom s roditeljima? Istraživanje Filozofskog fakulteta u Beogradu među mlađim a boljestojećim stanovnicima prestonice pokazuje da za odlaganje preseljenja ima više razloga, ali da ubedljivo preovlađuje – lokalpatriotizam. To je reč kojom ispitanici objašnjavaju svoju vezanost za kraj u kojem su odrasli i zašto nisu spremni da se presele u neki drugi deo grada.
Novi Beograd ti je da odeš jednom godišnje, kao na more
Tako jedan tridesetogodišnjak koji živi na Voždovcu s roditeljima kaže: „Ja ne volim ništa što je preko mosta. Novi Beograd ti je da odeš jednom godišnje, kao na more. Isto ti je i sa onim Krnjačama, Kotežima, ili onaj Medak – bedak. Ali opet, juče sam bio u Kotežu poslovno, i tamo je uređeno, ima velika škola, sigurno je ljudima koji tamo žive to sve dobro. Ali mislim da bi 90% ljudi volelo da ostane tu gde je, jer ljudi ne vole promene. Tu gde si – tu je sigurica“.
Nešto stariji ispitanik sa Dušanovca navodi slične razloge zbog kojih ne odlazi od roditelja, a sebe vidi u svom kraju i kad ostari. „Ja bih voleo da sutra moje dete ide u školu u koju sam ja išao, da isto bude tu u kraju. Zato što brate, kad ti omatoriš, tu će biti i ti tvoji drugari iz kraja. I naša deca se druže. Nekako si siguran, pustiš dete tu, znaš da uvek imaš tu nekog po kraju. Šta da radim na Novom Beogradu, ne znam nikog, ne znam ništa, ne znam gde mi je dete otišlo, ne znam gde da ga tražim. Ovde brate, ako se slučajno izgubi negde – znaš gde može da se izgubi. A tamo po onim blokovima na Novom Beogradu bih se i ja izgubio dok bih njega tražio!“
Neki, poput dvadesetdevetogodišnjaka koji živi u naselju Šumice, među prednostima svog kraja vide i njegovu lokaciju, saobraćajnu infrastrukturu i mogućnost da nađu mesto za parkiranje. „Ja da sad biram lokaciju za preseljenje bilo bi mi važno da ne mora da se prelazi most. Da bude ovaj deo grada gde sam sad. To sam baš juče pričao sa nekim starim kolegama. Rekao sam ’ne uzimam robu na Altini, znaš brate daleko’, i vidim da njima dvojici tu nešto nije pravo. Jer jedan živi u Vraniću koji je ne znam gde, ono Lipovica, tako nešto, a ovaj drugi je sa Altine. I onda sam ja skapirao što je to njih pecnulo i onda jedan meni kaže: ’Šta brate, ja sam za 15 minuta u Savskoj sa Altine’. Ali ja ne verujem da je tako. Ne bih živeo nigde van Šumica, Konjarnik i tako to. Čak ne bih ni Vračar, prevelika je gužva“.
Autokomanda je granica civilizacije, onako skroz iskreno
Tridesetogodišnji Vračarac tvrdi obrnuto, nizašta na svetu ne bi menjao svoj kraj. „Ovde je sve urbano, nije građeno za socijalizam. Za mene je život ono što su granice moga kraja. Tamo do Đerma, ali najviše Autokomanda. Ja uvek govorim da je Autokomanda granica svetova, autoput nam nekako deli ovaj grad – poznat, normalan, civilizovan i tako dalje, u odnosu na divlji, nepregledan, nepoznat. Sad ti namerno navodim takve suprotnosti, onako skroz sam iskren“.
Atokomanda je početak i kraj i za njegovu vršnjakinju koja živi na Senjaku. „Novi Beograd je užasno popularna lokacija i mnogi vole da žive tamo i ljudi koji su iz blokova obožavaju svoj kraj, ali meni je to potpuno strana teritorija sa kojom nemam apsolutno nikakvu emotivnu vezu. Ti kada si u nekom kraju, nekako čak patriotski doživljavaš svoj kraj. Bukvalno lokalpatriotizam, ali u onom smislu samog kraja, ne opštine, ne grada, nego samog kraja. Imaš svoju prodavnicu u koju ideš godinama, imaš svoju zdravu hranu, imaš svoju teretanu, imaš te neke tačke za koje te vezuje toliko toga. I nekako, osim ukoliko si imao loša iskustva, uvek težiš da nastaviš da živiš u kraju u kom si odrastao jer ti je to sve, uslovno rečeno, poznato“.
Dok su roditelji još u snazi, da pripomognu
Novi Beograd bi, s druge strane, bio jedina opcija za preseljenje za dvadesetosmogodišnjaka koji živi na Banovom Brdu, ali samo u krajnjoj nuždi, jer „Brdo je zakon“. Pored vezanosti za svoj kraj navodi još jedan razlog: „Šta bi bilo sa mojima kada bih otišao? Ćale još i nekako, ali keva bi odlepila. Oni ne bi mogli ni finansijski da podnesu da sa mnom ode i moja plata. I šta sutra, kad budu još stariji i bolesniji?“
Vezanost za roditelje, ali u malo drugačijem smislu, kao razlog navodi i nešto stariji ispitanik koji živi u Vrčinu, sa tri porodične generacije pod istim krovom i širom rodbinom u neposrednoj blizini. „Ne bih se ja menjao sa ovima iz ’kruga dvojke’. Ovde imamo kuću, svako ima svoj deo, a zajedno smo. Svi smo familija, ako se i posvađamo pomirićemo se. A da kupujem stan tamo negde u zagušljivom gradu, gde niko nikog ne gleda i gde komšija može ciglom da mi razbije prozor – ma kakvi. Drugo, obzirom na tempo života kojim živimo mi mladi sada, gde juriš i non-stop si u nekom gasu, uvek bismo mogli da se oslonimo da će moji otac i majka moći da pričuvaju dete. Pa u slučaju da bude frka na poslu, spremiće ručak, pa da zajedno klopamo. Dok su još u snazi, da mogu da pripomognu“.
Veliki broj anketiranih smatra da je za to što i dalje žive s roditeljima „kriv“ Beograd, jer kada si rođen u prestonici takvu odluku je mnogo teže doneti nego kad u nju dođeš iz nekog drugog dela Srbije. Jedna dvadesetosmogodišnjakinja to opisuje ovako: „Možda je to najbolje kada sa 19 godina odeš od kuće i dođeš u Beograd da studiraš. To je pravo vreme, a opet nisi sam jer živiš u studentskom domu. Drugo, ti u domu ne moraš sam da čistiš, to rade drugi, onda imaš kantinu, nije da moraš sam da se snalaziš od svojih para. I onda je to idealni neki balans da se odvojiš od roditelja. E sad, ima ta mantra da su mladi koji dođu iz provincije bolji od nas iz Beograda zato što nisu zaštićeni. Možda, ali ja nešto nisam pristalica te generalizacije“.
Marina Vučetić
Biznis i finansije 218, mart 2024.
Foto: Nikola Aleksic, Unsplash