Prvi pouzdani izvor o kolektivnoj obustavi rada potiče iz drevnog Egipta, u vreme vladavine Ramzesa Trećeg. Pojedini istoričari ocenjuju da su u antičkom svetu, štrajkovi radnika u totalitarnom Egiptu imali više efekta nego u demokratskoj Atini. Rimski imperatori su nastojali da radnike po svaku cenu drže pod kontrolom. Nisu se libili ni da esnafska i građanska udruženja iz potaje sami organizuju, postavljajući na čelo plaćenike koji su bili dužni da im obezbede podršku.
Kolektivna pobuna radnika nije izum moderne istorije. Iako su prvi strukovni sindikat organizovali američki obućari tek 1794. godine u Filadelfiji, štrajkovi su bili efikasna taktika za ostvarivanje radničkih prava još u antičko doba, ističe Lu Martin, američki istoričar i profesor na Univerzitetu Čatam.
Najraniji poznati štrajk radnika, za koji su arheolozi našli pisane dokaze, desio se 1157. godine pre nove ere u Egiptu, za vreme vladavine Ramzesa Trećeg. Graditelji koji su podizali grobnicu za ovog, poslednjeg od velikih faraona koji su vladali Egiptom, bili su nezadovoljni jer je njihova mesečna naknada za rad, u vidu hrane i odeće, sve više kasnila. Kada su se dugovanja nagomilala, zanatlijama je dozlogrdilo. Solidarno su napustili gradilište, a njihovi nadzornici nisu znali šta da rade, jer do tada se tako nešto nikada nije dogodilo.
Ovi i drugi detalji o štrajku zapisani su na papirusu koji se čuva u Egipatskom muzeju u Torinu. „Glad i žeđ doveli su nas do ovoga. Nema odeće, nema masti, nema ribe, nema povrća. Pošaljite vest o tome faraonu, našem dobrom gospodaru, da nas snabde hranom“, zapisao je egipatski pisar šta su nezadovoljni graditelji Ramzesove grobnice poručili u pregovorima sa lokalnim starešinama.
Pošto lokalna vlast nije mogla da obezbedi zaostala sledovanja, radnici su nastavili sa štrajkom i tražili su sastanak sa direktnim predstavnikom faraona. Obustava rada je trajala dok nije stigao visoki egipatski zvaničnik i konačno isplatio zaostale zarade. Međutim, kašnjenja su se nastavila, pa su radnici povremeno organizovali štrajkove naredne tri godine, sve dok Ramzesova administracija nije uspostavila stabilniji sistem isplate zarada.
Stari Egipćani su verovali da je ravnoteža ključni element njihovog društva, ali i celog univerzuma. Faraon je bio odgovoran da održava taj sklad u celoj zemlji. Pošto su oni koji su gradili kraljevske grobnice imali status najvažnijih radnika, kašnjenje u isplati njihovih zarada je predstavljalo ozbiljno narušavanje tog sklada, objašnjava američki profesor.
Vavilonski ugovori o radu
Zahvaljujući stručnjacima koji su preveli sadržaj više od 30.000 glinenih tablica na sumerskom i akadskom jeziku, naučnici su došli i do podataka o najranijoj istoriji dečijeg rada. Ukoliko nisu bili u pitanju robovi, iznajmljivanje maloletne radne snage u Mesopotamiji je bilo pravno regulisano. Poslodavci su mogli da angažuju decu slobodnih građana, ali pod uslovom da potpišu ugovor sa njihovim roditeljima ili starateljima.
U tim ugovorima se detaljno navodilo za koje poslove se dete unajmljuje, u kom roku i kolika naknada će biti isplaćena roditelju. Deca su počinjala da rade već sa pet ili šest godina i poslodavci su ih najviše angažovali u kućnim poslovima, ali i u proizvodnji hrane i odeće. Oni nešto stariji, radili su i na izgradnji hramova, najčešće zajedno sa svojim roditeljima. Pojedini ugovori pokazuju i da su roditelji ustupali svoju decu da rade za ljude od kojih su pozajmili novac, da bi na taj način platili zaostale dugove.
Tako je 2.200. godine pre nove ere, jedna majka potpisala ugovor za svog sina Marduk-Nasira da radi za čoveka po imenu Marsipar, na njegovim poljoprivrednim imanjima. Zanatlija koji se zvao Hartotes, sklopio je ugovor da će njegova ćerka raditi tri godine u carskoj uljari, u vreme Hamurabija, osnivača Vavilonskog carstva. Zapisi na glinenoj pločici pokazuju da je Hartotes, po isteku dogovorenog roka, produžio taj ugovor na još dve godine.
