Više od 800.000 građana Srbije ima dijabetes. To su različiti ljudi, sa različitim pričama. Među njima ima pacijenata sa najtežim posledicama ove bolesti koji su izgubili vid, udove ili su primorani da idu na dijalizu, ali i onih koji funkcionišu kao potpuno zdrave osobe zahvaljujući držanju šećera pod kontrolom. Međutim, adekvatna glikoregulacija se ne postiže sama od sebe. Da bi je ostvarili pacijenti moraju imati znanja o pravilnoj ishrani i doziranju terapije i redovno koristiti uređaje za merenje šećera. Ovo u teoriji ne zvuči kao teško ostvarivo, ali u praksi je situacija malo drugačija.
U medijima se naziva tihim ubicom modernog doba zato što često, premda ne uvek, nastaje kao posledica savremenog načina života odnosno nepravilne ishrane, stresa i povećane telesne težine. Ipak, dijabetes nije bolest modernog doba. Prvi pisani dokazi o njemu datiraju iz petog veka pre nove ere kada su lekari poreklom iz današnje Indije primetili specifične boljke kod određenih pacijenata i povezali ih sa slatkoćom njihovog urina. Da, tada je bilo potrebno degustirati urin pacijenta da bi se utvrdilo da on ima dijabetes.
Srećom, u međuvremenu je dijagnostifikovanje ali i tretiranje ove bolesti značajno napredovalo. Najveći napredak donelo je otkriće insulina 1921. godine, koji je delu dijabetičara omogućio duži i kvalitetniji život. Kažemo “delu” zato što postoje dve vrste dijabetesa koje se tretiraju različitim terapijama. Obolelima od dijabetesa tipa 1 smatraju se osobe koje ne proizvode insulin, dok oboleli od tipa 2 ne reaguju na njega onako kako bi trebalo, a vremenom i oni prestaju da ga proizvode u dovoljnoj količini. Prvi su prinuđeni da konstantno koriste insulin, a drugi šećer regulišu ishranom i lekovima, što može trajati godinama pa i decenijama, ali se u nekim slučajevima ipak završi konzumacijom insulina.
Kada se ovako ispriča priča o dijabetesu, njegovo regulisanje na prvi pogled deluje jednostavno – potrebno je dakle da popijete lek ili uzmete insulin i rešili ste problem. Ali, tretman dijabetesa je daleko od jednostavnog.
Sve što ste želeli da znate o dijabetesu a niste imali koga da pitate
Kada vam u Srbiji uruče dijagnozu dijabetesa uz nju gratis dobijate i napamet naučeno ohrabrenje koje kaže da se sa ovom bolešću može voditi kvalitetan i ispunjen život ukoliko ste disciplinovani i vodite računa o svom zdravlju. Ali, pošto se kod lekara pacijenti smenjuju kao na fabričkoj traci retko ko od njih će imati vremena da vam objasni šta vam zapravo predstoji.
Najbitnije što će vam medicinsko osoblje reći je da morate redovno meriti šećer, voditi računa o tome šta jedete i biti fizički aktivni. Osobe koje primaju insulin trebalo bi da se paze i opasnih padova šećera odnosno hipoglikemija zbog kojih mogu završiti u komi.
Ali, šta to zapravo znači, šta smete a šta ne smete jesti? Odgovor na to pitanje zavisi od više faktora, kao što je na primer pitanje da li ste na insulinu ili na lekovima. Ipak, jedno je sigurno – svakako morate naučiti kako da brojite ugljene hidrate, odnosno koliko i kojih namirnica smete pojesti uz terapiju koju primate. U pojedinim zdravstvenim ustanovama postoje savetnici iz ove oblasti ali ukoliko živite u mestu u kojem ih nema, ove informacije, pa čak i čitave aplikacije koje računaju ugljene hidrate, možete naći na internetu.
