Ekološka krivična dela se decenijama karakterišu kao „zločin bez žrtve“, iako njihove dugoročne posledice mogu biti daleko gore od onih koje su počinile najveće masovne ubice u istoriji. Ova vrsta kriminala raste brže od svetske ekonomije, sa dobiti koja se procenjuje na preko 280 milijardi dolara godišnje. Pored kriminalaca „od karijere“, među vodećim zločincima protiv prirode su naizgled ugledne korporacije, posebno multinacionalne kompanije. Kršenje ekoloških propisa je postalo toliko rašireno u korporativnom svetu, da je dobilo i poseban naziv – „kriminal zelenog okovratnika“.
Zločin protiv prirode, koji se često potcenjuje, nalazi se u samom vrhu najštetnijih, najbrže rastućih i najunosnijih kriminalnih aktivnosti u svetu. Upravo zato što je uglavnom „ispod radara“ nadležnih organa i što počinioci računaju na „mali rizik uz veliku dobit“, ekološki kriminal prema izveštaju Kancelarije Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal (UNODC) raste godišnjom stopom od 5 do 7 odsto, brže od globalne ekonomije.
Kriminal protiv prirode je po svom obimu prestigao trgovinu ljudima i trenutno je treća najveća kriminalna delatnost u svetu, iza trgovine drogom i krivotvorenja robe. Procenjuje se da nezakonita dobit u ovoj vrsti zločina premašuje 280 milijardi američkih dolara godišnje. Ekološki kriminal pogađa sve zemlje, negativno utiče na biološku raznolikost, prirodne resurse, na nacionalnu sigurnost, društveni i ekonomski razvoj.
Podela rada u uništavanju prirode
Ekološka krivična dela se decenijama karakterišu kao „zločin bez žrtve“, iako njihove dugoročne posledice mogu biti daleko gore od onih koje su počinile najveće masovne ubice u istoriji. Ujedinjene nacije i Interpol u ekološki kriminal svrstavaju nezakonite aktivnosti koje štete životnoj sredini a obezbeđuju nelegalnu zaradu pojedincima, interesnim grupama, kompanijama i državama po osnovu ilegalne eksploatacije i trgovine prirodnim resursima, uključujući i međunarodni organizovani kriminal.
Te nezakonite aktivnosti se pre svega odnose na zločine protiv divljih životinja, zagađenje zemljišta, vode i vazduha, zabranjenu trgovinu hemikalijama, ilegalni ribolov, nedozvoljenu seču šuma i nelegalno iskopavanje ruda. Uzroci za tako brzi rast ekološkog kriminala su loše upravljanje, raširena korupcija, nedovoljna finansijska sredstva za suzbijanje ovih aktivnosti i nedelotvorna primena zakona, odnosno mali broj pokrenutih tužbi i još manji broj presuda, te neretko niske kazne za počinioce u poređenju sa razmerama štete koju su napravili. Pored „rupa“ u nacionalnim regulativama i „kratera“ u njihovom sprovođenju, uništavanje prirode buja i usled ne baš pohvalne međunarodne saradnje.
Interpol procenjuje da su samo finansijski gubici od kriminalnih ekoloških aktivnosti u svetu 10.000 puta veći od iznosa koje su međunarodne agencije potrošile na njihovo suzbijanje, što organizovanim kriminalnim grupama olakšava da svoje „preduzetništvo“ prošire i na „zeleni portfolio“.
Indikativno je da na ovom tržištu postoji svojevrsna „podela rada“. Recimo, ilegalni promet zaštićenim vrstama vrši se u sklopu drugih kriminalnih aktivnosti ruskih i kineskih krijumčarskih krugova, ali i napuljske Kamore. Azijske kriminalne grupe su „specijalizovane“ za nezakonit promet rogovima nosoroga, dok se ruska mafija bavi zabranjenom trgovinom jesetrom i kavijarom. Libijske kriminalne grupe su u svoje delatnosti uključile i ilegalnu trgovinu pticama u južnoj Africi. Kineske trijade nezakonito snabdevaju globalno tržište tradicionalnim azijskim lekovima, sačinjenim od delova tajno uhvaćenih i prokrijumčarenih divljih životinja, dok se japanske jakuze i italijanska mafija bave nedozvoljenom trgovinom opasnim otpadom.