Decu, naravno, niko ništa nije pitao, niti su mogla da se udružuju radi kolektivne obustave rada, ali u slučaju da poslodavac prekrši svoje obaveze, roditelj ili staratelj koji je potpisao ugovor imao je pravo da podnese tužbu. Ovakvi slučajevi su detaljno razrađeni u Hamurabijevom zakoniku, kako bi se obezbedila pravna sigurnost prilikom sklapanja „vavilonskih ugovora o radu“, uključujući i decu, a neki od ovih ugovora su bukvalno bili ispisani u kamenu.
Demokratska čaša žuči u čaši meda
Ako se vratimo odraslima i preselimo se u antičku Grčku, te isključimo robove i žene čija mišljenja čuvene atinske demokrate nisu uvažavale, prve štrajkove su organizovali proizvodni radnici, najčešće graditelji i zanatlije. Mada je većina slobodnog stanovništva živela od poljoprivrede, u Grčkoj je bilo malo kvalitetnog zemljišta. Procenjuje se da u Atini, u petom veku pre nove ere, četvrtina muških građana nije posedovala zemlju. Oni su, zato, morali da se bavi drugim zanimanjima u proizvodnji i uslugama, kako bi preživeli i prehranili svoje porodice.
Takvi poslovi nisu uživali veliki ugled u grčkom društvu, pa su slobodni građani koji su, na primer, zajedno sa robovima radili na izgradnji Akropolja, dobijali mizerne plate. Kvalifikovani zanatlija je u proseku zarađivao jednu drahmu dnevno, dok je cena kilograma pšenice od koje se spravljao hleb bila tri puta veća. Zato su nezadovoljni radnici povremeno obustavljali izgradnju atinskog svetilišta. Pojedini istoričari ocenjuju da su štrajkovi radnika u demokratskoj Atini imali manje efekta nego oni u totalitarnom Egiptu, pod vladavinom svemoćnog faraona, navodi američki profesor.
Martin skreće pažnju na jedan pasus iz Platonovog čuvenog dela „Država“, u kojem poznati grčki filozof raspravlja o kolektivnoj moći slobodnih zemljoradnika i zanatlija. Platon zaključuje da kada se radnici udruže, oni potencijalno imaju veliku moć, ali je problem u tome što ne mogu da se okupe „osim ako ih ne privuče malo meda“. Demagozi su stvoreni da svojim slatkorečivim obećanjima od radnika naprave rulju kojom je lako manipulisati i da njihovo nezadovoljstvo iskoriste radi interesa malog broja pojedinaca, smatrao je grčki filozof.
Razbijanje „sindikata“ u Rimskom carstvu
U starom Rimu postojala su različita strukovna udruženja radnika, od kojih su neka pregovarala sa poslodavcima i državom slično kao što to čine moderni sindikati. Najaktivnije grupe su okupljale pekare, građevinare i radnike koji su organizovali transport hrane, a pobune su bile najčešće u istočnim provincijama Rimskog carstva.
U Arheološkom muzeju u Istanbulu, nalazi se kamena ploča sa zapisom o pobuni pekara tokom drugog veka nove ere u antičkom gradu Efesu, koji je na svom vrhuncu bio glavni grad rimske provincije Male Azije. Nezadovoljni cenom hleba koju su određivali tadašnji tržišni nadzornici, pekari su obustavili proizvodnju i organizovali proteste na ulicama. Rimska vlast je uhapsila štrajkače, a nakon nereda rimski zvaničnik Marcelin je izdao edikt u kojem, između ostalog, upozorava:
„Pošto je neophodno da se obezbedi dobrobit grada, a ne da se i dalje kažnjavaju pobunjenici, odlučio sam da pekare urazumim ediktom. Nalažem, dakle, pekarima da se ne upuštaju u sastanke i njihovim vođama da ne preduzimaju smele radnje, već da se u svakom pogledu pridržavaju propisa donetih za opšte dobro i da obezbede nesmetano snabdevanje hlebom“.
Slični događaji su se odigrali i u rimskoj provinciji Sard, koja se takođe nalazi u današnjoj Turskoj, kada su štrajk organizovali građevinari. Rimski imperatori su, zato, nastojali da radnike po svaku cenu drže pod kontrolom. Nisu se libili ni da esnafska i građanska udruženja iz potaje sami organizuju, postavljajući na čelo plaćenike koji su bili dužni da im obezbede podršku.
Bojana Maričić
Biznis & finansije 230, februar 2025.
Foto: 2h media, Unsplash