Osim o sastavu obroka, kao dijabetičar morate voditi računa i da se hranite otprilike uvek u isto vreme, i što je još bitnije – da vam obroci budu dovoljni ali ne preveliki za dozu insulina ili leka koji koristite, jer manje hrane vodi u hipoglikemiju a više u hiperglikemiju. Ovde treba imati u vidu da vam se ponekad, čak i uz najpreciznije moguće brojanje ugljenih hidrata, može desiti da vam padne ili poraste šećer, jer na njega utiču i stres, kretanje i drugi faktori.
A kada nivo šećera u krvi padne ispod dozvoljene granice, potrebno je da pojedete nešto što će vam dići šećer, ali ne previše. Postoje dijabetičari koji jedva čekaju hipoglikemiju kako bi mogli jesti prave slatkiše, za koje su inače uskraćeni, ali to nije najbolji izbor. Lekari kažu da je bolje pojesti slane ugljene hidrate, poput na primer parčeta hleba i jogurta, jer to vam neće previše dići šećer i kreirati potrebu da ga dodatno obarate insulinom.
S druge strane, u slučaju njegovog skoka, šećer možete spustiti fizičkom aktivnošću ili insulinom. Ono što mnogi pacijenti na početku suočavanja sa ovom bolešću ne znaju je da insulin neće delovati odmah, odnosno da treba da sačekaju bar nekih pola sata pre nego što ponovo izmere šećer da vide da li je u padu, umesto da se ponovo ubodu insulinom i tako sebe odvedu u hipoglikemiju.
Merenje šećera je preduslov za dobru glikoregulaciju
Izreka da je bolje sprečiti nego lečiti važi i u slučaju hipoglikemija i hiperglikemija. Ali da bismo mogli da predvidimo i sprečimo padove i skokove šećera potrebno je da ga redovno merimo. Najveći broj dijabetičara u Srbiji to čini pomoću malih prenosnih merača koji daju vrednosti približnim onima u akreditovanim laboratorijama.
Merači se sastoje od aparatića u koje se stavljaju jednokratne tračice za merenje i od uređaja sa iglicama koje bodu vrhove prstiju kako bi se iz njih iscedilo nekoliko kapi krvi. Krv se prislanja na tračicu koja je u aparatu i zatim uređaj prikazuje rezultate analize. Ovaj način merenja je prilično precizan ali izaziva bol i ostavlja krastice na jagodicama. Zbog toga, ali i zbog nedovoljnog broja tračica koje se dobijaju preko zdravstvenog osiguranja, mnogi dijabetičari ne mere sebi šećer onoliko često koliko bi trebalo. Oni koji ga pak mere redovno, odnosno nekoliko puta dnevno, obično moraju doplatiti bar dve kutije tračica mesečno, što košta oko 5.000 dinara. Ali, čak i sa tim ulaganjem oni ne dobijaju veoma bitne podatke – da li im šećer raste ili pada.
Ove podatke pak prikazuju aparati za kontinuirano merenje glukoze, kod nas poznatiji pod kolokvijalnim nazivom “senzori”. Oni se lepe na telo i njima se beskontaktno očitava visina šećera onoliko puta koliko je to pacijentu potrebno. Ne uzrokuju bol i kraste po prstima i čuvaju podatke o kretanju glukoze što doktoru omogućava da isprati ponašanje pacijentovog organizma u različitim situacijama. Jedna od njihovih najvažnijih funkcija je to što prikazuju trend kretanja šećera pa dijabetičari znaju da li treba da pojedu nešto ili da daju sebi insulin kako bi sprečili iskakanje iz normalnih granica. Još bitnija funkcija senzora je što mogu alarmirati ako im je šećer previsok ili prenizak, kako bi na vreme preduzeli sve potrebne mere za njegovo vraćanje u normalu.
Na našem tržištu je registrovano nekoliko marki ovih senzora ali njih o trošku RFZO-a dobijaju samo deca koja imaju tip 1. Svi ostali ih moraju kupovati ako uspeju da ih nađu pošto ih u mnogim apotekama nema. Nekoliko dijabetičara sa kojima smo razgovarali prilikom pisanja ovog teksta izjavilo je da nabavlja senzore “na crno” preko oglasnih sajtova.
