Većina poljoprivrednih useva drastično će osetiti ekstremno toplo leto.
Već je vidljivo da će kukuruz i soja značajno podbaciti i prinosom i kvalitetom roda. Kod povrća, svako ko nije navodnjavao, „obrao je bostan“. Međutim, kada je reč o pšenici, ova atipična sezona je bila povoljna.
Prinos 9,5 tona
Izuzetno toplo vreme je ubrzalo pojedine faze razvoja useva, pa je žito počelo da se žanje već sredinom juna. Neuobičajeno rani početak je uzrokovao okončanje žetve već do kraja šestog meseca. Teško da ima paora koji se seća ovako ranog završetka najvažnijeg agrarnog posla u panonskim krajevima.
Ranom uzgoju i skidanju roda najviše je doprinelo izuzetno toplo vreme tokom gotovo celog vegetacionog perioda. Na sreću, kiša je bila prisutna baš kada je biljkama bila najpotrebnija. Kako su se paori, prateći već višedecenijsku promenu klime, ovoga puta u većoj meri odlučili za oslanac na rane sorte, postignuti su i visoki prinosi.
Procena je da je na oko 350.000 hektara, koliko je posejano severno od Save i Dunava, prosek nešto iznad šest tona po hektaru, dok je kod boljih seljaka blizu 7,5 tona po hektaru. Kod onih koji primenjuju punu agrotehniku, prinos je dostizao i 9,5 tona. Raduje što je i kvalitet, poslednjih decenija slaba tačka uzgoja pšenice u Srbiji, ovoga puta veoma dobar.
Posledice zabrane
Rod je obradovao seljake, poslednjih godina navikle na muke upravo sa pšenicom. Razlog je cena, koja je pre pola godine bila izrazito niska, povremeno je padala i ispod 16 dinara za kilogram. Sa druge strane, Srbija još od nesrećne odluke Vlade Srbije da pred pandemiju korone zabrani izvoz pšenice, premda je u Srbiji bilo preko 1,5 miliona tona viška žita, ne uspeva da se reši ogromnih količina u skladištima.
Naprotiv, svake godine višak se uvećava i smatra se da je sa ovogodišnjim rodom dostigao gotovo tri miliona tona. Posledica je niska cena koja traje već dugo vremena. Trenutno se kreće oko 20,5 dinara, dok je cena kukuruza, mada istorijski posmatrano prosečna, oko 21,5 dinara. Uobičajeno je da je cena „žutog zlata“ 18-20 odsto ispod cene pšenice.
Događaji na svetskom tržištu ne idu u prilog vojvođanskim paorima. Prošle godine rod pšenice je bio izrazit u svim globalno najvećim proizvođačima žita. Ove sezone, u Evropi rod je opet visok, naročito u Rusiji koja je poslednjih decenija izbila na vodeću poziciju po proizvodnji i izvozu žita i uljarica. Smatra se da je na ruskim poljima rodilo 87,5 miliona tona, tri i po miliona više nego što se donedavno cenilo.
Palijativne mere
Mada na svetskom tržištu ima potražnje, nije lako izboriti se sa konkurencijom, tim pre što se izvoznici iz Srbije, usled sukoba u Ukrajini, suočavaju sa ozbiljnim logističkim problemima. Mogućnost izvoza Dunavom i korišćenja luka u Konstanci je minimalizovana, pa se izvoz preusmerava na druge logističke pravce.
Problemi utiču na dobit proizvođača pšenice i često su toliko veliki da je u pojedinim periodima pšenicu gotovo nemoguće prodati. Poljoprivrednici strahuju da cena opet ne sklizne nadole.
Poslednjih dana seljaci su od srpske vlade dosta toga tražili, i da poveća najavljeni otkup pšenice (30.000 tona) za robne rezerve i da poveća cenu (24 dinara) u ovom aranžmanu. Svakako da tim premijera Vučevića ima mogućnosti da poboljša uslove otkupa i tako pomogne seljacima.
Ipak, sve su to samo palijativne mere. Čini se da je upravo rodna godina prava prilika da seljaci izmene odnos prema uzgoju hlebnog žita. Ovogodišnja rekordna žetva pokazuje da u uzgoju žita nema velike zarade. Čak i bolji vojvođanski proizvođači teško da i u rodnoj godini mogu ostvariti dobit od 700 evra po hektaru. U slabijim godinama, profit je baš minimalan, nedovoljan i da se preživi.
Staza uspeha
Razlog je u globalnim uslovima proizvodnje pšenice. Vodeći proizvođači su farmeri iz SAD, Argentine, Kanade, Australije, čije se farme prostiru na desetine i stotine hiljade hektara, što vodi pojeftinjenju uzgoja. U poslednje vreme veliki izvoznik je Rusija, gde država podržava plasman ogromnih viškova.
Možda trenutna svetska cena pšenice od 170 evra po toni nije baš po ukusu ni američkim farmerima, ali profit imaju već pri ceni od 120 evra. Kako su upotrebom dronova dodatno racionalizovali uzgoj, granica profitabilnosti padaće još niže.
Srpski, baš kao i evropski, paor teško da može izdržati u ovako surovoj konkurenciji. Valja tražiti stazu koja vodi uspehu. Čini se da je to ograničiti uzgoj pšenice na samo onoliko hektara koliko je potrebno radi takozvane plodosmene, važnog agroekološkog pravila. Ostatak površina bi bilo korisnije zasejati drugim usevima.
Naravno, ovo pravilo važi samo za seljake koji obrađuju najmanje sto hektara zemlje, dok paori sa manjim obradivim površinama moraju sebe iznaći u drugim agrarnim delatnostima. Za mnoge je možda ponajbolje da agrarnu delatnost upotpune nižim fazama prerade.
Opstanak malih paora
Drugim rečima, nije dobro ekonomiju jednog sela bazirati samo na agraru. Sve je vidljivije da i u ruralnim sredinama mogu itekako uspešno da funkcionišu i prerađivački pogoni, banje ili seoski turizam.
Reč je o delatnostima koje se prirodno naslanjaju na agrarne i predstavljaju nastavak poljoprivredne prakse. Kao što se menjaju i modernizuju druge ljudske aktivnosti, promene zahvataju i agrar. Potrebne su da bi opstali, pre svega, paori sa manjim površinama.
Upravo godina u kojoj rod pšenice od 7,5 tona po hektaru jedva obezbeđuje skromnu, za život gotovo nedovoljnu dobit govori da stvari valja menjati. Što se promene više odlažu, prelazak na kvalitetniju agrarnu, bolje kazano agroprerađivačku delatnost biće sve teži i sve manje uspešan.
Izvor: 021.rs
Autor: Živan Lazić
Foto: Pixabay