Da je Albert Ajnštajn današnji mladi fizičar, veliko je pitanje da li bi ikada uspeo da objavi svoja revolucionarna otkrića, a gotovo je sasvim sigurno da ne bi osvojio Nobelovu nagradu za fiziku. Preovlađujuća politika da se ograničena sredstva za naučna istraživanja raspodele samo na ona koja nose mali rizik poput ulaganja u obveznice na berzi i činjenica da o tome odlučuju naučnici koji su izgradili karijere na utabanim stazama, predstavljaju rampu za otvoreni um. Zato postoji opasnost da se potencijalni novi Ajnštajni, umesto nauci, okrenu privatnom sektoru gde inovacije cvetaju, upozorava poznati fizičar Avi Leb.
Zamislite da je Albert Ajnštajn rođen početkom ovog veka i da je zahvaljujući svom nekonvencionalnom načinu razmišljanja, kao mlad fizičar došao do teorije koja iz korena menja prethodna objašnjenja o prirodi tamne materije, tamne energije i porekla Velikog praska. Sve to predstavlja u svom prvom radu i pokušava da ga objavi u nekom od prestižnih naučnih publikacija.
Ali niko od sadašnjih urednika referentnih naučnih časopisa neće ni da čuje da publikuje nešto što toliko odudara od vladajućih teorija u fizici, pa još od autora koji je „niko i ništa“ u tom svetu. Veliko je pitanje da li bi Ajnštajn danas uspeo da objavi svoja revolucionarna otkrića, a gotovo je sasvim sigurno da ne bi osvojio Nobelovu nagradu za fiziku, tvrdi Abraham Avi Leb, izraelsko-američki teorijski fizičar, dugogodišnji direktor centra za astrofiziku na Univerzitetu Harvard i rukovodilac projekta Galileo.
Ovaj autor bestselera „Prvi znak inteligentnog života izvan Zemlje“, „Život u svemiru“ i najnovije knjige „Međuzvezdani“, objavljene prošle godine, u svojoj analizi zašto Albert Ajnštajn danas ne bi mogao da se probije sa svojom revolucionarnom teorijom, žestoko kritikuje učmalost u koju je po njegovom mišljenju upala savremena kosmologija, ali i druge oblasti nauke.
Ne talasaj!
Leb tvrdi da sudije koje u naše vreme odlučuju o tome šta je od izučavanja u oblasti astrofizike vredno objavljivanja, potencijalnog Ajnštajna bi posavetovale da mora imati rezultate koji slede dokazane teorije. Ali prava istina je u tome da oni nikada nisu čuli za mladog fizičara koji im nudi potpuno nov naučni koncept i zato neće da rizikuju. Njihov osnovni kriterijum zasniva se na stavu da je najsigurnije da se neko prvo dokaže na utabanoj stazi, pre nego što „zaljulja čamac“ kako bi prokrčio put ka novom otkriću.
„Objašnjavate urednicima zašto je vaš koncept nov i vredan razmatranja, ali oni odbijaju da ga objave i navode da morate da izvedete računarske simulacije koje reprodukuju dokazane ’uspehe’ standardnog kosmološkog modela, pre nego što preispitaju svoju odluku. Stavio sam navodnike oko pojma uspesi, jer je standardni model lišen suštinskog znanja o svojim glavnim temeljima. On još uvek nema verodostojna sveobuhvatna objašnjenja o poreklu Velikog praska ili prirodi tamne materije i tamne energije“, ističe Leb.
U eri računarskih programa koji proveravaju naučne modele, fizikom i drugim naukama zavladali su praktičari. Kada je dokaz zasnovan na eksperimentu, merenju i srednjoj vrednosti osnova bilo kakvog naučnog promišljanja, prag za originalne ideje postavljen je jako visoko, naročito kada su njihovi autori nepoznati inovatori.
Dodatni problem je u tome što je izučavanje kosmosa postalo naročito privlačno za one sa suludim teorijama o „nastanku svega“. Činjenica je da u javnosti najveću pažnju privlače oni koji nude potpuno besmislene nove modele fizike i zato pokreću Pavlovljev refleks među vodećim naučnicima da automatski odbace svakog ko „izlazi iz okvira“ i razmišlja na neočekivan način, navodi Leb.
Stručnjaci za prošla znanja
Zato je jedan od načina da mladi inovatori makar otškrinu vrata za svoje ideje taj da prilikom pisanja doktorske disertacije sarađuju sa priznatim autoritetima u sadašnjem svetu fizike. Pored visoko cenjenog mentora, neophodno je da svoje ideje formulišu koristeći termine koje uobičajeno upotrebljavaju vodeći fizičari.