Pošto većina senzora traje oko dve nedelje, za mesec dana potrebno je kupiti najmanje dva ova uređaja, što košta od 7.600 dinara za manje popularne marke, do 13.000 za poznatije brendove.
Nove tehnologije za staru boljku
Poseban problem u Srbiji je činjenica da mnogi pacijenti za senzore nisu čuli od svojih lekara već “sa strane”. Naime, doktori i medicinsko osoblje imaju toliko posla da ne mogu da stignu da informišu pacijente o inovacijama u endokrinologiji, kojih iz godine u godinu ima sve više, bilo da se radi o novim medikamentima, gedžetima ili terapeutskim pristupima. Zato se dijabetičarima savetuje samostalno praćenje vesti iz medicine i biotehnologije ili učestvovanje u radu udruženja poput Plavog kruga, gde se mogu informisati o svim bitnim pitanjima vezanim za dijabetes.
Na taj način mogu doći do različitih saznanja, poput onog o postojanju “veštačkog pankreasa” koji kombinuje insulinsku pumpu i pametan glukometar te automatski meri nivo šećera u krvi i na osnovu toga reguliše dozu insulina. Ovo tehnološko rešenje zapravo oponaša pravi, zdrav pankreas.
Ili o različitim mobilnim aplikacijama koje pomažu ne samo u praćenju nivoa šećera u krvi, već i u praćenju unosa hrane i nivoa fizičke aktivnosti i dovode te podatke u vezu sa kretanjem glukoze. Te aplikacije zapravo osluškuju organizam pacijenta i pokazuju mu kakvi su efekti svih mera koje on primenjuje.
Osim na tehnologijama poput ovih, naučnici rade i na nekim sistemskim rešenjima. Jedno od njih mogla bi da bude ćelijska terapija koja podrazumeva transplantaciju ćelija ostrvaca pankreasa ili β-ćelija iz pankreasa zdravog donora pacijentu sa dijabetesom 1. Ukoliko se ona izvede uspešno poboljšava se kontrola glukoze pa čak i ukida potreba za konstantnim uzimanjem insulina. Ali ova metoda još nije u primeni.
Velike nade polažu se i u gensku terapiju odnosno umetanje gena u ćelije pankreasa radi poboljšavanja njihove funkcije. Postoji više studija u kojima su naučnici, koristeći različite tehnike, došli blizu ostvarivanja istog cilja – uspešnog tretiranja ili čak i lečenja tipa 1.
Pošto je istraživački rad u ovoj oblasti izuzetno bogat i intenzivan, opravdano je očekivati da bi dijabetičari srednjih godina mogli dočekati komercijalizaciju ćelijske i genske terapije, a ako budu imali sreće možda čak i dugo željeno izlečenje.
Ali, dok ne svane taj dan bitno je da budu diciplinovani odnosno da vode računa o ishrani i vežbanju. Jer, najveći deo odgovornosti za regulisanje dijabetesa leži na samom pacijentu. On je taj koji treba da brine o kretanju svog šećera. Tako je bar u svetu. U Srbiji pacijent pored svega toga ima još jedan zadatak – da konstantno podseća državu da prevencija komplikacija dijabetesa mnogo manje košta nego lečenje posledica sistemskog nemara prema dijabetičarima. Drugim rečima, da bi našem zdravstvenom osiguranju, a i celokupnom društvu, ulaganje u dokazano efikasne prakse u koje spada i omogućavanje besplatnog pristupa senzorima, bilo od višestruke koristi. Pre svega zato što će dijabetičari tada bolje regulisati šećer pa će manje koristiti ostale usluge zdravstvenog sistema, ali i zato što će napokon moći da žive normalan i ispunjen život kakav im je obećan prilikom postavljanja dijagnoze.
Marija Dukić
Foto: d_mrowka, Depositphotos