Nezakonit transport i krijumčarenje dobara od značaja za zaštitu životne sredine vrše se istim rutama kojima se kreće i ostala ilegalna roba. Ona se kombinuju sa drugim ilegalnim ili prividno legalnim pošiljkama, čime se omogućava efikasan lanac isporuke. Tako je jednom prilikom nezakonit uvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač u Italiju, otkriven tokom istrage u vezi sa trgovinom oružjem.
Izvor finansiranja za paravojne organizacije
Zemlje koje su najviše pogođene ekološkim kriminalom po pravilu su one koje uprkos vrednim prirodnim resursima imaju nizak životni standard, zbog loše organizovane države i gotovo nepostojeće vladavine prava. Razmere u kojima se odvija pljačka njihovih prirodnih dobara su daleko iznad nacionalnih kapaciteta za borbu sa tom vrstom kriminala. Pri tome, ljudi u vrhu vlasti su neretko i sami učesnici u organizovanoj otimačini prirodnog bogatstva, kao i u „uvozu“ tuđeg opasnog đubreta, zahvaljujući široko rasprostranjenoj korupciji.
Organizovane kriminalne grupe iskorišćavaju siromašne zajednice, regrutujući prestupnike „niskog ranga“, najčešće za ilegalno iskopavanje rude i dragocenih metala, kurirske i krijumčarske poslove. Nedostatak sredstava za život tera ljude, nekada i cele porodice da se uključe u ekološki kriminal, jer na taj način najčešće mogu više da zarade u poređenju sa legalnim poslovima koji im se nude. Međutim, pošto se ovakve aktivnost odvijaju na štetu državnih i lokalnih budžeta, to stvara začarani krug jer dodatno podstiče siromaštvo, a ono tera sve više ljudi da se upuste u pljačku dobara od kojih zavisi budućnost cele nacije.
Zločin proriv prirode je postao stabilan i unosan izvor prihoda za kriminalce i zahvaljujući porastu tražnje u svetu za hranom, drvetom, dijamantima, zlatom, retkim mineralima, jeftinim hemikalijama i drugim dobrima, sve do egzotičnih životinjskih i biljnih vrsta. Što su neki prirodni resurs, životinja ili biljka ređi, to im više raste vrednost na crnom tržištu, a time se širi i broj onih koji bi na tome da zarade – od crkavice za najsiromašnije na dnu, do bogatstva za „predatore“ na vrhu lanca.
Osim štetnih posledica po životnu sredinu, ovi zločini duboko utiču na ljudsko društvo, podstičući oružane sukobe. Zločin protiv životne sredine postao je najveći izvor finansiranja za paravojne organizacije i prema izveštaju Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) čini oko 38 odsto njihovih ukupnih prihoda. Nesuglasice oko prirodnih resursa bile su povod za 40 odsto oružanih sukoba od polovine prošlog veka do danas, s tim što od početka ovog stoleća taj broj ubrzano raste. U istom periodu, svega 15 odsto mirovnih pregovora se izričito bavilo prirodnim resursima, što je još jedan pokazatelj da se ovaj problem i dalje ne prepoznaje kao ogromna pretnja miru u svetu.
Kriminal „zelenog okovratnika“
Pored kriminalaca „od karijere“, masovne ubice životne sredine su i mnoge, naizgled ugledne korporacije. Zločin protiv prirode je postao toliko raširen među kompanijama u svetu, da je dobio i poseban naziv – „kriminal zelenog okovratnika“.
Osim ogromnih materijalnih gubitaka, ova krivična dela često prouzrokuju povređivanje i smrt velikog broja ljudi. To je i logično ako se ima u vidu da su među njima najčešća ona koja se odnose na kršenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane, ali i na zagađivanje životne sredine prekomernom emisijom opasnih gasova ili izlivanjem otpadnih voda, kršenjem propisa o gradnji, nezakonitim odlaganjem otpada…
Trgovina ilegalno posečenim drvetom, koja je dostigla „industrijske razmere“, prebacivanje opasnog otpada i prljavih tehnologija iz razvijenih u manje razvijene zemlje, samo su neki od primera kako multinacionalne kompanije izbegavaju ulaganja u mere za zaštitu životne sredine, da ne bi uvećale troškove proizvodnje.
Usled toga, siromašne zemlje su izložene „ekološkoj diskriminaciji“ i „ekološkom rasizmu“ koje sprovode moćne korporacije, uništavajući njihov životni prostor kroz svojevrsno korporativno nasilje.
Vladimir Adonov
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: Levi Guzman, Unsplash