„Ako imate sreće da ubedite nekoga od poznatih i priznatih da vam bude mentor i zahvaljujući tome objave vaš rad, nemojte preterano da se radujete. Vodeći fizičari će najverovatnije ignorisati vaš revolucionarni koncept, jer ne žele da rizikuju. On bi mogao da privuče pažnju nakon jedne ili dve decenije, kada novi računarski podaci potvrde da vaša teorija obećava. Tada ćete biti pravi srećnik ako se neko seti vašeg originalnog naučnog rada, jer je mnogo izvesnije da će se naučnici koji na osnovu novih podataka budu promovisali revolucionarnu ideju do koje ste vi došli još pre dve decenije – pozivati isključivo na sebe“, sarkastično zaključuje izraelsko-američki fizičar.
Po njegovim rečima, vodeći praktičari u oblasti fizike nastoje da očuvaju ovakvo stanje u nauci, jer su se dobro prilagodili da u takvom sistemu mogu da napreduju. Oni obezbeđuju finansijska sredstva za svoju istraživačku grupu u ogromnoj konkurenciji naučnika iz celog sveta, tako što izbegavaju rizike i predlažu da se poboljšaju već postojeća otkrića. Članovi odbora za dodelu finansijske podrške, koji su svoje karijere uložili u utabane staze, zdušno pozdravljaju ovakve predloge, jer na taj način čuvaju sopstvenu poziciju koju su gradili decenijama, kao „stručnjaci“ za prošla znanja.
Naučni portfolio nalik berzi
Zato je neophodno da se inovira sam način finansiranja naučnih istraživanja, smatra Leb. On predlaže da se u odbore koji odlučuju o tome uključe i naučnici koji su već dobili sredstva za svoje rizične ideje i uspeli da ih opravdaju ostvarenim rezultatima. U ovom, novom sistemu, odvajalo bi se više novca u svetu za inovativne naučne ideje, a odluku o tome kako će se rasporediti ta sredstva donosili bi inovatori, a ne „čuvari već prilično ugasle vatre“. Profesor astronomije ocenjuje da globalni resursi koji bi se dodeljivali inovacijama ne bi smeli da budu manji od 20%, a najvažnije je da ta sredstva kontrolišu naučnici otvorenog uma.
„Astrofizika ima sigurne i rizične teme i zato o njima razmišljam kao o berzi. Postoje teme koje poput obveznica nose mali rizik, one koje slično akcijama nose srednji rizik, i teme visokog rizika nalik tržištu rizičnog kapitala“, poredi Leb i predlaže:
„Najbolji pristup za mlade istraživače je da diversifikuju svoj akademski portfolio, nastojeći da jedan deo svojih istraživanja posvete inovativnim projektima s rizičnim, ali potencijalno visokoprofitabilnim povratom na ulaganja. Prosečna strategija ulaganja kojom se služe današnji postdoktoranti iz astrofizike je 80% „obveznica“, 15% „akcija“ i 5% „rizičnog kapitala“. Umesto toga preporučujem 50% „obveznica“, 30% „akcija“ i 20% „rizičnog kapitala“ u proseku, uz individualne izbore zavisno od okolnosti“.
Novi Ajnštajn će okrenuti leđa nauci
Pablo Pikaso je slikao realistično da bi savladao tradicionalne tehnike, ali kada je stekao samopouzdanje upustio se u novi svet apstraktnih slika i postao pionir kubističkog pokreta. Ovakva hrabrost je potrebna i savremenoj nauci, u kojoj kreativne ideje sve više zamiru. Umesto gomilanja rasprava o starogrčkoj filozofiji, filozofi bi trebalo da diskutuju o tome kako stvoriti nova etička i pravna pravila za ublažavanje rizika od novih tehnologija, kao što su veštačka inteligencija i robotika, ocenjuje profesor sa Harvarda.
Trenutni akademski i državni sistemi finansiranja ne podstiču dovoljno inovacije zbog ograničenih resursa i političkog pritiska da se sa tim novcem previše ne reskira. Na to upućuje i nedavno objavljena analiza u časopisu „Nejčer“ pod nazivom „Patenti postaju sve manje inovativni“. Zato, ako se istraživanje u akademskoj zajednici ne restrukturira, ono će postati manje relevantno za budućnost društva.
„To onda nosi opasnost da se potencijalni novi Ajnštajni, umesto nauci, okrenu privatnom sektoru gde inovacije cvetaju“, upozorava Leb i nada se da će naučna zajednica slediti mudrost, sadržanu u stihovima čuvenog američkog pesnika Roberta Frosta:
„Dva puta razdvojiše se u šumi,
a ja krenuh onim kojim se manje putuje.
I to je sve promenilo“.
Bojana Maričić
Biznis & finansije 221, maj 2024.
Foto: Taton Moise, Unsplash